Utopljenica

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Utopljenica
Pisac: Branko Radičević


Branko Radičević.gif

Utopljenica

(1.)



I
Veće zvezdice se krasne
Gube jedna iza druge,
Pa suzice one jasne
Od goleme rone tuge.
Na seju im suza pada,
Štono tamo reci šeće,
Što je sad još, pa nikada
Više, jao, videt neće,
Što im evo stazu stazi,
Sa koje se ne dolazi.

II
Lepa l' beše, Bože silni,
Pa sa toga sad i pati;
On ugleda cvet umilni,
Za srce ga silno vati,
Te opruži belu ruku,
I dovati cvetka ljupka.
Da olakša slatku muku
Utrže joj lepa pupka,
Ona tužna uzdisaše,
Ma s' odbranit ne mogaše.

III
Kâ sunašce on joj sinu,
Zaseni joj oči mlade,
Kroz srce joj sreća minu,
Na grudi mu sretna pade,
I lep joj se zače danak,
Kakav dosle još ne bio,
Kô najlepši kakav sanak,
Ma se brzo izgubio;
Učas nesta luče medne,
Pritiskoše tmine ledne.

IV
On je manu iznenada,
Da jaduje dokle živi;
Pa opeta jadna mlada,
Ni ga kune, ni ga krivi.
Kô za suncem što u noći
Cvetak suze roni tije,
Tako ona u samoći
Za njim jadna suze lije.
Oh da mogu suze ote
Oprati je od sramote!

V
Bože, Bože, što bi s njome?
Kud se dede zlato čisto;
Kô nesretne one mome
Zar i ona sada isto?
Pre za koju kad bi čula
E je snađe kob ta uda,
Bi se ona prepanula
I zgrozila oda čuda,
I bi glavu, moja bela,
Povisoko tad ponela.

VI
Pa kad dođe među druge,
Pa s' na jednu reč napusti,
Tu i ona, mimo druge,
Po dekoju zlobnu pusti
Al' nevolja redom ide,
Pa sad na nju reda dođe,
I ona je juče vide,
Kad kraj neke rpe prođe
Bi žubora i gurkanja
I podmukla klikotanja.

VII
I nazada jadna ita,
Stiže doma izvan sebe;
Uplašena mati pita:
„Ćeri, ćeri, šta je tebe?“
Al' ne zbori ćerka njena,
Ukočenim okom gleda.
Bleda kao bleda stena,
Ledna kao gruda leda,
Ni što čula, ni videla,
I krv joj se uledela.

VIII
Veće tako jošte sada,
Što će biti još zamalo?
Bože, Bože, grdna jadna,
Sve joj telo zadrktalo,
Kâ vijar joj mozak lati,
Zanese je nesretnicu,
I da ne bi kraj nje mati,
Bi panula o zemljicu,
Ma je majka privatila,
I na odar položila.

IX
Tako leža skoro ladna,
Pozadugo ni se mače,
Uplaši se mati jadna,
Pa je škropit, trti zače:
„Čedo, čedo, slatko čedo!“
Al' to dugo nije stalo,
Eto njojzi lice bledo
Malčice se zaigralo,
Još uzdanu sad duboko,
I otvori čudno oko.

X
Ma zarašta, srećo kleta,
Zaš' je turi u života,
Kad je čeka ovog sveta
Samo groza i straota?
Ali jatka evo prenu,
Diže oko začuđeno,
I kraj sebe majku glenu,
I to suzno oko njeno,
I oko nje suza ova
Vas obrte svet iznova.

XI
Ali nesvest sad ne bila,
Bi van sebe, ma drukčije,
Kâ kad jad se sav zgomila,
Pa nebesa jasna skrije,
Pa kad nagne sve to više,
Kada u pra dušu tisne,
Niti dade da uzdiše,
Ni da jadna jednom svisne,
Smrt i život spored stoje,
Ma ništ' opet od oboje.

XII
Časak samo, al' pun leta,
Pun vek jada, pun vek muka,
Živi pakô ovog sveta,
Al' bez glaska, bez jauka,
Ni se miče, niti kuša
Da se otud iskobelja,
Ukočena stoji duša,
Niti misli, niti želja,
Oko sjaje kao staklo
Ma s' nikuda ne pomaklo.

