U dobri čas hajduci!

U dobri čas hajduci! Pisac: Laza Lazarević

     Jahao sam sam s pandurom.
     Bio je jedan od onih letnjih dana, kad si gotov da tražiš, pa da se svađaš s onim što je zimus govorio kako mu je uvek milije i najtoplije leto. nego i najblaža zima. Peče zvezda — mozak da provri! Sa žita treperi nešto providno i diže se u zrak. Drva opustila lišće i izgledaju kao bolesnik u vrućici, kad ište čašu vode. Stoka izdiše na livadi pod kakvom osamljenom jabukom. Tice nigde jedne za leka. Upravo mi izgleda cela priroda klonula, obeznanila se, isplazila jezik, pa dakće.
     U glavi, u mozgu, nekaka pustoš — Sahara. I krivo ti je i teško i što moraš da dišeš. Mislio sam da neću živ stići u selo.
     A kad već jedanput dođoh, onda sam — kao ono gurman što neće odmah da zahita lažicom, nego najpre natenahni soli i biberi — i ja dražio svoju glad za odmorom. Hteo sam da mi se ni mišlju na posao ne prekida, te pohitah da svršim što sam imao, sve misleći kako ću se posle spokojno u hladu odmoriti i prospavati noć.
     Ko nije nikad ceo dan lipsavao od žege, pa noćio u selu, taj ne zna šta je uživanje.
     A ja i ne sanjah da mi je suđeno da celu noć neću trenuti.
     Da vidite!
     Mehana je bila trošna, opala, gadna, niska, prljava kuća, u kojoj ima jedna »soba za gospodu«, »izmolovana« tako, da te s neobičnom upornošću opominje na mrtvački kovčeg; a udara na ribu i rakiju.
     Možete misliti s kakvom sam radošću primio Ugričićevu ponudu da noćim kod njega.
     On me primi Bog zna kako. Toga istog dana baš mu je se sinovac vratio iz vojske — odslužio! Velika kuća, ljudi bogati, veseli; baš me lepo počastiše. A od svega mi je najslađe palo gledajući Ugričinu sinovicu. Zdrava, sveža, jedra lepota, sve brekće životom. Krepko staje na zemlju, kad hodi, ali na stupaj njene noge ne zatrese se patos ni polica, već joj samo igra meso i grudi. Lako se povija levo i desno, a na leđima, po tankom i zategnutom jelečetu, prave se tamo-amo tanke duguljaste bore, kao ono po mleku, kad se hvata kajmak.
     Večerali smo pod orahom. Ona nas je služila celo veče, ama baš jedne da je progovorila.
     Posle me uvedoše u kuću, koja ima u sredi jedan odeljak gde gori vatra, a s obe strane po jednu sobicu. Sobica s desne strane bila je određena za me. U njoj jedan krevet od dasaka. Po njemu taze seno, po senu šarenica i dva jastuka. Do kreveta jedan prost stočić, a pokraj prozorčića jedna klupa. Na zidu jedna turska sablja, o sasvim otrcanim gajtanima, i dva pištolja na kremen. — To ti je sve!
     Ne mogu nikako da se naviknem na taj lud običaj da mi ovaka čista, krasna cura izuva kaljave i glomazne čizme. Nisam joj ni dao, nego zovnem pandura.
     Ona stoji, pa gleda u moje čizme, a ja u nju.
     E, brate, da mi je da ne ode odmah! Da hoće malko da sedne — znam da neće! Hajd’ da počnem kakav razgovor! Šta ću?
     — Večera l’ ti, Stano? — čuo sam da je zovu Stanija.
     — Nisam.
     — A što?
     — Tako.
     — A je l' ti uvek tako docne večeraš?
     — Ja!
     — A što?
     — Zbog posla,
     Hm ! Šta ću sad?
     — Ti, valjda, najpre starijim daš da jedu?
     — Ja!
     — Pa ti posle?
     — Ja!
     — A, vi’š, u nas u varoši i ženska čeljad jedu s nama zajedno.
     Ona šakom zaklopi usta i polovinu nosa. Okrete malo glavu nastranu, usta joj se razvukoše, pa sleže ramenima.
     — Bolje je u nas, a?
