U dobri čas hajduci!

U dobri čas hajduci! Pisac: Laza Lazarević

U dobri čas hajduci!

     Jahao sam sam s pandurom.
Bio je jedan od onih letnjih dana, kad si gotov da tražiš, pa da se svađaš s onim što je zimus govorio kako mu je uvek milije i najtoplije leto. nego i najblaža zima. Peče zvezda — mozak da provri! Sa žita treperi nešto providno i diže se u zrak. Drva opustila lišće i izgledaju kao bolesnik u vrućici, kad ište čašu vode. Stoka izdiše na livadi pod kakvom osamljenom jabukom. Tice nigde jedne za leka. Upravo mi izgleda cela priroda klonula, obeznanila se, isplazila jezik, pa dakće.
     U glavi, u mozgu, nekaka pustoš — Sahara. I krivo ti je i teško i što moraš da dišeš. Mislio sam da neću živ stići u selo.
     A kad već jedanput dođoh, onda sam — kao ono gurman što neće odmah da zahita lažicom, nego najpre natenahni soli i biberi — i ja dražio svoju glad za odmorom. Hteo sam da mi se ni mišlju na posao ne prekida, te pohitah da svršim što sam imao, sve misleći kako ću se posle spokojno u hladu odmoriti i prospavati noć.
Ko nije nikad ceo dan lipsavao od žege, pa noćio u selu, taj ne zna šta je uživanje.
     A ja i ne sanjah da mi je suđeno da celu noć neću trenuti.
     Da vidite!
     Mehana je bila trošna, opala, gadna, niska, prljava kuća, u kojoj ima jedna »soba za gospodu«, »izmolovana« tako, da te s neobičnom upornošću opominje na mrtvački kovčeg; a udara na ribu i rakiju.
     Možete misliti s kakvom sam radošću primio Ugričićevu ponudu da noćim kod njega.
     On me primi Bog zna kako. Toga istog dana baš mu je se sinovac vratio iz vojske — odslužio! Velika kuća, ljudi bogati, veseli; baš me lepo počastiše. A od svega mi je najslađe palo gledajući Ugričinu sinovicu. Zdrava, sveža, jedra lepota, sve brekće životom. Krepko staje na zemlju, kad hodi, ali na stupaj njene noge ne zatrese se patos ni polica, već joj samo igra meso i grudi. Lako se povija levo i desno, a na leđima, po tankom i zategnutom jelečetu, prave se tamo-amo tanke duguljaste bore, kao ono po mleku, kad se hvata kajmak.
     Večerali smo pod orahom. Ona nas je služila celo veče, ama baš jedne da je progovorila.
     Posle me uvedoše u kuću, koja ima u sredi jedan odeljak gde gori vatra, a s obe strane po jednu sobicu. Sobica s desne strane bila je određena za me. U njoj jedan krevet od dasaka. Po njemu taze seno, po senu šarenica i dva jastuka. Do kreveta jedan prost stočić, a pokraj prozorčića jedna klupa. Na zidu jedna turska sablja, o sasvim otrcanim gajtanima, i dva pištolja na kremen. — To ti je sve!
     Ne mogu nikako da se naviknem na taj lud običaj da mi ovaka čista, krasna cura izuva kaljave i glomazne čizme. Nisam joj ni dao, nego zovnem pandura.
     Ona stoji, pa gleda u moje čizme, a ja u nju.
     E, brate, da mi je da ne ode odmah! Da hoće malko da sedne — znam da neće! Hajd’ da počnem kakav razgovor! Šta ću?
     — Večera l’ ti, Stano? — čuo sam da je zovu Stanija.
     — Nisam.
     — A što?
     — Tako.
     — A je l' ti uvek tako docne večeraš?
     — Ja!
     — A što?
     — Zbog posla,
     Hm ! Šta ću sad?
     — Ti, valjda, najpre starijim daš da jedu?
     — Ja!
     — Pa ti posle?
     — Ja!
     — A, vi’š, u nas u varoši i ženska čeljad jedu s nama zajedno.
     Ona šakom zaklopi usta i polovinu nosa. Okrete malo glavu nastranu, usta joj se razvukoše, pa sleže ramenima.
     — Bolje je u nas, a?