XIII
Strašan časak već je minu.
K sebi dođe, s odra usta,
Pa odšeta u gradinu,
Noseć sobom jada pusta;
Onde dole tužna seda,
Glavu divnu oborila,
Pušta misli unapreda,
Teški bojak otvorila,
Što unapred to sve gore
Zaludu se misli more.

XIV
Jadna li je ljucka duša,
Kad sve na nju nagne spolja,
Kad s' odbranit zaman kuša,
Kudgod gledne, svud nevolja;
Zaman traži da odane,
Kad sve žešće naglo amo.
Pa drkćući jadna stane
Spremati se tamo, tamo,
Tamo okle jednom dođe —
Bože, samo da već prođe.

XV
Usta moma, jadna, bleda,
Niz vrt joj se oko dalo,
Pa na zapad tamo gleda,
Kako sunce zaigralo,
Ni oblačka najmanjega
Da mu skrije lice krasno,
Ni oblačka oko njega,
Eto tone sunce jasno,
Da i ona tako isto
Samo može zaći čisto!

XVI
Sunce zađe: „Tamo, tamo,
Makar kako, sve je jedno!“
To proslovi jadna samo,
Spusti dole oko ledno,
Okrete se, te polako,
Uputi se domu svome,
Pa gledeć je mirnu tako,
Ko b' po licu rekô tome
Da de mir se taj navukâ,
Beše otoič pakô muka.

XVII
Uđe u dom — al' napolju
Stoji večer mirna, tija,
Jedva vetrić dobi volju,
Da malčice proćarlija.
Tio svuda i sve tiše,
Tice našle svoja gnezda,
Sumrak veće, pa sve više,
Već podegde trepti zvezda,
Veće dođe nojca tavna —
Njena došla već odavna.

XVIII
Veće dođe vreme spati;
Da s' oprosti, kô svakada,
Ći se majci svojoj svrati,
Pre za malo, za vek sada.
Za ruku je evo lati,
Ljubnu — šapnu: „Laku noć.“
A majka joj reč privati:
„Bog ti, ćerko, na pomoć!
Ma zaš drkće ruka tvoja?
Lezi, lezi, ćeri moja!“

XIX
Ćerka ode, a neka je!
Majka osta puna jada,
Pred majku se božju daje.
Na kolena pred nju pada,
Za svoje je moli dete,
Da ga glene milostivo,
Da mu svoje ruke svete
Na srdašce metne živo,
Od neznana spase jada,
Sa kojega tako strada.

XX
Amin! Već se pomolila,
A srce joj odlakšalo,
Ma se seća čeda mila:
Da li joj je već zaspalo?
Te lagano ode k vrati,
Stoji, sluša pozadugo;
Al' sve mirno, pa se vrati —
„Spava jadna, što će drugo?
Spavaj, spavaj, čedo moje!“
Te s' postelje vata svoje.

XXI
Mati zaspa. Al' ći njena
Da l' i ona zaspa, što li?
Tio ide noć studena,
Je l' joj teška, da je boli?
Nojca ide, poju petli,
Da l' i broji ona mlada?
A zorica veće svetli.
Što li čini, de l' je sada?
Je li doma? — Ajde, ajde,
Tamo reci pogledajde.

XXII
Eno šeće bleda, jadna,
Razasula rusu kosu,
Nit oseća vetra ladna,
Ni studenu onu rosu.
Šeće napred. — Kud? — Ne znade,
Samo zna da napred mora.
Sad na istok oko dade,
Bože, Bože, eto zora,
Kâ iz sna joj duša prenu
Pa unapred življe krenu.

XXIII
Gle nad rekom tog grebena!
Al' je gleda straoviti!
Ona od njeg' uplašena
Tuži, cvili, dalje iti.
Stoji greben, gle ga samo!
Jedva traga od travice,
I dva cvetka stoje tamo,
Kano do dve sirotice,
Ma eto im jedne druge,
Naše mome, naše tuge.

XXIV
Ona stiže, pa s' okrenu,
Tamo, tamo, oh nazada,
Svojoj majci jadnoj glenu,
Koja možda spava sada?
Pa i u snu Boga živa
Seća na nju nevoljnicu,
U nj se uzda, dalje sniva;
Već je vidi u zdravljicu:
Kako li će, sanče ludi,
Biti jadnoj, kad s' probudi?