     Ona ne spuštaše ruke i opet sleže ramenima.
     — Udaj se ti, živ mi, u varoš!
     Ona spusti ruke i uhvati za kraj od košulje, pa mahaše, kao da stresa nešto. Glavu sasvim okrete od mene i kroz smeh, a kao da zidu govori, reče:
     — Hoćeš da pereš noge ?
     — Neću, kake noge? Idi ti, pa večeraj; dosta si se danas namučila.
     — Pa zbogom! — reče ona polako, i ne obrćući glave meni, i iziđe, opet onako krećući plećima.
     Kažem i panduru da ide da spava. Obesim revolver o stubac od kreveta. Skinem se, otvorim kapak od prozora, zapalim cigaru, ugasim sveću i pružim se, umoran, na krevet.
     Tako mi je nekako slatko bilo!
     Kroz prozor mi pirka vetrić i oživljava me. Poda mnom miriše seno nekakom idilskom vonjom. Spolja čujem kako konj gricka seno iz kola i kako pokadšto frkne i zatresu mu se nozdrve. I vrata od vajata sve ređe lupaju. Popac cvrči — sve drugo spava!
     A ja ne mogu da zaspim!
     Nisu me morile nikake teške misli, i bilo mi je prijatno misliti, mada noć bivaše sve dublja i dublja. Po pameti mi se čas ob prepleće Stanija. Tako mi je milo bilo zamišljati njenu sliku. Ne beše u njoj ništa romantično, baš ni najmanje.
     Ali me čisto zapljuskuje ono zdravlje, ona snaga, život!
     Malo pomalo slike sve šarenije i nejasnije. Već vidim kočijaša Trifuna, uzjahao na đeram, pa isteže jednu kravlju kožu. Za vratom me nešto milo galiče; okrenem se i vidim Staniju, smeje se, a u ruci drži klas žita. U taj par točak od kola upravo pa meni preko stopala! Ja se trgnem, lupim glavom o krevet, i san mi se ponovo razbi.
     Mrzi me da palim sveću, a mislim da je skoro po noći.
     Čuh kako se otvoriše vrata od kuće i posle neki šapat. Kroz pukotinu mojih vrata viđaade se da u kuhinji još gori vatra.
     Malo pomalo šapat postajaše sve jasniji. Prvo što razgovetno čuh beše:
     — Ta on zacelo spava!
     To je bio muški glas. Odmah za njim čujem ženski:
     — Jamačno!
     Tako mi Boga, ona, Stanija!
     E, pomislim se, hoću i ja da ustanem, pa da idem da sedim s njima. Spavati se ne može, te ne može.
     I ozbilja se digoh. Ogrnem kaput, kojim sam se bio pokrio, i pođem vratima. Taman da dohvatim za skakavicu, a na pamet mi pade da mogu, može-biti, štogod smetati ljudima. — Da vidim ko je! Provirim kroz pukotinu na vratima. — Ozbilja, ona sedi s bratom!
     — E, vi’š, sejo, tako sam ti se ja napatio, a i sveta video. E, sad sam i to skinuo s vrata — odslužio sam i u vojsci. Pa sad... onáj... da tebe... onaj... u ime Boga udam, pa i sam da se ženim... Jȁ...
     Ona ćuti.
     — A znaš šta? Ja, vi’š, ja znam sve! Jâ... ja bih voleo da si mi sama kazala, nego da čujem od sveta. A, posle, vi’š... ti znaš... ja njega mrzim, i... i... onáj... to!
     Ona ćuti.
     — Ja, vi’š, ja njega znam dobro! Ali neka on to izbije iz glave... to što on misli. Ne dam ja tebe gorem od sebe. Naći ću ja tebi momka... još kakog!
     Ona ustade s panja i prođe pokraj vatre. Ne mogah je više videti. I on mi okrete leđa. Iskašljuje se sve i, rastežući i birajući reči, nastavlja:
     — Ja sam njemu i poručivao... »Onáj... Timo! Nemoj-de ti čepati oko moje kuće i... moje sestre! Jer ja... znaš... ja... ováj... ne znam za šalu«! Jȁkako.
