Утопљеница

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Утопљеница
Писац: Бранко Радичевић


Branko Radičević.gif

Утопљеница

(1.)



I
Веће звездице се красне
Губе једна иза друге,
Па сузице оне јасне
Од големе роне туге.
На сеју им суза пада,
Штоно тамо реци шеће,
Што је сад још, па никада
Више, јао, видет неће,
Што им ево стазу стази,
Са које се не долази.

II
Лепа л' беше, Боже силни,
Па са тога сад и пати;
Он угледа цвет умилни,
За срце га силно вати,
Те опружи белу руку,
И довати цветка љупка.
Да олакша слатку муку
Утрже јој лепа пупка,
Она тужна уздисаше,
Ма с' одбранит не могаше.

III
Кâ сунашце он јој сину,
Засени јој очи младе,
Кроз срце јој срећа мину,
На груди му сретна паде,
И леп јој се заче данак,
Какав досле још не био,
Кô најлепши какав санак,
Ма се брзо изгубио;
Учас неста луче медне,
Притискоше тмине ледне.

IV
Он је ману изненада,
Да јадује докле живи;
Па опета јадна млада,
Ни га куне, ни га криви.
Кô за сунцем што у ноћи
Цветак сузе рони тије,
Тако она у самоћи
За њим јадна сузе лије.
Ох да могу сузе оте
Опрати је од срамоте!

V
Боже, Боже, што би с њоме?
Куд се деде злато чисто;
Кô несретне оне моме
Зар и она сада исто?
Пре за коју кад би чула
Е је снађе коб та уда,
Би се она препанула
И згрозила ода чуда,
И би главу, моја бела,
Повисоко тад понела.

VI
Па кад дође међу друге,
Па с' на једну реч напусти,
Ту и она, мимо друге,
По декоју злобну пусти
Ал' невоља редом иде,
Па сад на њу реда дође,
И она је јуче виде,
Кад крај неке рпе прође
Би жубора и гуркања
И подмукла кликотања.

VII
И назада јадна ита,
Стиже дома изван себе;
Уплашена мати пита:
„Ћери, ћери, шта је тебе?“
Ал' не збори ћерка њена,
Укоченим оком гледа.
Бледа као бледа стена,
Ледна као груда леда,
Ни што чула, ни видела,
И крв јој се уледела.

VIII
Веће тако јоште сада,
Што ће бити још замало?
Боже, Боже, грдна јадна,
Све јој тело задрктало,
Кâ вијар јој мозак лати,
Занесе је несретницу,
И да не би крај ње мати,
Би панула о земљицу,
Ма је мајка приватила,
И на одар положила.

IX
Тако лежа скоро ладна,
Позадуго ни се маче,
Уплаши се мати јадна,
Па је шкропит, трти заче:
„Чедо, чедо, слатко чедо!“
Ал' то дуго није стало,
Ето њојзи лице бледо
Малчице се заиграло,
Још уздану сад дубоко,
И отвори чудно око.

X
Ма зарашта, срећо клета,
Заш' је тури у живота,
Кад је чека овог света
Само гроза и страота?
Али јатка ево прену,
Диже око зачуђено,
И крај себе мајку глену,
И то сузно око њено,
И око ње суза ова
Вас обрте свет изнова.

XI
Али несвест сад не била,
Би ван себе, ма друкчије,
Кâ кад јад се сав згомила,
Па небеса јасна скрије,
Па кад нагне све то више,
Када у пра душу тисне,
Нити даде да уздише,
Ни да јадна једном свисне,
Смрт и живот според стоје,
Ма ништ' опет од обоје.

XII
Часак само, ал' пун лета,
Пун век јада, пун век мука,
Живи пакô овог света,
Ал' без гласка, без јаука,
Ни се миче, нити куша
Да се отуд искобеља,
Укочена стоји душа,
Нити мисли, нити жеља,
Око сјаје као стакло
Ма с' никуда не помакло.