XXV
Pa možda se sad probudi,
Pa ustade, pa njoj iti,
Njoj, za kojom tako žudi —
Ao Bože straoviti!
— „Zbogom, mati, prosti, prosti,
To za suze i sve trude,
Za sve nege i milosti,
Za nesane, za ponude,
To ti samo može dati,
Ćerka tvoja — zbogom, mati...“

XXVI
Pa na levo oko dade,
I malko se zarumene,
Jer joj proše grudi mlade
Sve te slatke uspomene,
Tamo, tamo — ma za kratko,
Dovrši se, tek što poče,
Beše slatko i preslatko,
Ma se eto gorko doče —
Pa da s' vrne sve nazada,
Bilo b' opet kô i tada.

XXVII
— „Zbogom, zbogom, danče beli,
Moje sunce, moj živote!
Ti bijaše svet moj celi,
Brzo l' mi se, brzo ote!“
Tu umuknu, zatrepeta,
I preblednu kao stena,
Oči k nebu ona šeta,
Tamo na kraj od grebena,
„Bože, suče svetu svemu,
Prost' mi, prosti, al' i njemu!“

XXVIII
Voda pljusnu, nje nestade,
Nešto s' beli, sad prestade,
Beli s' opet, ali sade
Bi anjina i nestade,
I venčića nekolika
Vijući se nada njome,
Kao ures, kao dika
Na venčanju jađanome.
No i oni s' već zgubiše,
Kô da i to bi suviše.

XXIX
Voda struji nad njom ladna,
Da j' uspava tiim glasom,
Ona pod ánjomñ zaspa, jadna,
Grešno čedo pod pojasom,
Grešno ga je zadobila,
Grešno mu je samrt dala,
Al' bar ga je izbavila
Od zemaljski teški zala,
Od — no de je onaj sade,
Što mu život jadan dade?

XXX
De je on? De njeno milo?
De je zlato nesuđeno?
Eto s' nebo pozlatilo —
Sunce granu — de l' je njeno?
Svi vetrići za njom tuže,
Slavlji tužne pesme viju,
Vrela ječe, a te ruže
Grozne za njom suze liju,
Sve se, sve se o njoj bavi,
A on? Da l' je zaboravi?

(2.)
 
I
Sunce granu iza gore,
Svetom ode luča pusta,
Na njegove stiže dvore,
Ma on pre nje davno usta.
Već je davno na prozoru,
Gledao je ognja živa,
Gledao je belu zoru
E pred njime svet otkriva;
Beži tama ispred njega,
Ma sa srca kam ne bega.

II
U njegovi mladi grudi
Razgoreli teški jadi,
Zaludu se vetrić trudi
Da i malo porazladi,
Jer kadgode lađan pirne,
Sve to većma plamen bukne,
U dušu ga većma dirne,
Većma spomen kroz nju sukne.
Tio vetrić, tio duje,
Al' mu dušom poljuljuje.

III
Vetri dušu od planine,
Ama taki još ne biše,
Kao kogod da tu gine,
Kô na smrti da uzdiše,
A to lisje sa drveta
Da čudno li zažubori,
Zažubori, zatrepeta
Kâ da s' kogod s dušom bori,
I duša mu k njojzi ode
I kâ nož ga sad probode.

IV
Sunce granu, on uzdanu:
„Valjda opet nije, Bože!“
Prozora se plao manu,
Jer izdržat već ne može;
Kâ munja se izbom savi,
Dva-tri puta njome prođe,
Nešto misli, pa. s' ustavi,
Zovnu slugu, sluga dođe:
„Konja brže!“ — Sluga: „Koga?“
A on plao: „Makar koga!“

V
Sluga ode, al' ne more,
Ne kte on mi da pričeka,
Brzo slazi odozgore,
Al' već gotov stoji zeka,
Pa kada ga vide pusta,
Razvedri mu malo lice,
Još kad uzja, a konj usta
'Nako mamen upropnice,
Kô da cela tuga ode,
Te ga savi i obode.

VI
Ode konjic kao strela,
Ode pusti niz poljanu,
Gle ga veće sprama dela,
Gle i njega veće manu,
Tilo kljuse i pretilo,
A gospar mu pušta vonju,
Kâ i njemu da je milo,
Kâ da otim kroti bolju,
Bolju tešku srca svoga —
Dela, dela, pa i moga.

VII
Jedan potok tud tec'jaše,
Preko njega mostić legâ,
Ma za druge on bijaše.
A nikada još za njega.
Jer je potok, kako posta,
S brega na breg sveđ preskakâ,
Pa sad eto preko mosta
Žuri svoga konja laka;
Mosta prođe, no, gle sade!
Ustavi se, pa nazade.