     Ona ne spuštaše ruke i opet sleže ramenima.
     — Udaj se ti, živ mi, u varoš!
     Ona spusti ruke i uhvati za kraj od košulje, pa mahaše, kao da stresa nešto. Glavu sasvim okrete od mene i kroz smeh, a kao da zidu govori, reče:
     — Hoćeš da pereš noge ?
     — Neću, kake noge? Idi ti, pa večeraj; dosta si se danas namučila.
     — Pa zbogom! — reče ona polako, i ne obrćući glave meni, i iziđe, opet onako krećući plećima.
     Kažem i panduru da ide da spava. Obesim revolver o stubac od kreveta. Skinem se, otvorim kapak od prozora, zapalim cigaru, ugasim sveću i pružim se, umoran, na krevet.
     Tako mi je nekako slatko bilo!
     Kroz prozor mi pirka vetrić i oživljava me. Poda mnom miriše seno nekakom idilskom vonjom. Spolja čujem kako konj gricka seno iz kola i kako pokadšto frkne i zatresu mu se nozdrve. I vrata od vajata sve ređe lupaju. Popac cvrči — sve drugo spava!
     A ja ne mogu da zaspim!
     Nisu me morile nikake teške misli, i bilo mi je prijatno misliti, mada noć bivaše sve dublja i dublja. Po pameti mi se čas ob prepleće Stanija. Tako mi je milo bilo zamišljati njenu sliku. Ne beše u njoj ništa romantično, baš ni najmanje.
     Ali me čisto zapljuskuje ono zdravlje, ona snaga, život!
     Malo pomalo slike sve šarenije i nejasnije. Već vidim kočijaša Trifuna, uzjahao na đeram, pa isteže jednu kravlju kožu. Za vratom me nešto milo galiče; okrenem se i vidim Staniju, smeje se, a u ruci drži klas žita. U taj par točak od kola upravo pa meni preko stopala! Ja se trgnem, lupim glavom o krevet, i san mi se ponovo razbi.
     Mrzi me da palim sveću, a mislim da je skoro po noći.
     Čuh kako se otvoriše vrata od kuće i posle neki šapat. Kroz pukotinu mojih vrata viđaade se da u kuhinji još gori vatra.
     Malo pomalo šapat postajaše sve jasniji. Prvo što razgovetno čuh beše:
     — Ta on zacelo spava!
     To je bio muški glas. Odmah za njim čujem ženski:
     — Jamačno!
     Tako mi Boga, ona, Stanija!
     E, pomislim se, hoću i ja da ustanem, pa da idem da sedim s njima. Spavati se ne može, te ne može.
     I ozbilja se digoh. Ogrnem kaput, kojim sam se bio pokrio, i pođem vratima. Taman da dohvatim za skakavicu, a na pamet mi pade da mogu, može-biti, štogod smetati ljudima. — Da vidim ko je! Provirim kroz pukotinu na vratima. — Ozbilja, ona sedi s bratom!
     — E, vi’š, sejo, tako sam ti se ja napatio, a i sveta video. E, sad sam i to skinuo s vrata — odslužio sam i u vojsci. Pa sad ... onaj ... da tebe ... onaj ... u ime Boga udam, pa i sam da se ženim ... Ja...
     Ona ćuti.
     — A znaš šta? Ja, vi’š, ja znam sve! ... Ja ... ja bih voleo da si mi sama kazala, nego da čujem od sveta. A, posle, vi’š... ti znaš... ja njega mrzim, i ... i ... onaj ... to !
     Ona ćuti.
     — Ja, vi’š, ja njega znam dobro! Ali neka on to izbije iz glave ... to što on misli. Ne dam ja tebe gorem od sebe. Naći ću ja tebi momka ... još kakog !
     Ona ustade s panja i prođe pokraj vatre. Ne mogah je više videti. I on mi okrete leđa. Iskašljuje se sve i, rastežući i birajući reči, nastavlja:
     — Ja sam njemu i poručivao ... »Onaj . .. Timo! Nemoj-de ti čepati oko moje kuće i ... moje sestre ! Jer ja ... znaš ... ja ... ovaj ... ne znam za šalu!« Jakako.