XIII
Страшан часак већ је мину.
К себи дође, с одра уста,
Па одшета у градину,
Носећ собом јада пуста;
Онде доле тужна седа,
Главу дивну оборила,
Пушта мисли унапреда,
Тешки бојак отворила,
Што унапред то све горе
Залуду се мисли море.

XIV
Јадна ли је љуцка душа,
Кад све на њу нагне споља,
Кад с' одбранит заман куша,
Кудгод гледне, свуд невоља;
Заман тражи да одане,
Кад све жешће нагло амо.
Па дркћући јадна стане
Спремати се тамо, тамо,
Тамо окле једном дође —
Боже, само да већ прође.

XV
Уста мома, јадна, бледа,
Низ врт јој се око дало,
Па на запад тамо гледа,
Како сунце заиграло,
Ни облачка најмањега
Да му скрије лице красно,
Ни облачка око њега,
Ето тоне сунце јасно,
Да и она тако исто
Само може заћи чисто!

XVI
Сунце зађе: „Тамо, тамо,
Макар како, све је једно!“
То прослови јадна само,
Спусти доле око ледно,
Окрете се, те полако,
Упути се дому своме,
Па гледећ је мирну тако,
Ко б' по лицу рекô томе
Да де мир се тај навукâ,
Беше отоич пакô мука.

XVII
Уђе у дом — ал' напољу
Стоји вечер мирна, тија,
Једва ветрић доби вољу,
Да малчице проћарлија.
Тио свуда и све тише,
Тице нашле своја гнезда,
Сумрак веће, па све више,
Већ подегде трепти звезда,
Веће дође нојца тавна —
Њена дошла већ одавна.

XVIII
Веће дође време спати;
Да с' опрости, кô свакада,
Ћи се мајци својој сврати,
Пре за мало, за век сада.
За руку је ево лати,
Љубну — шапну: „Лаку ноћ.“
А мајка јој реч привати:
„Бог ти, ћерко, на помоћ!
Ма заш дркће рука твоја?
Лези, лези, ћери моја!“

XIX
Ћерка оде, а нека је!
Мајка оста пуна јада,
Пред мајку се божју даје.
На колена пред њу пада,
За своје је моли дете,
Да га глене милостиво,
Да му своје руке свете
На срдашце метне живо,
Од незнана спасе јада,
Са којега тако страда.

XX
Амин! Већ се помолила,
А срце јој одлакшало,
Ма се сећа чеда мила:
Да ли јој је већ заспало?
Те лагано оде к врати,
Стоји, слуша позадуго;
Ал' све мирно, па се врати —
„Спава јадна, што ће друго?
Спавај, спавај, чедо моје!“
Те с' постеље вата своје.

XXI
Мати заспа. Ал' ћи њена
Да л' и она заспа, што ли?
Тио иде ноћ студена,
Је л' јој тешка, да је боли?
Нојца иде, поју петли,
Да л' и броји она млада?
А зорица веће светли.
Што ли чини, де л' је сада?
Је ли дома? — Ајде, ајде,
Тамо реци погледајде.

XXII
Ено шеће бледа, јадна,
Разасула русу косу,
Нит осећа ветра ладна,
Ни студену ону росу.
Шеће напред. — Куд? — Не знаде,
Само зна да напред мора.
Сад на исток око даде,
Боже, Боже, ето зора,
Кâ из сна јој душа прену
Па унапред живље крену.

XXIII
Гле над реком тог гребена!
Ал' је гледа страовити!
Она од њег' уплашена
Тужи, цвили, даље ити.
Стоји гребен, гле га само!
Једва трага од травице,
И два цветка стоје тамо,
Кано до две сиротице,
Ма ето им једне друге,
Наше моме, наше туге.

XXIV
Она стиже, па с' окрену,
Тамо, тамо, ох назада,
Својој мајци јадној глену,
Која можда спава сада?
Па и у сну Бога жива
Сећа на њу невољницу,
У њ се узда, даље снива;
Већ је види у здрављицу:
Како ли ће, санче луди,
Бити јадној, кад с' пробуди?

