Усуд

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Била два брата заједно у кући, и један све радио, а други једнако беспосличио и готово јео и пио. И Бог им да те стеку у свачему: у говедима, у коњма, у овцама, у свињама, у челама и у свему другоме. Онај који је радио једном помисли у себи: „Што бих ја и за овога ленивца радио? Боље да се оделим, па да за себе радим, а њему што драго!" И тако једанпут рече своме брату: „Брате, није право, ја све радим, а ти ни у чему не помажеш, него само готово једеш и пијеш. Ја сам наумио да се поделимо." Овај га стане одвраћати: „Немој, брате, та добро нам је обојици, ти имаш све у рукама и своје и моје, а ја сам задовољан како год ти урадиш."

Онај други остане при своме, и тако се приволи и овај па му рече: „Кад је тако, да ти је просто, ето дели сам како знаш." Онда онај подели све по реду, па свак своје узме преда се: нерадин узме за стоку говедара, за коње коњушара, за овце овчара, за козе козара, за свиње свињара, за челе кованџију, па им рече: „Остављам све своје добро на вама и на Богу"; пак стане живети код куће као и пређе. А онај други брат трудио се око свога добра сам као и пређе, чувао и надгледао, али напретка никаква није видео, него све пропаст, од дана на дан све горе, докле тако не осиромаши да већ није имао ни опанака него ишао бос. Онда рече у себи: „Идем к брату своме да видим како је у њега." И тако идући, наиђе на ливади на стадо оваца; кад тамо, а код оваца нема чобана, него једна прелепа девојка седи па преде златну жицу. Он, назвавши јој „помози Бог", запита је чије су јој овце, а она му одговори: „Чија сам ја, онога су и овце." А он је заиита: „А чија си ти?" Она му одговори: „Ја сам твога брата срећа."

Онда се он ражљути, па јој рече: „А где је моја срећа?" Девојка му одговори: „Твоја је срећа далеко од тебе." „А могу ли је наћи?", запита он, а она му одговори: „Можеш, потражи је." Кад он то чује и види да су овце брата његова добре да не могу боље бити, не хтедне даље ни ићи да гледа другу стоку, него оданде управо отиде к брату. Кад га брат угледа, ражали му се и заплаче: „Камо се од толико времена?" Па видећи га гола и боса, одмах му да једне опанке и новаца. После тога, пошто су се неколико дана прочастили, дигне се онај брат да иде кући својој.

Како дође кући, узме торбу на раме и у њу хлеба, и штап у руке, па пoђе у свет да тражи своју срећу. Путујући тако, дође у једну велику шуму и, идући кроз њу, нађе једну седу матору девојчуру под једним грмом где спава, па измахне штаиом те је опали по стражњици, а она се једва дигне и једва отвори очи од крмељи, па му проговори: „Моли се Богу што сам заспала, а да сам будна била, не би ти добио ни тих опанака." Онда јој он рече: „А ко си ти да ја не бих добио ни ових опанака?" А она му одговори: „Ја сам твоја срећа." Кад он то чује стане се бусати: „И ти ли си моја срећа, Бог те убио! Ко тебе мени даде?" А она се одмах утече: „Мене је Усуд теби дао." Он је онда запита: „А где је тај Усуд?" А она му одговори: „Иди па га тражи." И у тај је мах нестане. Онда човек пође да тражи Усуда. Идући тако, дође до једнога села, и види у селу велику газдинску кућу и у њој велику ватру, па помисли у себи: „Овде ваља да је како весеље или слава", па пође унутра; кад он унутра, а то на ватри велики казан, кува се у њему вечера, а иоред ватре седи домаћин. Човек онај, ушавши у кућу, назове домаћину: „Добар вече!" А домаћин му прихвати: „Бог ти добро дао!", па му рече да седне до њега, па га стане питати откуда је и куда иде, а он му све приповеди како је био газда, и како је осиромашио, па како сад иде Усуду да га пита зашто је сиромах. Потом запита домаћина зашто он толико силно јело готови, а домаћин му рече: „Е, мој брате, ја сам газда и свега имам доста, али своје дружине никако не могу наситити, све као да ала из њих зија; само ћеш видети кад станемо вечерати шта ће радити." А кад седну вечерати, све је грабило једно од другога, и онај велики казан с јелом за тили час прође. После вечере дође редуша те покупи све кости на једну гомилу, па их баци за пећ, а он се стане чудити где млада баци кости за пећ, док уједаниут изиђу две старе оклепане вешти, сухе као авети, и почну сисати оне кости. Онда он упита домаћина: „Шта ти је оно за пећком, брате?" А он му одговори: „Оно је, брате, мој отац и мати, ко да су се оковали на овоме свету, не хтеше црћи једанпут овога света." Сутрадан на походу рече му домаћин:

„Брате, опомени се и мене, ако где нађеш Усуда, и запитај га каква је ово несрећа, те не могу своје дружине никако да заситим, и зашто ми отац и мати никако не умиру." Он се обећа да ће га питати, па се опрости с њиме и пође даље да тражи Усуда. Идући тако, после дугога времена, једно вече дође у друго село, па се замоли у једној кући да га приме на конак. Они га приме и упитају га куда иде, а он им каже све по реду што је и како је. Онда му они почну говорити: „Забога, брате, кад тамо идеш, питај и за нас што нам се говеда не даду него све натрашке иду." Он им се обрече да ће питати Усуда, пак сутрадан пође даље. Идући тако, дође на једну воду, па почне викати: „O водо! O водо! Пренеси ме!" А вода га упита: „Куда идеш?" А он јој каже куда иде. Онда га вода пренесе, па му рече: „Молим те, брате, питај Усуда зашто ја немам рода у себи." Он обећа води да ће питати, па онда дође даље. Идући тако задуго, најпосле дође у једну шуму, и онде нађе једног пустиника, па га упита не би ли му могао казати што за Усуда. Пустиник му одговори: „Иди овуд преко планине, па ћеш доћи баш пред његов двор, али кад изиђеш пред Усуда, ништа не говори, него штогод он ради, оно ради и ти, докле те год он сам не запита." Човек захвали пустинику, па пође преко планине. Кад дође у Усудове дворе, има шта и видети: у двору као да је царевина, ту су слуге и слушкиње, све се ужурбало, а Усуд седи сам за готовом софром па вечера. Кад човек то види, седне и он за софру па стане вечерати. После вечере легне Усуд спавати, легне и он. Кад буде око поноћи, стане страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „O Усуде! O Усуде! Родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш." Онда Усуд устане, па отвори сандук с новцима, и стане бацати по соби све саме дукате, говорећи: „Како мени данас, тако њима довека." Кад ујутру дан осване, али нема оних дворова великих, већ место њих средња кућа; али у њој опет има свега доста. Кад буде пред вече, седне Усуд за вечеру, седне и он с њим, а нико не говори ни речи. После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! O Усуде! Родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш." Онда Усуд устане, и отвори сандук с новцима, али нема дуката, него сребрни новци и гдекоји дукат. Усуд стане просипати новце по соби говорећи: „Како мени данас, тако њима довека." Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те Усуд узме мотику и стане копати, онда и онај човек узме мотику те стане копати, и тако су копали вас дан. Кад буде увече, узме Усуд комад хлеба, па одломи од њега половину те да и њему. Тако вечерају, и после вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, опет почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! O Усуде! Данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш."

