Usud
Bila dva brata zajedno u kući, i jedan sve radio, a drugi jednako besposličio i gotovo jeo i pio. I Bog im da te steku u svačemu: u govedima, u konjma, u ovcama, u svinjama, u čelama i u svemu drugome. Onaj koji je radio jednom pomisli u sebi: „Što bih ja i za ovoga lenivca radio? Bolje da se odelim, pa da za sebe radim, a njemu što drago!" I tako jedanput reče svome bratu: „Brate, nije pravo, ja sve radim, a ti ni u čemu ne pomažeš, nego samo gotovo jedeš i piješ. Ja sam naumio da se podelimo." Ovaj ga stane odvraćati: „Nemoj, brate, ta dobro nam je obojici, ti imaš sve u rukama i svoje i moje, a ja sam zadovoljan kako god ti uradiš."
Onaj drugi ostane pri svome, i tako se privoli i ovaj pa mu reče: „Kad je tako, da ti je prosto, eto deli sam kako znaš." Onda onaj podeli sve po redu, pa svak svoje uzme preda se: neradin uzme za stoku govedara, za konje konjušara, za ovce ovčara, za koze kozara, za svinje svinjara, za čele kovandžiju, pa im reče: „Ostavljam sve svoje dobro na vama i na Bogu"; pak stane živeti kod kuće kao i pređe. A onaj drugi brat trudio se oko svoga dobra sam kao i pređe, čuvao i nadgledao, ali napretka nikakva nije video, nego sve propast, od dana na dan sve gore, dokle tako ne osiromaši da već nije imao ni opanaka nego išao bos. Onda reče u sebi: „Idem k bratu svome da vidim kako je u njega." I tako idući, naiđe na livadi na stado ovaca; kad tamo, a kod ovaca nema čobana, nego jedna prelepa devojka sedi pa prede zlatnu žicu. On, nazvavši joj „pomozi Bog", zapita je čije su joj ovce, a ona mu odgovori: „Čija sam ja, onoga su i ovce." A on je zaiita: „A čija si ti?" Ona mu odgovori: „Ja sam tvoga brata sreća."
Onda se on ražljuti, pa joj reče: „A gde je moja sreća?" Devojka mu odgovori: „Tvoja je sreća daleko od tebe." „A mogu li je naći?", zapita on, a ona mu odgovori: „Možeš, potraži je." Kad on to čuje i vidi da su ovce brata njegova dobre da ne mogu bolje biti, ne htedne dalje ni ići da gleda drugu stoku, nego odande upravo otide k bratu. Kad ga brat ugleda, ražali mu se i zaplače: „Kamo se od toliko vremena?" Pa videći ga gola i bosa, odmah mu da jedne opanke i novaca. Posle toga, pošto su se nekoliko dana pročastili, digne se onaj brat da ide kući svojoj.
Kako dođe kući, uzme torbu na rame i u nju hleba, i štap u ruke, pa pođe u svet da traži svoju sreću. Putujući tako, dođe u jednu veliku šumu i, idući kroz nju, nađe jednu sedu matoru devojčuru pod jednim grmom gde spava, pa izmahne štapom te je opali po stražnjici, a ona se jedva digne i jedva otvori oči od krmelji, pa mu progovori: „Moli se Bogu što sam zaspala, a da sam budna bila, ne bi ti dobio ni tih opanaka." Onda joj on reče: „A ko si ti da ja ne bih dobio ni ovih opanaka?" A ona mu odgovori: „Ja sam tvoja sreća." Kad on to čuje stane se busati: „I ti li si moja sreća, Bog te ubio! Ko tebe meni dade?" A ona se odmah uteče: „Mene je Usud tebi dao." On je onda zapita: „A gde je taj Usud?" A ona mu odgovori: „Idi pa ga traži." I u taj je mah nestane. Onda čovek pođe da traži Usuda. Idući tako, dođe do jednoga sela, i vidi u selu veliku gazdinsku kuću i u njoj veliku vatru, pa pomisli u sebi: „Ovde valja da je kako veselje ili slava", pa pođe unutra; kad on unutra, a to na vatri veliki kazan, kuva se u njemu večera, a iored vatre sedi domaćin. Čovek onaj, ušavši u kuću, nazove domaćinu: „Dobar veče!" A domaćin mu prihvati: „Bog ti dobro dao!", pa mu reče da sedne do njega, pa ga stane pitati otkuda je i kuda ide, a on mu sve pripovedi kako je bio gazda, i kako je osiromašio, pa kako sad ide Usudu da ga pita zašto je siromah. Potom zapita domaćina zašto on toliko silno jelo gotovi, a domaćin mu reče: „E, moj brate, ja sam gazda i svega imam