VIII
Što običaj, vazda sveto,
Ide pravo ka potoku,
Veće stiže i već eto
Obode ga k lakom skoku,
Sinu, skoči, ode preko,
Ali samo sa prednjima
U potoku osta zeko,
Osta jadan, sa prednjima,
I mal' što se ne izvrnu,
Gospodar mu vas pretrnu.

IX
„Ao zeko, a moj jade,
Kud dobrota tvoja ode?
Šta bi ovo nuto sade?“
Pa ga stište i obode,
Konjic naže već dva puta.
Gle i treći, — sad prepe se,
To bijaše muka ljuta,
Od gneva se junak trese:
„Nuto, srećo, nuto, zeko,“ —
Pa ga savi opet preko.

H
Konjic skoči — to valjade —
Ajde opet — nikad bolje,
De i sade — pa i sade!
Te se vinu niza polje.
„Sad je dobro, al' opeta
Zaš ne oma kao sada,
Pa zaš danas sreća kleta
Tako tede, pre nikada,
Iljadu sam puta skakâ,
Pa uvek sam i preskakâ.“ —

XI
— Zaš baš danas konji(c) pusti —
Beže stene i drveta,
Beže kraj njeg' luzi gusti,
Ma ne beži misâ kleta,
— Zaš baš danas? — sve jednako,
To ga muči, to ga mori.
Veće sunce naglo jako,
Konjic mu se veće smori,
Vanja doma da se vrati,
— Zaš baš danas, to ga prati.

XII
Stiže doma punan praa,
A umoran i suviše.
Kako stiže, s konja sjaa,
Sluge konja privatiše:
Odma u dom on zamače,
Na dušeka odma pade,
Tuna leže, ni se mače,
Ode mislit čudne jade.
I bori se, misli, sluti,
A ne može da s' uputi.

XIII
Nebo vedro, al' zapara,
Vetrić ćuti, jedva diše,
Lepu glavu cvet obara,
A zapara sve to više.
Podne dođe, podne prođe,
Zače nebo da s' oblači,
Za oblakom oblak pođe.
A propiri vetar jači.
Sad se smrče, vetar nape,
A grom svoje strele zape.

XIV
Bura, munje, grmljavina,
Sve divljačno kâ nekada;
To mu nekad bi milina,
Ali sada, ali sada
Nema njega na prozoru
Da se divi božjoj sili,
Unutri je u svom dvoru.
Kroz srce mu kô stra mili,
Kao da ga nebo kara,
Kô da nešto pregovara.

XV
Sad grom puče, sve zatrese,
Zasinu mu ća u dvora,
Malo što ga ne zanese,
On se nagna na prozora.
Kada tamo, oh žalosti!
Ode, ode rastić mladi,
U slabačkoj što mladosti
Za spomenak tu usadi,
Ode, gori, plamti, puši,
Gnjev se boži na njeg' sruši.

XVI
Gori, gori, plamti, puši,
Iz oka mu suza kanu,
Činjaše se tužnoj duši
Kô da celi svet propanu,
Ka nebu je tužan glenô,
Šta ti skrivih? kâ da pita,
Ali nebo namršteno
U srce mu oganj ita,
I u srce on sad glenu,
I tu nađe sliku njenu.

XVII
Stoji kao osuđena,
Tuži, jadi, pa se gubi
Suzicama oblivena,
A za srećom koju zgubi,
Koju zgubi za onoga,
Pa ga kune: „Oh, ta stani,
Prosti, prosti, tako t' Boga!
Prosti, prosti, kletve s' mani,
Ti si moja od nekada,
Moja sada, pa svakada!“

XVIII
Njegova je, njegova je!
U srcu mu opet živnu,
Te potrže iz potaje
Uspomenu onu divnu.
Divna lije, silan Bože!
Divno joj se on i čudi,
Pa on bez nje biti može,
Ma već ode misâ uda:
„Oh, od oka draža oba,
Ti si moja, pa do groba!“

XIX
Ode bura, stoji duga,
Krasno li se nebom vije,
Pola radost, pola tuga,
On je gleda, suze lije;
Duge nesta, on siroma
Dole glavu sad opusti,
Daje bliže, k njoj bi oma!
„Dalek li si, pute pusti,
Ali zorom“... Tako reče,
Sunce zađe, prispe veče.

