Успомене

Извор: Викизворник
Успомене
Писац: Ђура Јакшић




ДРУГУ ЈОВИ ЈОВАНОВИЋУ
ГОДИНА 1849.


          Свачији је живот књига. Почетак јој је уздисај и крзница; свршетак јој је покров и уздисај. Али међу колевком и гробом има и варијација, као: лептир, цвеће, рузмарин, девојка, испаран оклоп, венац лаворов... А после?... Последњи лист је те жалостиве књиге тужан: на њему су нацртане високе јеле, мрачни борови, храпаво стење, а у подножију тога камења... гроб и мртвачка глава...
          Јест, драги пријатељу, живот је жалостан! И тешко ономе који се усуди те тужне листове у големој књизи живота превртати! Поглед на прошлост срце ти пара, садашњост горком жучи душу потапа; а будућност?... Ах!... „Благо оном ко се чему нада“, али ја не смем на њу ни помислити. Прошлост и садашњост својим неприродно хладним поступањем сваку су наду у души мојој следиле, и ја немам наде и немам будућности.
          Ево, погледај у мој дневник, преврћи лист по лист: све сам у животу побележио, све — али све саму тугу, све онај големи бол што ми толико година душу раздире... Два-три добра дана, две-три пријатне вечери, зар могу читав низ простраданих година својом благотворном слашћу разблажити?... О, никад, никад, пријатељу! Па и опет, ја их се радо сећам; радо спомињем та три добра дана, то неколико срећних тренутака; они су мени оно што је путнику, који је у мрачној ноћи залутао, огањ што издалека тиња... Ноћ је тамна, просторија пуста... па нека је та светлост и воштаница у рукама онога који већ умире, опет му ведри мрачну стазу, путнику усамљеноме...
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
          Беше новембар, жалостан месец тужне четрдесетдевете године.
          Не звече сабље бритке, не — робовски ланци тупим својим јеком буде болом успавану својту оних што на мегдану бојном, светом страшћу занети, викаху: „Смрт или слобода!“
          И гле, несрећници! Кад видеше како им зликовци на хиљаду комада раздераше заставу слободе, клонуше духом и тражаху — смрт; ал’ место смрти, место тужне свечаности коју народи за покој душе својим мученицима чине, место лавора, место славе, нађоше — окове, тешке, крваве.
          Земља је погорела и опустела. Понеко сеоце остало је на миру, душманска га војска није потрла, вије му огањ освете тршчане кровове у прах и пепео згарио — али за то понеко сеоце, понеки је челичан син народа, као жртва, пред крвави суд изведен, и пресуда му беше — смрт.
          Тако су, драги пријатељу, судили Маџари Србима, а тако исто и Аустријанци Маџарима.
          — Ти ли си тај, што ослобођење васцелога Српства тражиш?... — опијен гневом дивљега звера, бесомучним гласом рикаше судија.
На сувим рукама браниоца српске слободе тужно звекнуше ланци, али веран син народа мирно и достојанствено одговараше:
          — Ја сам!
          — Ти си бунтовник! Ти си издајник отаџбине! — викаше судија.
          — Ја сам бранилац народа, бранилац правде и људске и божје!... Ја сам, господо чланови крвавога суда, бранилац слободе!...
          — Таког браниоца правде и слободе законито постављени суд земље Маџарске осуђује — на вешала...
          И опет звекнуше ланци, а за џелатима својим мирно корачаше изабрани син народа, да врелом паром проливене крви окади најсветију реч свију векова и свију народа... слобода...
          Тако гинуше, мирно и достојанствено, најваљанији у народу, без правога суда и без сведока. А и нашта ти лажљиви сведоци?... Та сви су осуђеници на крвавоме суду признали да не могу сносити маџарскога насиља, сви они исповедаху јединога бога... бога слободе...
          И мој отац, драги пријатељу, беше у то кобно доба осуђен — на смрт.
          Али ту пресуду не могоше душмани народа нашега извршити. Голема војска стиже од сродне словенске крви, и кад је победила Маџаре, њени вођи походише мрачне тамнице и, где нађоше брата по крви и по језику, пустише га слободна.
          Још се сећам „злочинства“ са кога ми је добри отац на смрт осуђен био, па често у поноћи, кад се мисао удуби у сиву маглу далеке прошлости, ништа више не бих пожелео но да ми нико у роду са другог злочина не буде осуђен...
          Беше Велики четвртак 1849. године.
          Народ се искупио на бденије и побожним срцем ишчекиваше да се молитва са свећеникових усана захори. Двери се отворише, а из њих лаганим и озбиљним кораком ступи мој отац. Још му у оно доба беше црна брада, црна кâ она одежда коју је, као православни свећеник, страсне недеље облачио.
