У добри час хајдуци!
| У добри час хајдуци! Писац: Лаза Лазаревић |
Јахао сам сам с пандуром.
Био је један од оних летњих дана, кад си готов да тражиш, па да се свађаш с оним што је зимус говорио како му је увек милије и најтоплије лето. него и најблажа зима. Пече звезда — мозак да проври! Са жита трепери нешто провидно и диже се у зрак. Дрва опустила лишће и изгледају као болесник у врућици, кад иште чашу воде. Стока издише на ливади под каквом осамљеном јабуком. Тице нигде једне за лека. Управо ми изгледа цела природа клонула, обезнанила се, исплазила језик, па дакће.
У глави, у мозгу, некака пустош — Сахара. И криво ти је и тешко и што мораш да дишеш. Мислио сам да нећу жив стићи у село.
А кад већ једанпут дођох, онда сам — као оно гурман што неће одмах да захита лажицом, него најпре натенахни соли и бибери — и ја дражио своју глад за одмором. Хтео сам да ми се ни мишљу на посао не прекида, те похитах да свршим што сам имао, све мислећи како ћу се после спокојно у хладу одморити и проспавати ноћ.
Ко није никад цео дан липсавао од жеге, па ноћио у селу, тај не зна шта је уживање.
А ја и не сањах да ми је суђено да целу ноћ нећу тренути.
Да видите!
Механа је била трошна, опала, гадна, ниска, прљава кућа, у којој има једна »соба за господу«, »измолована« тако, да те с необичном упорношћу опомиње на мртвачки ковчег; а удара на рибу и ракију.
Можете мислити с каквом сам радошћу примио Угричићеву понуду да ноћим код њега.
Он ме прими Бог зна како. Тога истог дана баш му је се синовац вратио из војске — одслужио! Велика кућа, људи богати, весели; баш ме лепо почастише. А од свега ми је најслађе пало гледајући Угричину синовицу. Здрава, свежа, једра лепота, све брекће животом. Крепко стаје на земљу, кад ходи, али на ступај њене ноге не затресе се патос ни полица, већ јој само игра месо и груди. Лако се повија лево и десно, а на леђима, по танком и затегнутом јелечету, праве се тамо-амо танке дугуљасте боре, као оно по млеку, кад се хвата кајмак.
Вечерали смо под орахом. Она нас је служила цело вече, ама баш једне да је проговорила.
После ме уведоше у кућу, која има у среди један одељак где гори ватра, а с обе стране по једну собицу. Собица с десне стране била је одређена за ме. У њој један кревет од дасака. По њему тазе сено, по сену шареница и два јастука. До кревета један прост сточић, а покрај прозорчића једна клупа. На зиду једна турска сабља, о сасвим отрцаним гајтанима, и два пиштоља на кремен. — То ти је све!
Не могу никако да се навикнем на тај луд обичај да ми овака чиста, красна цура изува каљаве и гломазне чизме. Нисам јој ни дао, него зовнем пандура.
Она стоји, па гледа у моје чизме, а ја у њу.
Е, брате, да ми је да не оде одмах! Да хоће малко да седне — знам да неће! Хајд’ да почнем какав разговор! Шта ћу?
— Вечера л’ ти, Стано? — чуо сам да је зову Станија.
— Нисам.
— А што?
— Тако.
— А је л' ти увек тако доцне вечераш?
— Ја!
— А што?
— Због посла,
Хм ! Шта ћу сад?
— Ти, ваљда, најпре старијим даш да једу?
— Ја!
— Па ти после?
— Ја!
— А, ви’ш, у нас у вароши и женска чељад једу с нама заједно.
Она шаком заклопи уста и половину носа. Окрете мало главу настрану, уста јој се развукоше, па слеже раменима.
— Боље је у нас, а?
Она не спушташе руке и опет слеже раменима.
— Удај се ти, жив ми, у варош!
Она спусти руке и ухвати за крај од кошуље, па махаше, као да стреса нешто. Главу сасвим окрете од мене и кроз смех, а као да зиду говори, рече:
— Хоћеш да переш ноге ?
— Нећу, каке ноге? Иди ти, па вечерај; доста си се данас намучила.
— Па збогом! — рече она полако, и не обрћући главе мени, и изиђе, опет онако крећући плећима.
Кажем и пандуру да иде да спава. Обесим револвер о стубац од кревета. Скинем се, отворим капак од прозора, запалим цигару, угасим свећу и пружим се, уморан, на кревет.
Тако ми је некако слатко било!