     Onda čisto ljutito i odsečno, a glasnije nego dosad, nastavi:
     — Šta je on i ko je on? — Švabo! On je, brate moj, došao iz Švapske... Jȁ... znam ja to sve! Pre je imao nekakih hartija namolovanih, sve ovolišne kao dlan, pa nosi u varoš Čifutima, te mu daju novaca za te hartije; al’ sad nema ni toga! Go k'o pištolj! Samo ono malo imanjca! Pi! Ko zna otkud mu i za njega novci! Jȁ! Jȁ! Pondak kake su one hartije! Znam ja, more, sve! Jȁkako! Došlo je pre i pismo od švapskog cara našem kapetanu, da, vele, uhvate Timu. Jest, al’ moj Tima sve one hartije Čifutima, a Čifuti njemu dukate, a on dukate kapetanu; a kapetan kaže: »Idi ti, živ mi, kući, pa se pošteno vladaj! Ti si srpski podanik, a Madžar je što i Turčin — on ne veruje u Boga i Bogorodicu«! Jȁkako! ... A šta je to što njemu kapetan kaže? P’ondak, kadgod dođe u selo, a on pljeska Timu po ramenu, pa kaže: »Kako si, junače«? Baš je junak! On se tuče samo s kojekakim zgebama, a ne sme da udari na ovakog đidu! Aja! Ja, pre vojske, kad sam se ono opio, a ja psujem njemu mater švapsku, a on ne sme ništa, baš ništa! Kaže: »A zašto, bolan«? A ja kažem: »Zato, bre«! A on kaže: »Neka, neka, Živko«! A ja kažem: »Hodi, bre, ako smeš! Lako je tući one prdavce, nego hodi ovamo«! A on kaže: »Neću, Živko, neću«! A ja kažem: »Ne smeš, sinko krvavi, hodi, da ti padnem s kolena«... Jȁ! Jȁ! A kad mu je Radojica Miličin kazao da je Švabo, hteo je da ga ubije, pa posle, kažu, počeo da plače, kad je učitelj uzeo nešto tamo govoriti kako on nije Švabo, nego baš pravi pravcati Srbin, i počeo psovati naše seljake, što ga zovu Švabom... k'o sanćim! A što nosi one obojke, pa ne ume ni kajiše da ukrsti kao mi, nego ide kao bogalj? Jȁ! I mati mu je Švabica, ako nosi konđu... ništa to! Znam ja... I Svetog Mratu najviše Švabe slave... a i on! Jȁkako! Sve se to zna... Ondak, on kosom žanje žito! A, jes'... Znam ja da si ti na mobi kod Stojevićevih bila sve uz njega, i to sve selo zna! Ja tebi kažem... ovaj... neću ni da ga pogledaš! Ja ću mu opet sutra opsovati mater švapsku, da vidim ja! Ne sme on ni...
     Nešto silno grunu u vrata, i ona odskočiše.
     Preko praga uđoše tri čoveka. Jednog sam samo mogao videti: lep, mlad, s tokama na prsima, pušćul ga bije po obrazu, za pojasom oružje, u ruci pištolj.
     — Dobro nam veče! — reče osorno ovaj čovek.
     Devojka vrisnu, a Živko ciknu:
     — Zlo će ti biti, ako Bog dâ! — I ja samo videh kako jedan ugarak stade mlatati po vazduhu.
     Ne mogah ništa dalje videti, jer ona tri čoveka zatvoriše za sobom vrata, uđoše bliže i prođoše pored pukotine kroz koju sam virio. Samo čuh neku lupu, stenjanje, rvanje, zadavljen glas Stanijin i jedno glasno: »Hajduci«!
     Sav sam se bio prestravio. Brzo dokopam revolver i poletim vratima. U taj par čuh s prozora jedno »pst«! Okrenem se.
     — Gospodaru, dad’ brže tu pušku Živkovu s čiviluka! Ta ne boj se: ja sam, Tima Trifunov, ne boj se! Dad’ samo brže, evo hajduka! Brže, brže!
     Opasnost je bila trenutna. Ja sam brzo promozgao n zaključio da je ovaj čovek onaj Tima, »Švabo«, Stanin dilber! Nisam se bojao dodati mu pištolj.Ta hajduk neće zar od mene tražiti pištolja!