     Onda čisto ljutito i odsečno, a glasnije nego dosad, nastavi:
     — Šta je on i ko je on? — Švabo! ... On je, brate moj, došao iz Švapske ... znam ja to sve! ... Pre je imao nekakih hartija namolovanih, sve ovolišne kao dlan, pa nosi u varoš Čifutima, te mu daju novaca za te hartije; al’ sad nema ni toga! ...
Go k'o pištolj! ... Samo ono malo imanjca! ... Pi! ... Ko zna otkud mu i za njega novci ! ... Ja! ... Ja! • • Ponda, kake su one hartije! ... Znam ja, more, sve! ... Jakako! ... Došlo je pre i pismo od švapskog cara našem kapetanu, da, vele, uhvate Timu. Jest, al’ moj Tima sve one hartije Čifutima, a Čifuti njemu dukate, a on dukate kapetanu; a kapetan kaže: »Idi ti, živ mi, kući, pa se pošteno vladaj! Ti si srpski podanik, a Madžar je što i Turčin — on ne veruje u Boga i Bogorodicu!« ... Jakako! ... A šta je to što njemu kapetan kaže? P’ondak, kadgod dođe u selo, a on pljeska Timu po ramenu, pa kaže: »Kako si, junače?« ... Baš je junak! ... On se tuče samo s kojekakim zgebama, a ne sme da udari na ovakog đidu! ... Aja! ... Ja, pre vojske, kad sam se ono opio, a ja psujem njemu mater švapsku, a on ne sme ništa, baš ništa! ... Kaže: »A zašto, bolan?« A ja kažem: »Zato, bre!« A on kaže: »Neka, neka, Živko!« A ja kažem: »Hodi, bre, ako smeš! Lako je tući one prdavce, nego hodi ovamo!« A on kaže: »Neću, Živko, neću!« A ja kažem: »Ne smeš, sinko krvavi, hodi, da ti padnem s kolena«... Ja! ... Ja! ... A kad mu je Radojica Miličin kazao da je Švabo, hteo je da ga ubije, pa posle, kažu, počeo da plače, kad je učitelj uzeo nešto tamo govoriti kako on nije Švabo, nego baš pravi pravcati Srbin, i počeo psovati naše seljake, što ga zovu Švabom ... k'o sanćim! ... A što nosi one obojke, pa ne ume ni kajiše da ukrsti kao mi, nego ide kao bogalj? ... Ja!... I mati mu je Švabica, ako nosi konđu ... ništa to! ... Znam ja ... I Svetog Mratu najviše Švabe slave ... a i on! ... Jakako! Sve se to zna ... Ondak, on kosom žanje žito! ... A, jes' ... Znam ja da si ti na mobi kod Stojevićevih bila sve uz njega, i to sve selo zna! ... Ja tebi kažem ... ovaj ... neću ni da ga pogledaš! ... Ja ću mu opet sutra opsovati mater švapsku, da vidim ja! ... Ne sme on ni ...
     Nešto silno grunu u vrata, i ona odskočiše.
     Preko praga uđoše tri čoveka. Jednog sam samo mogao videti: lep, mlad, s tokama na prsima, pušćul ga bije po obrazu, za pojasom oružje, u ruci pištolj.
     — Dobro nam veče! — reče osorno ovaj čovek.
     Devojka vrisnu, a Živko ciknu:
     — Zlo će ti biti, ako Bog da! — I ja samo videh kako jedan ugarak stade mlatati po vazduhu.
     Ne mogah ništa dalje videti, jer ona tri čoveka zatvoriše za sobom vrata, uđoše bliže i prođoše pored pukotine kroz koju sam virio. Samo čuh neku lupu, stenjanje, rvanje, zadavljen glas Stanijin i jedno glasno: »Hajduci!«
     Sav sam se bio prestravio. Brzo dokopam revolver i poletim vratima. U taj par čuh s prozora jedno »pst!« Okrenem se.
     — Gospodaru, dad’ brže tu pušku Živkovu s čiviluka! Ta ne boj se: ja sam, Tima Trifunov, ne boj se! Dad’ samo brže, evo hajduka! Brže, brže!
     Opasnost je bila trenutna. Ja sam brzo promozgao n zaključio da je ovaj čovek onaj Tima, »Švabo«,