Кроз прозор ми пирка ветрић и оживљава ме. Пода мном мирише сено некаком идилском воњом. Споља чујем како коњ грицка сено из кола и како покадшто фркне и затресу му се ноздрве. И врата од вајата све ређе лупају. Попац цврчи — све друго спава!
А ја не могу да заспим!
Нису ме мориле никаке тешке мисли, и било ми је пријатно мислити, мада ноћ биваше све дубља и дубља. По памети ми се час об преплеће Станија. Тако ми је мило било замишљати њену слику. Не беше у њој ништа романтично, баш ни најмање.
Али ме чисто запљускује оно здравље, она снага, живот!
Мало помало слике све шареније и нејасније. Већ видим кочијаша Трифуна, узјахао на ђерам, па истеже једну крављу кожу. За вратом ме нешто мило галиче; окренем се и видим Станију, смеје се, а у руци држи клас жита. У тај пар точак од кола управо па мени преко стопала! Ја се тргнем, лупим главом о кревет, и сан ми се поново разби.
Мрзи ме да палим свећу, а мислим да је скоро по ноћи.
Чух како се отворише врата од куће и после неки шапат. Кроз пукотину мојих врата виђааде се да у кухињи још гори ватра.
Мало помало шапат постајаше све јаснији. Прво што разговетно чух беше:
— Та он зацело спава!
То је био мушки глас. Одмах за њим чујем женски:
— Јамачно!
Тако ми Бога, она, Станија!
Е, помислим се, хоћу и ја да устанем, па да идем да седим с њима. Спавати се не може, те не може.
И озбиља се дигох. Огрнем капут, којим сам се био покрио, и пођем вратима. Таман да дохватим за скакавицу, а на памет ми паде да могу, може-бити, штогод сметати људима. — Да видим ко је! Провирим кроз пукотину на вратима. — Озбиља, она седи с братом!
— Е, ви’ш, сејо, тако сам ти се ја напатио, а и света видео. Е, сад сам и то скинуо с врата — одслужио сам и у војсци. Па сад... онáј... да тебе... онај... у име Бога удам, па и сам да се женим... Јȁ...
Она ћути.
— А знаш шта? Ја, ви’ш, ја знам све! Јâ... ја бих волео да си ми сама казала, него да чујем од света. А, после, ви’ш... ти знаш... ја њега мрзим, и... и... онáј... то!
Она ћути.
— Ја, ви’ш, ја њега знам добро! Али нека он то избије из главе... то што он мисли. Не дам ја тебе горем од себе. Наћи ћу ја теби момка... још каког!
Она устаде с пања и прође покрај ватре. Не могах је више видети. И он ми окрете леђа. Искашљује се све и, растежући и бирајући речи, наставља:
— Ја сам њему и поручивао... »Онáј... Тимо! Немој-де ти чепати око моје куће и... моје сестре! Јер ја... знаш... ја... овáј... не знам за шалу«! Јȁкако.
Онда чисто љутито и одсечно, а гласније него досад, настави:
— Шта је он и ко је он? — Швабо! Он је, брате мој, дошао из Швапске... Јȁ... знам ја то све! Пре је имао некаких хартија намолованих, све оволишне као длан, па носи у варош Чифутима, те му дају новаца за те хартије; ал’ сад нема ни тога! Го к'о пиштољ! Само оно мало имањца! Пи! Ко зна откуд му и за њега новци! Јȁ! Јȁ! Пондак каке су оне хартије! Знам ја, море, све! Јȁкако! Дошло је пре и писмо од швапског цара нашем капетану, да, веле, ухвате Тиму. Јест, ал’ мој Тима све оне хартије Чифутима, а Чифути њему дукате, а он дукате капетану; а капетан каже: »Иди ти, жив ми, кући, па се поштено владај! Ти си српски поданик, а Маџар је што и Турчин — он не верује у Бога и Богородицу«! Јȁкако! ... А шта је то што њему капетан каже? П’ондак, кадгод дође у село, а он пљеска Тиму по рамену, па каже: »Како си, јуначе«? Баш је јунак! Он се туче само с којекаким згебама, а не сме да удари на оваког ђиду! Аја! Ја, пре војске, кад сам се оно опио, а ја псујем њему матер швапску, а он не сме ништа, баш ништа! Каже: »А зашто, болан«? А ја кажем: »Зато, бре«! А он каже: »Нека, нека, Живко«! А ја кажем: »Ходи, бре, ако смеш! Лако је тући оне прдавце, него ходи овамо«! А он каже: »Нећу, Живко, нећу«! А ја кажем: »Не смеш, синко крвави, ходи, да ти паднем с колена«... Јȁ! Јȁ! А кад му је Радојица Миличин казао да је Швабо, хтео је да га убије, па после, кажу, почео да плаче, кад је учитељ узео нешто тамо говорити како он није Швабо, него баш прави правцати Србин, и почео псовати наше сељаке, што га зову Швабом... к'о санћим! А што носи оне обојке, па не уме ни кајише да укрсти као ми, него иде као богаљ? Јȁ! И мати му је Швабица, ако носи конђу... ништа то! Знам ја... И Светог Мрату највише Швабе славе... а и он! Јȁкако! Све се то зна... Ондак, он косом жање жито! А, јес'... Знам ја да си ти на моби код Стојевићевих била све уз њега, и то све село зна! Ја теби кажем... овај... нећу ни да га погледаш! Ја ћу му опет сутра опсовати матер швапску, да видим ја! Не сме он ни...
