УТЕХА
Мисао се губи, нестаје и тоне
У долини плача, где се нада купа,
Где страдања живе, где се сузе роне
И где точак патњи клопара и лупа.
И док мис'о спава, клонула, у миру,
Извија се љубав на крилима ноћи,
И са собом носи разлупану лиру,
И креће се, лебди по мојој самоћи.
Као ехо среће, без шума и гласа,
Преко тајних снова висинама стреми,
Као зора небом зрачно се таласа,
Као вече у ноћ губи се и неми.
И траг јој остаје, и слика се ствара:
Небо плаво, ведро, као њено око,
Поглед који прича, теши, разговара,
Појима и воли и гледа дубоко.
Ја осећам душу и своју и њену:
Обе, вечне, стоје на једном осмеху,
На једном простору, далеком времену,
Које каткад ступа и шапће утеху.