XXV
Па можда се сад пробуди,
Па устаде, па њој ити,
Њој, за којом тако жуди —
Ао Боже страовити!
— „Збогом, мати, прости, прости,
То за сузе и све труде,
За све неге и милости,
За несане, за понуде,
То ти само може дати,
Ћерка твоја — збогом, мати...“

XXVI
Па на лево око даде,
И малко се зарумене,
Јер јој проше груди младе
Све те слатке успомене,
Тамо, тамо — ма за кратко,
Доврши се, тек што поче,
Беше слатко и преслатко,
Ма се ето горко доче —
Па да с' врне све назада,
Било б' опет кô и тада.

XXVII
— „Збогом, збогом, данче бели,
Моје сунце, мој животе!
Ти бијаше свет мој цели,
Брзо л' ми се, брзо оте!“
Ту умукну, затрепета,
И пребледну као стена,
Очи к небу она шета,
Тамо на крај од гребена,
„Боже, суче свету свему,
Прост' ми, прости, ал' и њему!“

XXVIII
Вода пљусну, ње нестаде,
Нешто с' бели, сад престаде,
Бели с' опет, али саде
Би ањина и нестаде,
И венчића неколика
Вијући се нада њоме,
Као урес, као дика
На венчању јађаноме.
Но и они с' већ згубише,
Кô да и то би сувише.

XXIX
Вода струји над њом ладна,
Да ј' успава тиим гласом,
Она под áњомñ заспа, јадна,
Грешно чедо под појасом,
Грешно га је задобила,
Грешно му је самрт дала,
Ал' бар га је избавила
Од земаљски тешки зала,
Од — но де је онај саде,
Што му живот јадан даде?

XXX
Де је он? Де њено мило?
Де је злато несуђено?
Ето с' небо позлатило —
Сунце грану — де л' је њено?
Сви ветрићи за њом туже,
Слављи тужне песме вију,
Врела јече, а те руже
Грозне за њом сузе лију,
Све се, све се о њој бави,
А он? Да л' је заборави?

(2.)
 
I
Сунце грану иза горе,
Светом оде луча пуста,
На његове стиже дворе,
Ма он пре ње давно уста.
Већ је давно на прозору,
Гледао је огња жива,
Гледао је белу зору
Е пред њиме свет открива;
Бежи тама испред њега,
Ма са срца кам не бега.

II
У његови млади груди
Разгорели тешки јади,
Залуду се ветрић труди
Да и мало поразлади,
Јер кадгоде лађан пирне,
Све то већма пламен букне,
У душу га већма дирне,
Већма спомен кроз њу сукне.
Тио ветрић, тио дује,
Ал' му душом пољуљује.

III
Ветри душу од планине,
Ама таки још не бише,
Као когод да ту гине,
Кô на смрти да уздише,
А то лисје са дрвета
Да чудно ли зажубори,
Зажубори, затрепета
Кâ да с' когод с душом бори,
И душа му к њојзи оде
И кâ нож га сад прободе.

IV
Сунце грану, он уздану:
„Ваљда опет није, Боже!“
Прозора се плао ману,
Јер издржат већ не може;
Кâ муња се избом сави,
Два-три пута њоме прође,
Нешто мисли, па. с' устави,
Зовну слугу, слуга дође:
„Коња брже!“ — Слуга: „Кога?“
А он плао: „Макар кога!“

V
Слуга оде, ал' не море,
Не кте он ми да причека,
Брзо слази одозгоре,
Ал' већ готов стоји зека,
Па када га виде пуста,
Разведри му мало лице,
Још кад узја, а коњ уста
'Нако мамен упропнице,
Кô да цела туга оде,
Те га сави и ободе.

VI
Оде коњиц као стрела,
Оде пусти низ пољану,
Гле га веће спрама дела,
Гле и њега веће ману,
Тило кљусе и претило,
А госпар му пушта воњу,
Кâ и њему да је мило,
Кâ да отим кроти бољу,
Бољу тешку срца свога —
Дела, дела, па и мога.

VII
Један поток туд тец'јаше,
Преко њега мостић легâ,
Ма за друге он бијаше.
А никада још за њега.
Јер је поток, како поста,
С брега на брег свеђ прескакâ,
Па сад ето преко моста
Жури свога коња лака;
Моста прође, но, гле саде!
Устави се, па назаде.