     Sad je bio red na mene. Izvadim šipku iz revolvera a sav ceptim kao prut! Prvi put u veku ja osetih za što ja vucaram uvek uza se to oružje, i verujte gore sam se uplašio od svog revolvera nego od hajduka. Ta kako ja mogu ubiti čoveka? Naopako! Voleo bih da...
     — Predajte se, bre! grmnu jedan nov glas sa spoljnih vrata.
     Kao da me sunce ogrija! Otvorim i ja moja vrata, stanem na prag, upravim revolver u tavan i stanem se derati:
     — Predajte se, predajte se!
     Na vratima ugledam čoveka s uprtim pištoljem na gomilu, koja se sastojala iz tri hajduka, od kojih jedan držaše Staniju za usta, a druga dvojica stegli Živana za gušu da je sav pomodrio.
     Hajduci odmah puštiše njih dvoje. Jedan opali iz pištolja na «izbavioca» na vratima, a drugi preseče jataganom verige. Kotao koji je o njima visio pade, preturi se i pogasi vatru. Pukoše još dve puške.
     Sad je mrak!
     Ja stanem pucati u tavan, samo da se kuražim, a naravno dobro se čuvajući da koga ne pogodim.
     Unutra nasta komešanje.
     U jedan put jedan čovek — ne vidim ko — ugura, upravo ubaci drugog jednog čoveka u sobu, gde sam ja spavao i namače rezu. Jednog opet videh da umače na vrata, pa onda opet bi jedan ubačen i reza nametnuta.
     Opet hrvanje. Bila su sada očevidno samo njih dvojica.
     — A ja ću tebe već naučiti kako se hajdukuje!
     Vatra opet malko svetlucnu.
     — Ne mene, Timo! viknu Živko, pa se ispruži na zemlju, jer mu za vratom puče pesnica.
     U taj par ču se razgovor i vika i na polju. U kuću uđe stari Ugrica sa sekirom, a mlađi ukućani koji je šta dokopao. Jedno od njih nosaše i sveću.
     Svi preplašeni, kako koji ulazi zvera tamo amo i pita šta je? šta je? ko je? gde je? i t. d.
     Dotrčaše i susedi, načini se vreva i galama puna kuća i dvor ljudi. Sve u jedan mah pita.
     A na sred kuhine ili bolje da reknem predsoblja stoji mlad, zdrav, snažan čovek, u šajkači, s fermenom kao što se nosi u ovom kraju. Na nogama široke gaće i obojci.
     Daklem to je Tima!
     Oko njega vri gomila. On ćuti. — Zbunio se.
     Živko, sav krvav, češe se iza vrata i bez volje odgovara pitačima, Stanija stoji u uglu, bleda kao krpa, i čisto ne može da dođe sebi.
     Eto ti kmeta s nekakim krndeljom za pojasom, i ćate s dvocevkom i učitelja s nogom od stolice.
     — Šta je, šta je to? kako je zlo?
     Živko se češe po leđima:
     — Eto šta je! Otkud nesrećni Nikodije čak u naše selo pa na našu kuću. I da ne bi ovoga ovde — on stidljivo pokaza na Timu — ja platih glavom i bog zna šta bi još bilo.
     — Pa gde su? Ovamo te ljudi! Oružje! U poteru Brže! Drži! dere se kmet.
     — Pobegli su! rekoše svi.
     — Jes' đavolsku mater! reče Tima. Pobegao je jedan a oni su drugi uhvaćeni.
     On pokaza rukom na vrata od moje sobe.
     — E, moj brajko, oni su pobegli kroz prozor! rekoh ja.
     — Jes' đavolsku mater! Eno vašeg pandura pod prozorom!
     Svi se začudismo.
     — Potecite po oružje! onkolite kuću! Pazi svaki na se, oni će se braniti! zapovedaše kmet.
     — Dad' ti samo tu sekiru! reče Tima. Eto njihovih pištolja tu po zemlji.
     Odista tri četiri pištolja ležahu na podu.
     Tima pođe da otvori vrata, ali ono poduprta. On diže sekiru u desnu ruku, pa opankom lupi o vrata, koja odskočiše. U taj par planu iz sobe puška; zrno skide Timi šajkaču i zuknu put tavana.