XX
Ali zorom — oh ta zora
Grdno l' će mu zabeliti,
Ali zorom — oh ta zora
U crno će dan mu sviti.
Biće zora, gle to veče,
Kô njegovo rumenilo,
Eto, eto, da proteče,
Eto, već se izgubilo,
Već sumrače, eto noći,
Ta ga neće već ni proći.

XXI
Već ponoći, svuda tavno,
Tio svuda, sve počiva,
I on zaspa već odavno.
Spava junak, 'vako sniva:
E u rosnoj leži travi
Ukraj one reke tije,
Sve oko njeg' kô na javi,
I opeta sve drukčije:
Ni je svetlost, ni je tmina,
Ni je tuga, ni milina!

XXII
On na travi rosu glenu,
Čini mu se: gleda suze,
Glenu reku sad studenu
I tuga mu srce uze:
Kako mučke teče sjajna,
Njemu jače srce bije,
Kao neka teška tajna
Tamo na dnu da se krije,
Sve ga jače muči, mori,
No sad voda zaviori.

XXIII
A iz vode njemu mila
Pomoli se, ao jada!
Kakva li si negda bila
Pa kakva si, kakva sada?
Pomoli se, pogleda ga
'Nako tužno, žalostivo,
Sva se njemu slomi snaga,
Obamre mu srce živo.
Pa njojzi ga tad povuče,
Mora brže, srce puče.

XXIV
Na bregu je ona bleda,
Na susret mu ruku dade,
A ta ruka — gruda leda,
Kad je uze, drktat stade,
Kroz srce mu prođe zima —
„Bože, Bože“, pa nazade,
Al' ga ona tvrdo prima:
„Srce, zlato, moj si sade,
Moj si, moj si, sa mnom odi,
Kući mojoj tu u vodi!“

XXV
Ona vuče: „Odi! odi!“
Uzaman se jadan trudi,
Već je eto, već u vodi...
Pomoz', Bože! Da l' s' probudi?
Da li beše sve to sanak?
Zorica se eto sprema,
Sunce granu, eto danak,
A u dvori njega nema;
Dođe podne, ali sade?
Još ga nema — kud se dade?

XXVI
Ma kraj reke na obali
Leži moma utopljena,
A nad njome mati žali,
Klekla kraj nje ojađena;
Ma ni uče, niti rida,
Niti lije grozne suze,
Niti kose ruse kida,
Jad sileni i to uze,
Gledi oka ukočena,
Stoji kao ledna stena.

XXVII
Sad od zemlje besno đipi,
K nebu strašne oči ita,
Diže ruku, zubi škripi,
Oh, da jada straovita.
Drkće strašna, drkću usta,
Al' iz nji se glas ne pušta,
Al' i našta, kada pusta
Već je sama kletva sušta?!
No već eto jadna klonu
Pa na zemlju ćerci tonu.

XXVIII
I nad njome niče trava
I to cveće umiljato,
Ona sama tamo spava —
Ali de je njeno zlato?
Već dan i dva njega nema,
Sluge s' bune, rano rane,
Sva se kuća za njim sprema,
Traže sluge na sve strane,
Sunce s' rađa, sunce krije,
Sve uzalud — njega nije.

XXIX
Dan četvrti eto beži,
Kad al' pored neki luka
Njegov zeka mrtav leži,
A na njemu kolan pukâ.
Ma nikakve na njem' rane,
Pa oko njeg' sluge traže,
Idu, glede na sve strane;
Nigde ništa da im kaže
Za junačke teške muke,
Od krvničke kakve ruke.

XXX
Leži konjic, veran bio,
Pa mu veran i ostao,
Dok je mogâ poslužio,
Pa i život za njeg' dao;
Konjic leži — ma de li je,
De gospodar njegov mio?
Sluge traže, ma ga nije,
Kud li im se izgubio?
Sunce s' rađa, sunce krije,
Gospodara nigde nije.

XXXI
I tuđin mu dvorom šeće,
Tuđin tile konje jaše,
Tuđin njemu pušku meće,
Tuđin britku sablju paše,
Tuđin njemu žanje polje,
Tuđin rujno vince pije,
Bele ovce tuđin kolje,
Tuđin, tuđin, njega nije,
Jedva ga se kogod seća
E takva je ljucka sreća!

24/10 49.


Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branko Radičević, umro 1853, pre 168 godina.