          У руци је држао златан крст.
          У црним очима светлео му је огањ, чело му беше бледо, образи румени — светли пламен побожности и одушевљења преобразио је све што обично беше у створу његову; задркташе му усне, у сувој руци затрепта светлост златног крста.
          Глас му је стрепио:
          — Синови православне цркве! Синови народа! Синови слободе!... Вашу браћу потискоше душмани народа нашега: обале Бегеја, Мориша и Тисе црвене се од крви њихове! Книћанин је побеђен, Микло је погинуо!... Ах, страсна је недеља, изгибе цвет народа нашега!...
          На те је речи клонуо народ, сузе му се ледише по глатком мермеру, а од груди се мермер стварао. Жене су дрктале од страха. Само младићи стискаваху песнице, нестрпељиво чекајући свршетак злокобне беседе.
          — Христос, спаситељ људи, народа и векова, ове је страсне седмице испио горку чашу да својом крвљу у крв свију народа и свију векова улије аманет: једнакости, братства и слободе.
          — Идите, гините за слободу! Гоните угнетача њена!... Идите, помешајте своју племениту крв са крвљу пострадавшега за вас и за род човечји!...
          На Велики петак освануло је пет стотина косача, мрка погледа, чврсте деснице. Ма који спахија у земљи маџарској обрадовао би се овакој моби, али сад стрепљаше, јер то не беше гомила жетелаца, него чета дивљих осветника, која не тражаше богате њиве да их покоси, него да их својом и душманском крвљу ороси...
          Ето, драги пријатељу, са тога ми доброга оца осудише на смрт.
          Са те големе кривице његове морао сам и ја оставити нејаку браћу и родбину и тумарнути у свет, где никога нисам братом и пријатељем назвати смео... Бежао сам, а нисам знао куда... И други су бежали... Изгледаше као у оно прастаро доба, кад су се народи из једног дела у други део света селили да себи ново отачаство траже: преко ритова, шума, преко погорелих села лутао је безглаван народ... А, међутим, опет изгледаше као једна једина породица којој је кућни старешина преминуо: нико никога није вређао, ни млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој жалости сложили; сви су били без отачаства, без родбине, без куће и кућишта — све сами гоњени мученици!... Каткада је по седам-осам стотина кола застало да се у каквоме риту или шуми одморе. Изгледаше као чета дивљих Авара, с том једном разликом што у нашој гомили не беше ниједног ратника. Старци, жене, деца — из такога се друштва састојао наш табор, који се и на најмањи шум, као јато дивљих тица, дизао да прне.
          Једно вече се издалека чула рика топова. Хуји и тутњи, кâ оно тежак облак што у ваздуху риче и бесни, надимајући горостасне груди, тражи најлепше долине да их ледом мржње своје уништи и упропасти.
          Застрављена гомила не дисаше — слушала је како ваздух, потресан бесомучном борбом, јечи и стење као етером опијени рањеник што шкрипећи зубима, јечи, док му невешти лекари лагано хладним гвожђем коштицу из размрскане деснице чупају.
          После се утиша све. И ноћ, и ваздух, и рика топовска — све је занемело. Рањеник, коме су немилостиви лекари кост по кост из малаксалога тела чупали, издахнуо је; па сад они који су га до смрти мучили, дођоше да му чело мртве главе мртвачку свећу запале.
          Ала су милостиви ти људи, ти ближњи наши!... Најпре ти свуку и кошуљу са слабог тела; а кад се после на њихову прагу смрзнеш, они те покривају — свиленим покровом...
          Последњи отпор српски у Банату беше на Томашевцима. Мало се јунака скупило да голему силу маџарску са свога огњишта потисну — ал’ залуд борба! Брат до брата, пријатељ до пријатеља, са убојним оружјем у руци паде.
          Бледа лица на црвеној крви, мртве руке превиле се преко студенога гвожђа... Дивна студија за увенчане живописце пређашњих векова!
          И Маџарима се сажалило, те из чистог саучешћа запалише хиљаду томашевачких кућа. Ни цркву нису поштедели: нека и она светли синовима православне вере!...
          Наша је гомила видела пламен; осећала је да је то мртвачка свећа на гробу српских витезова!...
          Један старац, блед као крпа, диже се од земље и загушљивим гласом повика:
          — Ево бесних, наоружаних Маџара!