VIII
Што обичај, вазда свето,
Иде право ка потоку,
Веће стиже и већ ето
Ободе га к лаком скоку,
Сину, скочи, оде преко,
Али само са предњима
У потоку оста зеко,
Оста јадан, са предњима,
И мал' што се не изврну,
Господар му вас претрну.

IX
„Ао зеко, а мој јаде,
Куд доброта твоја оде?
Шта би ово нуто саде?“
Па га стиште и ободе,
Коњиц наже већ два пута.
Гле и трећи, — сад препе се,
То бијаше мука љута,
Од гнева се јунак тресе:
„Нуто, срећо, нуто, зеко,“ —
Па га сави опет преко.

Х
Коњиц скочи — то ваљаде —
Ајде опет — никад боље,
Де и саде — па и саде!
Те се вину низа поље.
„Сад је добро, ал' опета
Заш не ома као сада,
Па заш данас срећа клета
Тако теде, пре никада,
Иљаду сам пута скакâ,
Па увек сам и прескакâ.“ —

XI
— Заш баш данас коњи(ц) пусти —
Беже стене и дрвета,
Беже крај њег' лузи густи,
Ма не бежи мисâ клета,
— Заш баш данас? — све једнако,
То га мучи, то га мори.
Веће сунце нагло јако,
Коњиц му се веће смори,
Вања дома да се врати,
— Заш баш данас, то га прати.

XII
Стиже дома пунан праа,
А уморан и сувише.
Како стиже, с коња сјаа,
Слуге коња приватише:
Одма у дом он замаче,
На душека одма паде,
Туна леже, ни се маче,
Оде мислит чудне јаде.
И бори се, мисли, слути,
А не може да с' упути.

XIII
Небо ведро, ал' запара,
Ветрић ћути, једва дише,
Лепу главу цвет обара,
А запара све то више.
Подне дође, подне прође,
Заче небо да с' облачи,
За облаком облак пође.
А пропири ветар јачи.
Сад се смрче, ветар напе,
А гром своје стреле запе.

XIV
Бура, муње, грмљавина,
Све дивљачно кâ некада;
То му некад би милина,
Али сада, али сада
Нема њега на прозору
Да се диви божјој сили,
Унутри је у свом двору.
Кроз срце му кô стра мили,
Као да га небо кара,
Кô да нешто преговара.

XV
Сад гром пуче, све затресе,
Засину му ћа у двора,
Мало што га не занесе,
Он се нагна на прозора.
Када тамо, ох жалости!
Оде, оде растић млади,
У слабачкој што младости
За споменак ту усади,
Оде, гори, пламти, пуши,
Гњев се божи на њег' сруши.

XVI
Гори, гори, пламти, пуши,
Из ока му суза кану,
Чињаше се тужној души
Кô да цели свет пропану,
Ка небу је тужан гленô,
Шта ти скривих? кâ да пита,
Али небо намрштено
У срце му огањ ита,
И у срце он сад глену,
И ту нађе слику њену.

XVII
Стоји као осуђена,
Тужи, јади, па се губи
Сузицама обливена,
А за срећом коју згуби,
Коју згуби за онога,
Па га куне: „Ох, та стани,
Прости, прости, тако т' Бога!
Прости, прости, клетве с' мани,
Ти си моја од некада,
Моја сада, па свакада!“

XVIII
Његова је, његова је!
У срцу му опет живну,
Те потрже из потаје
Успомену ону дивну.
Дивна лије, силан Боже!
Дивно јој се он и чуди,
Па он без ње бити може,
Ма већ оде мисâ уда:
„Ох, од ока дража оба,
Ти си моја, па до гроба!“

XIX
Оде бура, стоји дуга,
Красно ли се небом вије,
Пола радост, пола туга,
Он је гледа, сузе лије;
Дуге неста, он сирома
Доле главу сад опусти,
Даје ближе, к њој би ома!
„Далек ли си, путе пусти,
Али зором“... Тако рече,
Сунце зађе, приспе вече.

