Утеха (Милета Јакшић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Утеха
Писац: Милета Јакшић




        
УТЕXА

Мани га нек иде куд га жеља вуче,
Несретно девојче! Он не схваћа јада,
Нит је чуо, кад ти за њим срце пуче
И прокапа сузом, коју лијеш сада.
Ах, туга је авет, што румен испија
 
Са живих образа. Зар да се угаси
Боја ливног цветка, ког је зора тија
Брижно неговала, да тобом украси
Башту овог света?... Љубио те није:
К'о лептирак, који с цвета на цвет слета,
 
Он заљубљен беше, док сласт не испије —
Ти му драга беше, али никад свата.
Остави га, злато, па опет заруди
К'о слика, која се из маште развила,
Оплођена жељом у пламених груди',
 
Чаробна к'о звезда, као зора мила,
Буди као тиче тугом нетакнута,
Не одби ми руку, што ти сузе брише
Ах, да ти увенеш, та несрећа љута
Ојадиће многе — а мене највише . . .

Беч, 17 октобра 1893



Извор[уреди]

  • Ленскіŭ, „Утеха“, Стражилово, год. VI, бр. 43, 24. октобар 1893. године, стр. 673-674.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.