          Гомила занеме од страха, изгледаше као да сања страшне снове; бледа и чисто бесвесна лица лутала по усправљеној светини, без цели, без намере, без јаука и без речи... Док не стиже и нов карван сиротих српских бегунаца, и из стотину грла се захори:
          — Маџари! Маџари!
          Сад је тек настала права забуна. Кола се ломише, а под точковима кола ломише се кости. Мати је тражила своје дете, а јадно дете изгубљену мајку... а сви смо тражили заклона од неправде и од насиља маџарског...
          Ја сам ступио у други кикиндиски баталијун; онде ми и браћа од стрица као својевољци служаху.
          Био сам у биткама. Видео сам дим и пламен, слушао сам звеку сабаља, звиждање танади, рику топова... Гледао сам поноћ како је по хиљаду запаљених кровова осветљује својим пламеном, који чак до у небо шиба.
          Видео сам јунакâ. Гледао сам малене српске четице где, као плеву, развеју читаве баталијуне Маџара... О, веруј ми, драги пријатељу, да нема под небом јуначнијег народа од српскога... али ни несрећнијег!... Јер, гле, овако поцепани као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом служимо мекушне туђинце...
          Ал’ доћи ће дан... и сваки ће народ дан свога васкрса славити!
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
          Нисам могао, драги пријатељу, да ти приповедам о тужној четрдесетдеветој а да прећутим бесну четрдесетосму годину... Обе су ужасне!... У првој влада рат, у другој глад; у првој гонисмо насилнике с огњишта нашега, у другој, положивши оружје, мирно примисмо гладне тиране са далеког запада да ону крв што после жестоких бојева заостаде, да је сад питоме немачке стенице кап по кап исисају...
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
          Наше је село остало на миру, није ниједна кућа оборена, ниједан кров спаљен. Наше је село са Немцима измешано — а Немци су наши питоме нарави, блага разума... Пред нас су излазили с белим крпама, а пред Маџаре, као пред једноверну браћу, са литијама. Гостили су и нас и њих... Ћесарским ђенералима потказиваху Маџаре, а маџарским насилницима издаваху Србе, те их тако и једни и други сматраху за мирне становнике и верне савезнике.
          Они ми продадоше оца, а на дому су, опет, као верни суседи, чували наше куће... Зар није то благородно? Није ли мудро то? Ако се врате Срби, с пламеном освете у грудима, а тврдим челиком у десници, они ће их лепо дочекати, а у знак своје верности и пријатељства имаће доказа:
          — Ето, ми вам сачувасмо цркву, куће и имање!...
          А да се Срби нису вратили, они би цркву похарали, имање опленили и онај тршчани кров са сиротих српских домова поскидали.
          О, знам те ја, ти, неблагодарни народе! А има ли Србина да те не зна? Векови протекоше како по дубини срца нашега ријеш и сваки корен у њему, из којега би сјајнија будућност изнићи могла, својим оштрим зубима подгризаше!... Ти си гусеница на телу нашем, отровна пара у ваздуху, са које народи тешко дишу, а слабији умиру!...
          Кад сам се кући вратио, застао сам мога доброга оца — ал’ не више с оном црном брадом. Проседео је. Очи нису имале више оне светлости, беху тамне и упале, а лице му дође као снег бело.
          Мени изгледаше много лепши него пре.
          Више сам пута по њему моловао апостола Павла, и свакоме се допало то мудро и озбиљно лице; свака цртица на њему беше пуна израза; свака је приповедала о вечном мраку подземних тамница, о мучној самоћи, која се у влажноме хладу каменитих сводова проводи...
          Пре страдања беше строг, а сад озбиљан, али пун благости. Више пута сам га сравњивао са првим хришћанским мученицима: пун доброте и стрпљења!
          Кад ме је видео, потекоше му сузе низ лице.
          Сиромах отац! Ко зна о чему је мислио, чега ли се сећао? Да л’ мојих ил’ својих мука? Или је, можда, сажаљевао цело колено што се у трећој десетини деветнаестога века изродило?... Ја не знам, а он је ћутао.
          Кад ми је видео истрцани шињел, што сам од цара добио, сетно се насмешио. Сигурно је мислио:
          „Ах, зашта гинусмо и страдасмо — а шта добисмо!... Браћа наша и деца наша у крв запливаше да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку — па... уместо слободе, добише истрцане шињеле и бронзане крстиће... О! О! О!... Какве жртве, а каква награда!“
          Те исте јесени нисам ишао никуда „на страну“.