XX
Али зором — ох та зора
Грдно л' ће му забелити,
Али зором — ох та зора
У црно ће дан му свити.
Биће зора, гле то вече,
Кô његово руменило,
Ето, ето, да протече,
Ето, већ се изгубило,
Већ сумраче, ето ноћи,
Та га неће већ ни проћи.

XXI
Већ поноћи, свуда тавно,
Тио свуда, све почива,
И он заспа већ одавно.
Спава јунак, 'вако снива:
Е у росној лежи трави
Украј оне реке тије,
Све око њег' кô на јави,
И опета све друкчије:
Ни је светлост, ни је тмина,
Ни је туга, ни милина!

XXII
Он на трави росу глену,
Чини му се: гледа сузе,
Глену реку сад студену
И туга му срце узе:
Како мучке тече сјајна,
Њему јаче срце бије,
Као нека тешка тајна
Тамо на дну да се крије,
Све га јаче мучи, мори,
Но сад вода завиори.

XXIII
А из воде њему мила
Помоли се, ао јада!
Каква ли си негда била
Па каква си, каква сада?
Помоли се, погледа га
'Нако тужно, жалостиво,
Сва се њему сломи снага,
Обамре му срце живо.
Па њојзи га тад повуче,
Мора брже, срце пуче.

XXIV
На брегу је она бледа,
На сусрет му руку даде,
А та рука — груда леда,
Кад је узе, дрктат стаде,
Кроз срце му прође зима —
„Боже, Боже“, па назаде,
Ал' га она тврдо прима:
„Срце, злато, мој си саде,
Мој си, мој си, са мном оди,
Кући мојој ту у води!“

XXV
Она вуче: „Оди! оди!“
Узаман се јадан труди,
Већ је ето, већ у води...
Помоз', Боже! Да л' с' пробуди?
Да ли беше све то санак?
Зорица се ето спрема,
Сунце грану, ето данак,
А у двори њега нема;
Дође подне, али саде?
Још га нема — куд се даде?

XXVI
Ма крај реке на обали
Лежи мома утопљена,
А над њоме мати жали,
Клекла крај ње ојађена;
Ма ни уче, нити рида,
Нити лије грозне сузе,
Нити косе русе кида,
Јад силени и то узе,
Гледи ока укочена,
Стоји као ледна стена.

XXVII
Сад од земље бесно ђипи,
К небу страшне очи ита,
Диже руку, зуби шкрипи,
Ох, да јада страовита.
Дркће страшна, дркћу уста,
Ал' из њи се глас не пушта,
Ал' и нашта, када пуста
Већ је сама клетва сушта?!
Но већ ето јадна клону
Па на земљу ћерци тону.

XXVIII
И над њоме ниче трава
И то цвеће умиљато,
Она сама тамо спава —
Али де је њено злато?
Већ дан и два њега нема,
Слуге с' буне, рано ране,
Сва се кућа за њим спрема,
Траже слуге на све стране,
Сунце с' рађа, сунце крије,
Све узалуд — њега није.

XXIX
Дан четврти ето бежи,
Кад ал' поред неки лука
Његов зека мртав лежи,
А на њему колан пукâ.
Ма никакве на њем' ране,
Па око њег' слуге траже,
Иду, гледе на све стране;
Нигде ништа да им каже
За јуначке тешке муке,
Од крвничке какве руке.

XXX
Лежи коњиц, веран био,
Па му веран и остао,
Док је могâ послужио,
Па и живот за њег' дао;
Коњиц лежи — ма де ли је,
Де господар његов мио?
Слуге траже, ма га није,
Куд ли им се изгубио?
Сунце с' рађа, сунце крије,
Господара нигде није.

XXXI
И туђин му двором шеће,
Туђин тиле коње јаше,
Туђин њему пушку меће,
Туђин бритку сабљу паше,
Туђин њему жање поље,
Туђин рујно винце пије,
Беле овце туђин коље,
Туђин, туђин, њега није,
Једва га се когод сећа
Е таква је љуцка срећа!

24/10 49.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 166 година.