     Svi smo bili zaboravili da je na zidu u sobi visio onaj drugi pištolj Živkov, koji je hajducima dobro došao!
     — Napred sad, braćo! vikaše kmet. Napred bre, ćato, ti imaš pušku!
     Hajduci se još htedoše odupreti, pored ćatine dvocevke, al' kad Tima zamlata sekirom, oni pobacaše jatagane i predaše se.
     U zidu već bili noževima iskopali rupu, i da smo još malo čekali utekli bi nam!
     Vezasmo ih. To beše poznati harambaša Nikodije i još jedan njegov drug.
     — Pa dad' sad i onog trećeg! Andrija! Dad' toga ovamo! viknu Tima.
     — Kog trećeg?
     — Ta onog što je čuvao stražu, reče Tima. Vezao sam ga za šljivu pod prozorom, a gospodarev ga pandur čuva.... Vaš Andrija! reče okrenuv se meni.
     — Alal ti vera, Timo! Be je si ti neki Kraljević Marko!
     Za sve to vreme Živko stoji zamišljen i ne gleda ni u koga. Onda pogleda Timu, pa opet spusti oči i priđe mu naokriške. Timi okrete lice. ali očiju. ne diže:
     — Timo, brate.... nemoj da se ljutiš. Hvala ti k'o jednom bratu! Ovaj... znaš... šta?
     Oči mu se navodniše:
     — Ovaj... ako ćeš da se pobratimo... i ovaj... da se poljubimo!
     Tima ništa ne odgovori samo obrisa rukavom od košulje usta i oba se cmoknuše.
     Sad svi navališe da hvale Timu i da mu se čude, a Živko razduvava žeravicu, da puharom zaspe Timi ranicu na glavi.
     — E sad da častiš, Timo, reče ćata. Sad ćeš dobiti onih dvesta dukata, što si uhvatio Nikodija.
     Timu nešto štrecnu kad to ču. Brzo pogleda na Staniju, onda pocrvene do ušiju, i tako se zbuni da pođe pravce na vrata da beži.
     — Stani! kuda ćeš? viknu Živko, koji je dotle razduvavao žeravicu i ne ču ćatine reči. Zar ti misliš tako da odeš iz moje kuće?

***

     Već sviće. Hajduke privezaše još bolje pa ih odvedoše u buvaru. Rakija se nemilice lije, a Živko i Tima ugrejali se pa se neprestano grle.
     — Znao sam ja, more, tebe... jȁ kako! Ne znaš ti! Al' si jaki, pos' ti tvoj, k'o jedna zemlja!
     A Stanija?
     Kao dete kad se isplače za igračkom, pa je onda dobije. Obrazi se zajaprili, vlažni kao breskva, kad na nju padne rosa, oči se svetle pa se čisto oblizuju.

***

     O velikoj Gospođi video sam na vašaru Timu sa Živkom i Staniju s majkom. U Stanije beše konđa na glavi. Čuh kako Tima reče Živkovoj majci »neno«!
     Nađem i sreskog kapetana. Setim se i upitam ga:
     — Ama je l', boga ti: ko je ovaj Tima, i kakav je to čovek?
     — Mirna jedna i poštena duša, odgovori kapetan On je iz Preka rodom, pa je tamo služio u vojsci, dok mu nekakav madžarski oficir ne opsova sveca rackog. Tima oficira kundakom u prsi, pa bež' u Srbiju!

***

     Hoće sumrak, a kolo se sve srdačnije razigrava. U Time tozluke i kajiši na opancima, prepleteni kao i u Živka. Zapleće nogama i cupka.
     Svet se vrzma, gura i dere. Digla se prašina da te udavi. Čvari se pečenje, prašte puške, lome se čaše, gudi prdaljka na gajdama, mirišu liciderski kolači, a nakićen Živko pod čatrom hvali svoga zeta:
     — Ovaj će đido za golu sablju uhvatiti! Jakako! Iije se rodio onaj, koji će se s njim u koštac uhvatiti. Nema tu... nego... ovaj... Pravi srbenda! Jakako!