Нешто силно груну у врата, и она одскочише.
Преко прага уђоше три човека. Једног сам само могао видети: леп, млад, с токама на прсима, пушћул га бије по образу, за појасом оружје, у руци пиштољ.
— Добро нам вече! — рече осорно овај човек.
Девојка врисну, а Живко цикну:
— Зло ће ти бити, ако Бог дâ! — И ја само видех како један угарак стаде млатати по ваздуху.
Не могах ништа даље видети, јер она три човека затворише за собом врата, уђоше ближе и прођоше поред пукотине кроз коју сам вирио. Само чух неку лупу, стењање, рвање, задављен глас Станијин и једно гласно: »Хајдуци«!
Сав сам се био престравио. Брзо докопам револвер и полетим вратима. У тај пар чух с прозора једно »пст«! Окренем се.
— Господару, дад’ брже ту пушку Живкову с чивилука! Та не бој се: ја сам, Тима Трифунов, не бој се! Дад’ само брже, ево хајдука! Брже, брже!
Опасност је била тренутна. Ја сам брзо промозгао н закључио да је овај човек онај Тима, »Швабо«, Станин дилбер! Нисам се бојао додати му пиштољ.Та хајдук неће зар од мене тражити пиштоља!
Сад је био ред на мене. Извадим шипку из револвера а сав цептим као прут! Први пут у веку ја осетих за што ја вуцарам увек уза се то оружје, и верујте горе сам се уплашио од свог револвера него од хајдука. Та како ја могу убити човека? Наопако! Волео бих да...
— Предајте се, бре! грмну један нов глас са спољних врата.
Као да ме сунце огрија! Отворим и ја моја врата, станем на праг, управим револвер у таван и станем се дерати:
— Предајте се, предајте се!
На вратима угледам човека с упртим пиштољем на гомилу, која се састојала из три хајдука, од којих један држаше Станију за уста, а друга двојица стегли Живана за гушу да је сав помодрио.
Хајдуци одмах пуштише њих двоје. Један опали из пиштоља на «избавиоца» на вратима, а други пресече јатаганом вериге. Котао који је о њима висио паде, претури се и погаси ватру. Пукоше још две пушке.
Сад је мрак!
Ја станем пуцати у таван, само да се куражим, а наравно добро се чувајући да кога не погодим.
Унутра наста комешање.
У један пут један човек — не видим ко — угура, управо убаци другог једног човека у собу, где сам ја спавао и намаче резу. Једног опет видех да умаче на врата, па онда опет би један убачен и реза наметнута.
Опет хрвање. Била су сада очевидно само њих двојица.
— А ја ћу тебе већ научити како се хајдукује!
Ватра опет малко светлуцну.
— Не мене, Тимо! викну Живко, па се испружи на земљу, јер му за вратом пуче песница.
У тај пар чу се разговор и вика и на пољу. У кућу уђе стари Угрица са секиром, а млађи укућани који је шта докопао. Једно од њих носаше и свећу.
Сви преплашени, како који улази звера тамо амо и пита шта је? шта је? ко је? где је? и т. д.
Дотрчаше и суседи, начини се врева и галама пуна кућа и двор људи. Све у један мах пита.
А на сред кухине или боље да рекнем предсобља стоји млад, здрав, снажан човек, у шајкачи, с ферменом као што се носи у овом крају. На ногама широке гаће и обојци.
Даклем то је Тима!
Око њега ври гомила. Он ћути. — Збунио се.
Живко, сав крвав, чеше се иза врата и без воље одговара питачима, Станија стоји у углу, бледа као крпа, и чисто не може да дође себи.
Ето ти кмета с некаким крндељом за појасом, и ћате с двоцевком и учитеља с ногом од столице.
— Шта је, шта је то? како је зло?
Живко се чеше по леђима:
— Ето шта је! Откуд несрећни Никодије чак у наше село па на нашу кућу. И да не би овога овде — он стидљиво показа на Тиму — ја платих главом и бог зна шта би још било.
