У Мљетцима – пјесма у пролазу

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
У Мљетцима – пјесма у пролазу
Писац: Јаков Шантић


Сабрана дела Јаков Шантић.png




           У Мљетцима
        – пјесма у пролазу –

           Венеција! Чудан град, као што је и његова про-
шлост. Да, увијек чудан! И сваким даном све тужнији,
све блеђи. У бури живота све више у забораву. Умире!
Пожурите, видите то, осјетите!... Дођите! – али на пр-
стима, кô у храм, у стари, давни храм!... Ах! Маркова
пијаца пати под корацима досадних туђинаца!... Ту се
проводе медни мјесеци, прве брачне ноћи, ту – у гро-
бљу! У палатама великих артиста, божанских артиста –
Нијемци удесили хотеле. Свакоме је угодно. Све весело.
Свугдје живот. Само Венеција – издише!... – Осјећате ли
ви то!? Не!? Онда, што ћете у њој?!...
           Колумбо и Наполеон! Обојица ослободиоци свје-
това, а у исти мах гробари Венеције! Али Ита-лија се ра-
ђа. Бјеше ли умро Рим? Не. Он је живио у Венецији и
Венеција је живјела зато што је била – Рим, а у њеној
смрти рађа се Италија и на гробовима Тицијана, Тинто-
рета, Ђорђона и других, она васкрсава пуна крви и но-
вог живота, кô млада, једра планинка са нарамком весе-
ле и здраве дјеце, као омиљено чедо идеја своје савре-
мености!...
        Но све се доноси у самом себи. Смрт нигдје не из-
остаје. – И Италија, кô и Рим, кô и Венеција, умријеће
у наручју своје дјеце – идеја и захтјева доцнијег доба;
умријеће у загрљају нечег новог, неизбјежног, што мо-
ра доћи. Вријеме ће је постарити: отети јој свјежину,
младост, здравља; дах ће јој постати тежак, мучиће је
живот и она ће хтјети да умре. Живот је времена као и
живот индивидуа. Све ишчезава у својим тренуцима
бола и радости. Осјећања тренутака наша су вјечност,
наш живот. Нико их не може осјетити, појмити, већ
ми!... Далеку, врло далеку Италију положиће њезина
рођена дјеца у гроб, ни она неће разумјети ни један
бол, ни једну сузу, ни једну ријеч своје мајке. Вијекови
не преносе тренутке. Покољења неће разумјети језик
својих отаца, они га могу само слутити, а то је непро-
зирно, нејасно, као тражити у својој души израз укоче-
ног погледа мртвачева!... Они неће имати ни толико
појезије, да бар дижу у старим палатама хотеле. Они у
својој души неће моћи трансформовати ни један титрај
удаљеног доба, ни један бол његов; они ће бити бес-
крајна садашњост која не оставља никаве прошлости.
А то је тако близу! Чини ми се већ смо ту!...
        Или: зар има још свијета што хоће и што може да
разумије живот пирамида и смрт Олимпа!...
 Adio, Venezia!



Извор[уреди]

  • Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 198-199.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 115 година.