          Код куће сам се у живописању упражњавао. И мирно сам по вас дуги дан моловао. Беху то по већој чести цртежи из прошлог устанка — досада су сви већ упропашћени; сâм сам томе узрок, а између њих морало је и лепих бити. Ја се још неколицине тих шкица сећам. Међу осталима беше једна о паду Сентомаша:
          Беше ноћ. Пламен је по небу лизао. Није се видело звезда ни месеца. Густи облаци дима скриваху та небеска кандила да се тим боље покаже дивљи елеменат, који у бесу своме све прождираше што је сиротиња годинама у зноју лица свога подизала. Гомилице народа што бежаше, виђаху се као сенке у даљној даљини. Само једна четица јуначких синова, огрнута у кабанице и опаклије, са гаравим пушкама у руци, даваше отпора маџарским легијунима. Отпора... ако се отпором може звати: неколико мртвих, погинулих, и десетину-двадесет рањеника, што, с дуге борбе малаксали, последњи пут из пушака шаљу смрт непријатељима народа свога.
          Отац је мој сваки час долазио да види шта радим и како напредујем. Каткад би преседео по читав дан, гледајући пажљиво сваки повлак кичице моје.
          У живопису и у музици уживао је.
          У нашем селу беше један дилетанат у виолини. И поред свега што је био Немац, отац га је с највећим уживањем слушао. Више пута би, изненађен, рекао: „Ове жице имају срца, и плачу и смеју се: као после кише дуга на небу“.
          Он није имао прилике да види каквих великих излога од слика, и опет је знао разликовати лепо од ружнога. Од наших свећеника редак је који познаје Данилове иконе а да не виче на њега — мој отац га је обожавао.
          Биографијâ великих живописаца толико је прочитао колико је на српском језику преведених нашао, па ми је свакад причао о њима и честа ми је сладио живот тих великих живописаца. Моја фантазија беше ионако млада и живахна, и ја сам већ представљао себе да сам Рафаело, Анџело, или, најмање, Кореџијо... Ох, таште сујете!... Али можда бих и био велики живописац?... Ко зна?... Само једно признати морам: да ми, Срби, нећемо ни у каквој вештини имати великог човека; бар не тако скоро.
          Французи и Немци поштују играчицу, и хиљаду уста говори о умилно лакоме покрету те и те, ове ил’ оне играчице која се ових дана у Бечу ил’ у Паризу показивала... А ми? Нама би и чувени резачки уметник Канова био сувишан, ил’, ако не то, а ми га не бисмо као Канову умели поштовати...
          Ето, драги пријатељу, од свију наших вештина песништво је на највишем ступњу: па кажи ти мени колико нас има који бисмо умели и хтели правити разлику међу Бранком и М. Д. Рашићем? Па ако ти се чини да претерујем, а оно међу Бранком и Милорадом Поповићем?... Па, сиромах владика Његуш колико пута беше заборављен да недостојнијем од себе места уступи!... Шта и шта пута га је Ђ. Малетић јавно на катедри понизио да својим морским апотеозама места начини!
          Не кажем да неже доћи време сјајније, та ми се развијамо — али је тешко чекање...
          Било је часова кад ми је отац и из свога живота понеку занимљиву цртицу приповедао, али у томе је био штедљивији; сваки пут је радије говорио о друговима са којима је у младости веселе и тужне часове делио. Често се за време причања и сам насмејао, а каткада сам приметио и сузу у очима његовим; али свакад озбиљно лице његово не допушташе радозналцу да и даље у тајне душе његове продире.
          Једнога дана ступио он много озбиљнији него обично у моју радионицу.
          У руци је држао јоште отворено писмо.
          Ћутећи је сео на обично своје место.
          После неколико минута извади из шпага цигару и, понудивши једну мени, запали своју; а то није било нешто обично, јер он сам врло ретко је пушио, и то или у највећој бризи или безбризи, а, друго, није радо гледао да ја пушим.
          Ја сам се испрва устезао, али, кад ми он сасвим озбиљски рече да ми има нешто казати, примим понуду и први густ и плаветан дим пустим и нехотимице на започету икону.
          — А шта си то узео у посао? — скоро и не погледавши икону, питаше ме отац.
          — Молујем сужње шиљонске по Бајрону.
          — Бајрона нисам никад читао — али ово је страшна тамница!... Шта значе ови гвоздени колути на овим мрачним стубовима?
          — За тих пет гвоздених колута беху њих петоро браће повезани: њих четворо млађих овде је у овим мрачним зидовима у мукама живот скончало — за веру... Пети, најстарији, преживео их је, да за њима тужи и да другима тугу приповеда.