— Па где су? Овамо те људи! Оружје! У потеру Брже! Држи! дере се кмет.
— Побегли су! рекоше сви.
— Јес' ђаволску матер! рече Тима. Побегао је један а они су други ухваћени.
Он показа руком на врата од моје собе.
— Е, мој брајко, они су побегли кроз прозор! рекох ја.
— Јес' ђаволску матер! Ено вашег пандура под прозором!
Сви се зачудисмо.
— Потеците по оружје! онколите кућу! Пази сваки на се, они ће се бранити! заповедаше кмет.
— Дад' ти само ту секиру! рече Тима. Ето њихових пиштоља ту по земљи.
Одиста три четири пиштоља лежаху на поду.
Тима пође да отвори врата, али оно подупрта. Он диже секиру у десну руку, па опанком лупи о врата, која одскочише. У тај пар плану из собе пушка; зрно скиде Тими шајкачу и зукну пут тавана.
Сви смо били заборавили да је на зиду у соби висио онај други пиштољ Живков, који је хајдуцима добро дошао!
— Напред сад, браћо! викаше кмет. Напред бре, ћато, ти имаш пушку!
Хајдуци се још хтедоше одупрети, поред ћатине двоцевке, ал' кад Тима замлата секиром, они побацаше јатагане и предаше се.
У зиду већ били ножевима ископали рупу, и да смо још мало чекали утекли би нам!
Везасмо их. То беше познати харамбаша Никодије и још један његов друг.
— Па дад' сад и оног трећег! Андрија! Дад' тога овамо! викну Тима.
— Ког трећег?
— Та оног што је чувао стражу, рече Тима. Везао сам га за шљиву под прозором, а господарев га пандур чува.... Ваш Андрија! рече окренув се мени.
— Алал ти вера, Тимо! Бе је си ти неки Краљевић Марко!
За све то време Живко стоји замишљен и не гледа ни у кога. Онда погледа Тиму, па опет спусти очи и приђе му наокришке. Тими окрете лице. али очију. не диже:
— Тимо, брате.... немој да се љутиш. Хвала ти к'о једном брату! Овај... знаш... шта?
Очи му се наводнише:
— Овај... ако ћеш да се побратимо... и овај... да се пољубимо!
Тима ништа не одговори само обриса рукавом од кошуље уста и оба се цмокнуше.
Сад сви навалише да хвале Тиму и да му се чуде, а Живко раздувава жеравицу, да пухаром заспе Тими раницу на глави.
— Е сад да частиш, Тимо, рече ћата. Сад ћеш добити оних двеста дуката, што си ухватио Никодија.
Тиму нешто штрецну кад то чу. Брзо погледа на Станију, онда поцрвене до ушију, и тако се збуни да пође правце на врата да бежи.
— Стани! куда ћеш? викну Живко, који је дотле раздувавао жеравицу и не чу ћатине речи. Зар ти мислиш тако да одеш из моје куће?
Већ свиће. Хајдуке привезаше још боље па их одведоше у бувару. Ракија се немилице лије, а Живко и Тима угрејали се па се непрестано грле.
— Знао сам ја, море, тебе... јȁ како! Не знаш ти! Ал' си јаки, пос' ти твој, к'о једна земља!
А Станија?
Као дете кад се исплаче за играчком, па је онда добије. Образи се зајаприли, влажни као бресква, кад на њу падне роса, очи се светле па се чисто облизују.
О великој Госпођи видео сам на вашару Тиму са Живком и Станију с мајком. У Станије беше конђа на глави. Чух како Тима рече Живковој мајци »нено«!
Нађем и среског капетана. Сетим се и упитам га:
— Ама је л', бога ти: ко је овај Тима, и какав је то човек?
— Мирна једна и поштена душа, одговори капетан Он је из Прека родом, па је тамо служио у војсци, док му некакав маџарски официр не опсова свеца рацког. Тима официра кундаком у прси, па беж' у Србију!
Хоће сумрак, а коло се све срдачније разиграва. У Тиме тозлуке и кајиши на опанцима, преплетени као и у Живка. Заплеће ногама и цупка.
Свет се врзма, гура и дере. Дигла се прашина да те удави. Чвари се печење, праште пушке, ломе се чаше, гуди прдаљка на гајдама, миришу лицидерски колачи, а накићен Живко под чатром хвали свога зета:
— Овај ће ђидо за голу сабљу ухватити! Јакако! Иије се родио онај, који ће се с њим у коштац ухватити. Нема ту... него... овај... Прави србенда! Јакако!