Онда Усуд устане и отвори сандук, па стане просипати све саме џиџе и гдекоји марјаш надничарски вичући: „Како мени данас, тако њима довека." Кад ујутру сване, а колеба се претвори у велике дворе као што су били први дан. Онда га Усуд запита: „Шта си дошао?" Он му каже све по реду своју невољу и да је дошао да га пита зашто му је дао злу срећу. Онда му Усуд рече: „Ти си видео како сам прву ноћ дукате просипао, и шта је после било. Како је мени било ону ноћ кад се ко родио, ономе ће онако бити довека. Ти си се родио сиротињске ноћи, ти ћеш бити сиромах довека. А твој се брат родио сретне ноћи, он ће бити сретан довека. Него кад си се заканио и толико си се трудио, казаћу ти како ћеш се помоћи. Има у твога брата кћи Милица; она је сретна као и отац јој. Кад отидеш кући, а ти узми к себи Милицу, па што год стечеш, све кажи да је њезино." Онда он захвали Усуду, па му опет рече: „У томе и у томе селу има један богат сељак и свега има доста, само је несретан у томе што му се чељад никад не могу да насите: изеду на један оброк пун казан јела, па им је и то још мало. А отац и мати онога сељака као да су се оковали на овоме свету, остарели и поцрнели и осушили се као авети, а не могу да умру. Он ме је молио, Усуде, кад сам код њега био на конаку. да те питам шта би то било." Онда му Усуд одговори: „То је све зато што не поштује оца и матере; њима баци иза пећке да једу, а да их метне у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да да , они не би ни полак онога јели, и душе би се оне опростиле." Потом он опет запита Усуда: „У томе и у томе селу, кад сам ноћио у једној кући, тужио ми се домаћин како му се говеда не даду, него све натрашке иду; па ме молио да те питам шта би то било." А Усуд му одговори: „То је зато што он о крсном имену најгоре закоље, а да закоље што најбоље има, све би се штркљала говеда." Онда га он запита и за воду: „Шта би то било да она вода нема рода?" А Усуд му одговори: „Зато нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не пренесе, јер ако јој кажеш, одмах ће те удавити." Онда он захвали Усуду, па пође кући. Кад дође на ону воду, вода га запита: „Шта је код Усуда?" А он јој одговори: „Пренеси ме, пак ћу ти онда казати." Пошто га вода пренесе, он потрчи, па кад одмакне подалеко, а он се осврне па повиче: „O водо! О водо! Ниси никад човека удавила, зато рода немаш." Кад вода то чује, а она се разлије преко обале, па за њим, а он бежи, те једва утече. Кад дође у оно село к ономе човеку што му се говеда нису дала, он га једва дочека: „Шта је, брате, забога! Јеси ли питао Усуда?" Он му одговори: „Јесам, и Усуд каже: кад славиш крсно име, а ти закољеш најгоре, а да закољеш што најбоље имаш, све би ти се штркљала говеда." Кад он то чује, рече му: „Остани, брате, у нас, ето до нашега крсног имена нема три дана; па ако буде истина, да ти дам јабуку." Он остане онде до крснога имена. Кад дође крсно име, домаћин убије најбољега јунца, и од онога часа марва се стане штркљати. После тога домаћин му поклони петоро говеда, а он му захвали и пође даље. Кад дође у оно село к ономе домаћину што је имао неситу чељад, домаћин га једва дочека: „Како је, брате, забога! Шта вели Усуд?" А он му одговори: „Усуд вели: оца и матере не поштујеш, него им бацаш за пећку да једу; а да их метнеш у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима даш, не би ти чељад ни пола толико јела, а отац и мати би ти се упокојили." Кад домаћин то чује, каже жени, а она одмах умије и очешља свекра и свекрву, па их лепо преобуче, а кад дође вече, домаћин их посади у зачеље и прву чашу ракије и прву чашу вина њима да. Од тога часа не могоше чељад ни полак јести колико су донде јела, а сутрадан и отац и мати преставе се.

Онда му домаћин да два јунца, а он му захвали па пође кући. Кад дође у свој завичај, стану га сретати познаници и питати: „Чија су ти говеда?" А он свакоме одговараше: „Браћо, Милице, моје синовице." Како дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити: „Дај ми, брате, Милицу да је моја. Видиш да немам никога." А брат му одговори: „Добро, брате, ево ти Милице." Он узме Милицу па је одведе кући, и после тога стече много, али је за све говорио да Миличино. Једанпут изиђе на њиву да обиђе жито, а жито лепо, не може лепше бити. На то удари онуда један путник па га запита: „Чије јe то жито?", а он се превари па рече: „Моје." У који мах он то рече, жито се упали и стане горети, а он кад то види, потрчи за човеком: „Стани, брате, није моје, него је Милице, моје синовице." И тако се жито одмах угаси, и он с Милицом остане срећан.

Извор[уреди]

  • Караџић, Вук Стефановић 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице Вука Стефановића Караџића. стр. 71–79.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.