dosta, ali svoje družine nikako ne mogu nasititi, sve kao da ala iz njih zija; samo ćeš videti kad stanemo večerati šta će raditi." A kad sednu večerati, sve je grabilo jedno od drugoga, i onaj veliki kazan s jelom za tili čas prođe. Posle večere dođe reduša te pokupi sve kosti na jednu gomilu, pa ih baci za peć, a on se stane čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok ujedaniut iziđu dve stare oklepane vešti, suhe kao aveti, i počnu sisati one kosti. Onda on upita domaćina: „Šta ti je ono za pećkom, brate?" A on mu odgovori: „Ono je, brate, moj otac i mati, ko da su se okovali na ovome svetu, ne hteše crći jedanput ovoga sveta." Sutradan na pohodu reče mu domaćin:
„Brate, opomeni se i mene, ako gde nađeš Usuda, i zapitaj ga kakva je ovo nesreća, te ne mogu svoje družine nikako da zasitim, i zašto mi otac i mati nikako ne umiru." On se obeća da će ga pitati, pa se oprosti s njime i pođe dalje da traži Usuda. Idući tako, posle dugoga vremena, jedno veče dođe u drugo selo, pa se zamoli u jednoj kući da ga prime na konak. Oni ga prime i upitaju ga kuda ide, a on im kaže sve po redu što je i kako je. Onda mu oni počnu govoriti: „Zaboga, brate, kad tamo ideš, pitaj i za nas što nam se goveda ne dadu nego sve natraške idu." On im se obreče da će pitati Usuda, pak sutradan pođe dalje. Idući tako, dođe na jednu vodu, pa počne vikati: „O vodo! O vodo! Prenesi me!" A voda ga upita: „Kuda ideš?" A on joj kaže kuda ide. Onda ga voda prenese, pa mu reče: „Molim te, brate, pitaj Usuda zašto ja nemam roda u sebi." On obeća vodi da će pitati, pa onda dođe dalje. Idući tako zadugo, najposle dođe u jednu šumu, i onde nađe jednog pustinika, pa ga upita ne bi li mu mogao kazati što za Usuda. Pustinik mu odgovori: „Idi ovud preko planine, pa ćeš doći baš pred njegov dvor, ali kad iziđeš pred Usuda, ništa ne govori, nego štogod on radi, ono radi i ti, dokle te god on sam ne zapita." Čovek zahvali pustiniku, pa pođe preko planine. Kad dođe u Usudove dvore, ima šta i videti: u dvoru kao da je carevina, tu su sluge i sluškinje, sve se užurbalo, a Usud sedi sam za gotovom sofrom pa večera. Kad čovek to vidi, sedne i on za sofru pa stane večerati. Posle večere legne Usud spavati, legne i on. Kad bude oko ponoći, stane strašno tutnjiti i iz tutnjave začuje se glas: „O Usude! O Usude! Rodilo se danas toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš." Onda Usud ustane, pa otvori sanduk s novcima, i stane bacati po sobi sve same dukate, govoreći: „Kako meni danas, tako njima doveka." Kad ujutru dan osvane, ali nema onih dvorova velikih, već mesto njih srednja kuća; ali u njoj opet ima svega dosta. Kad bude pred veče, sedne Usud za večeru, sedne i on s njim, a niko ne govori ni reči. Posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, počne strašno tutnjiti, i iz tutnjave začuje se glas: „O Usude! O Usude! Rodilo se danas toliko i toliko duša, nego daj im šta ćeš." Onda Usud ustane, i otvori sanduk s novcima, ali nema dukata, nego srebrni novci i gdekoji dukat. Usud stane prosipati novce po sobi govoreći: „Kako meni danas, tako njima doveka." Kad ujutru dan osvane, ali nema ni one kuće, nego mesto nje stoji manja, i tako je Usud svaku noć radio, a kuća mu se svako jutro smanjivala, dok najposle od nje postane mala kolebica, te Usud uzme motiku i stane kopati, onda i onaj čovek uzme motiku te stane kopati, i tako su kopali vas dan. Kad bude uveče, uzme Usud komad hleba, pa odlomi od njega polovinu te da i njemu. Tako večeraju, i posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, opet počne strašno tutnjiti, i iz tutnjave začuje se glas: „O Usude! O Usude! Danas se rodilo toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš."
