У Мостару, у арли бунару,
Мостарлије абдест узимали.
Међу њима Ференчевић Мујо
засукује уз руке рукаве
па говори својој десној руци: 5
— Пусти дамар, моја десна руко,
чији ли ћеш бруса јастук бити?
Акобогда Диздареве Ајке!
Све то Диздар и слуша и гледа
па он оде двору бијеломе. 10
Кол’ко га је Ајка угледала,
још је више пред њег ишетала.
Говорио ага Диздар-ага:
— Бижи с пута, моја шћери Ајко,
хитар ђогат да те не очепи, 15
оштра сабља да те не обреже,
љутит бабо да те не окара!
Гдје те виђе Ференчевић Мујо?
Гдје те виђе, сунце т’ не видјело!
Ти отиђи на горње чардаке, 20
брже узми дивит и калема
и хартије књиге без јазије,
па напиши књигу шаровиту,
па је шаљи Ференчевић Муји,
нек се тебе Ференчевић прође. 25
То је Ајка баба послушала,
она оде на горње чардаке
па узима дивит и калема,
и хартије књиге без јазије,
и написа књигу шаровиту. 30
Не пише је како бабо каже,
већ је пише како Ајки драго.
У књизи је ’вако говорила:
— Ево т’ књига, Ференчевић Мујо!
Ти отиђи у нову чаршију 35
па ти узми ћилим и серџаду,
па однеси у нову џамију,
па ти простри гдјено бабо клања,
па га љуби у скут и у руку.
Кад је Мујо књигу проучио, 40
он узима ћилим и серџаду
и простире гдјено Диздар клања.
Љуби њега Ференчевић Мујо,
он га љуби у скут и у руку.
Говорио ага Диздар-ага: 45
— Купи свате, ходи по дјевојку,
даћу теби своју шћерку Ајку.
Он покупи киту и сватове
и одведе Ајку Диздареву.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 792-793.
