UTEHA
Misao se gubi, nestaje i tone
U dolini plača, gde se nada kupa,
Gde stradanja žive, gde se suze rone
I gde točak patnji klopara i lupa.
I dok mis'o spava, klonula, u miru,
Izvija se ljubav na krilima noći,
I sa sobom nosi razlupanu liru,
I kreće se, lebdi po mojoj samoći.
Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
Preko tajnih snova visinama stremi,
Kao zora nebom zračno se talasa,
Kao veče u noć gubi se i nemi.
I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
Pogled koji priča, teši, razgovara,
Pojima i voli i gleda duboko.
Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
Na jednom prostoru, dalekom vremenu,
Koje katkad stupa i šapće utehu.