Onda Usud ustane i otvori sanduk, pa stane prosipati sve same džidže i gdekoji marjaš nadničarski vičući: „Kako meni danas, tako njima doveka." Kad ujutru svane, a koleba se pretvori u velike dvore kao što su bili prvi dan. Onda ga Usud zapita: „Šta si došao?" On mu kaže sve po redu svoju nevolju i da je došao da ga pita zašto mu je dao zlu sreću. Onda mu Usud reče: „Ti si video kako sam prvu noć dukate prosipao, i šta je posle bilo. Kako je meni bilo onu noć kad se ko rodio, onome će onako biti doveka. Ti si se rodio sirotinjske noći, ti ćeš biti siromah doveka. A tvoj se brat rodio sretne noći, on će biti sretan doveka. Nego kad si se zakanio i toliko si se trudio, kazaću ti kako ćeš se pomoći. Ima u tvoga brata kći Milica; ona je sretna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa što god stečeš, sve kaži da je njezino." Onda on zahvali Usudu, pa mu opet reče: „U tome i u tome selu ima jedan bogat seljak i svega ima dosta, samo je nesretan u tome što mu se čeljad nikad ne mogu da nasite: izedu na jedan obrok pun kazan jela, pa im je i to još malo. A otac i mati onoga seljaka kao da su se okovali na ovome svetu, ostareli i pocrneli i osušili se kao aveti, a ne mogu da umru. On me je molio, Usude, kad sam kod njega bio na konaku. da te pitam šta bi to bilo." Onda mu Usud odgovori: „To je sve zato što ne poštuje oca i matere; njima baci iza pećke da jedu, a da ih metne u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da da , oni ne bi ni polak onoga jeli, i duše bi se one oprostile." Potom on opet zapita Usuda: „U tome i u tome selu, kad sam noćio u jednoj kući, tužio mi se domaćin kako mu se goveda ne dadu, nego sve natraške idu; pa me molio da te pitam šta bi to bilo." A Usud mu odgovori: „To je zato što on o krsnom imenu najgore zakolje, a da zakolje što najbolje ima, sve bi se štrkljala goveda." Onda ga on zapita i za vodu: „Šta bi to bilo da ona voda nema roda?" A Usud mu odgovori: „Zato nema što nije čoveka nikad udavila; ali ne šali se, ne kazuj joj dok te ne prenese, jer ako joj kažeš, odmah će te udaviti." Onda on zahvali Usudu, pa pođe kući. Kad dođe na onu vodu, voda ga zapita: „Šta je kod Usuda?" A on joj odgovori: „Prenesi me, pak ću ti onda kazati." Pošto ga voda prenese, on potrči, pa kad odmakne podaleko, a on se osvrne pa poviče: „O vodo! O vodo! Nisi nikad čoveka udavila, zato roda nemaš." Kad voda to čuje, a ona se razlije preko obale, pa za njim, a on beži, te jedva uteče. Kad dođe u ono selo k onome čoveku što mu se goveda nisu dala, on ga jedva dočeka: „Šta je, brate, zaboga! Jesi li pitao Usuda?" On mu odgovori: „Jesam, i Usud kaže: kad slaviš krsno ime, a ti zakolješ najgore, a da zakolješ što najbolje imaš, sve bi ti se štrkljala goveda." Kad on to čuje, reče mu: „Ostani, brate, u nas, eto do našega krsnog imena nema tri dana; pa ako bude istina, da ti dam jabuku." On ostane onde do krsnoga imena. Kad dođe krsno ime, domaćin ubije najboljega junca, i od onoga časa marva se stane štrkljati. Posle toga domaćin mu pokloni petoro goveda, a on mu zahvali i pođe dalje. Kad dođe u ono selo k onome domaćinu što je imao nesitu čeljad, domaćin ga jedva dočeka: „Kako je, brate, zaboga! Šta veli Usud?" A on mu odgovori: „Usud veli: oca i matere ne poštuješ, nego im bacaš za pećku da jedu; a da ih metneš u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima daš, ne bi ti čeljad ni pola toliko jela, a otac i mati bi ti se upokojili." Kad domaćin to čuje, kaže ženi, a ona odmah umije i očešlja svekra i svekrvu, pa ih lepo preobuče, a kad dođe veče, domaćin ih posadi u začelje i prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da. Od toga časa ne mogoše čeljad ni polak jesti koliko su donde jela, a sutradan i otac i mati prestave se.
Onda mu domaćin da dva junca, a on mu zahvali pa pođe kući. Kad dođe u svoj zavičaj, stanu ga sretati poznanici i pitati: „Čija su ti goveda?" A on svakome odgovaraše: „Braćo, Milice, moje sinovice." Kako dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti: „Daj mi, brate, Milicu da je moja. Vidiš da nemam nikoga." A brat mu odgovori: „Dobro, brate, evo ti Milice." On uzme Milicu pa je odvede kući, i posle toga steče mnogo, ali je za sve govorio da Miličino. Jedanput iziđe na njivu da obiđe žito, a žito lepo, ne može lepše biti. Na to udari onuda jedan putnik pa ga zapita: „Čije je to žito?", a on se prevari pa reče: „Moje." U koji mah on to reče, žito se upali i stane goreti, a on kad to vidi, potrči za čovekom: „Stani, brate, nije moje, nego je Milice, moje sinovice." I tako se žito odmah ugasi, i on s Milicom ostane srećan.
Izvor[uredi]
- Karadžić, Vuk Stefanović 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice Vuka Stefanovića Karadžića. str. 71–79.
|