          — Дакле, вечити боли, вечите муке! И молери их молују, и списатељи пишу, и људи чују — али се нико противу насиља не диже! Па ни бог, тај једини заштитник правде и угнетених, неће да пусти свој громовни глас који земљине тресе умирује, а краљеве и цареве са прахом прљаве земље равна; па ни он неће светом да дрмне, да грмне: „Доста, ви насилници! Доста, ви угнетачи људи и народа! Доста је суза и крви пало да ваше богате гозбе зачини!... Доста! Одсад су сви људи и народи слободни!...“ Бог ћути, и људи ћуте...
          Плаве димове кабануса пратили су дубоки уздисаји оца мога. Тужним погледом гледао је у црне камене стубове и у оне гвоздене колуте што на платну живописани беху; а кад је видео најстаријег брата, који је остале мученике преживео, како, изнурен и издрпан, тамним очима, чисто као бесвестан, тражи браћу, и, раширивши суве и изнемогле своје руке, признаје — очајник — да му се браћа никад више повратити неће, кад је то све прегледао, окрете се мени:
          — Икона по себи није лепа, није ни средње изведена, али ономе који је дуге дане и ноћи у мрачним сводовима влажних градова проводио, е, томе срце раздире... Имао сам и ја једнога друга, брата, и више од брата! И њега су са мном душмани народа нашега гонили, и он је страдао за веру и слободу, и он је поред мене у влажној тамници лежао; и ја сам га храбрио, а он је мене тешио. И гле! Ја сам га преживео... И сада могу, као овај несрећник са раширеним рукама, рећи: „Нема га! Не! И никад га више видети нећу!“
          — Ево, па читај!
          И он ми пружи својом сувом руком лист беле хартије. То је било писмо, женском руком написано:
          „Поштовани господине,
          О мојој тузи не смем вам говорити: она је голема, неизмерна... Мој муж, а ваш пријатељ и сустрадалник, умро је!... И сад је слободан, навеки слободан! Не стиже му хладно гвожђе ни ноге ни руке; не гоне га Маџари... А и он је сада сасвим миран, не диже више гласа свога противу насиља и неправде... Лепо, мирно скрстио је беле руке, па чека Страшни суд... Сиромах!... Можда ће тако, скрштених руку, довека чекати?... Можда тај велики божји суд неће никад ни доћи да свирепим судијама мога мужа суди?... Ах, поштовани сустрадалниче мужа мога, то би била страшна неправда! И онда ћу ја са двоје моје сирочади подићи глас свој и викати: „Насиље! Неправда!...“
          Као што видите, господине, њега нема!... Ах!... Живи га не могу више другом називати, он се сад са мртвима дружи... Сахранила сам га баш до најстаријег детета: лепо, гроб до гроба, један мало мањи, други већи... па који тим тужним пољем прође, лако ће погодити да се ту под земљом грле отац и син...
          Па ко зна, можда је њему милије било оно дете под земљом, неголи ми на земљи?... За њиме је плакао, а нас љубио... Тајна је то!... Астроном гледа у звезде. Је л’ му ко сахрањен у њима?... Ми гледамо у земљу... Ах, у земљи нам је све!... Он у звездама гледа будућност, ми у земљи прошлост... Гледала сам младића како страсно љуби и мирише још неразвијену ружу, а видела сам онога који умире где на груди што издишу последњом снагом притискује од раскинутог цвета увео лист...
          Откако га пустише у слободу, био је једнако слаб и блед, али га није ништа болело. Децу је више љубио и миловао него обично. Гледајући Милеву, често би му се низ блеђано лице суза заблистала. Истом је пре четири дана легао у постељу... Први дан и ноћ бацао је крв. Други дан, изјутра, беше миран, световао је мене и децу, говорио нам је и о вама. Више је пута повторавао да се у нужди и беди на вас обратимо... Али то неће бити нужно!... Не, господине, извор је суза наших дубок, туга голема, бол неизмеран... а то је богатство у коме само сирочад уживају...
          Будите здрави, господине, и опомен’те се кадикада вашега сустрадалника; а нас?... Ах, господине, нас заборавите! Грехота је оних се сећати о којима бог бригу води, а сирочад су деца божја...
                               Марта Станојевића“.
          Док сам ја полугласно читао писмо сироте удовице, мој отац је тужно гледао преда се и, покаткад тужно уздахнувши, пуштао би дим из мирисаве цигаре. Видело се да о нечем озбиљски премишља. Затим је устао и, наслонивши чело на гвоздене шипке од прозора, дуго је гледао облачно новембарско небо, из којега је ситна и хладна кишица на земљу падала. На гранама дрвета што су пред кућом засађена била, не беше ниједнога листа. Ох, па како се лепо та тужна природа са тугом срца човечијега слаже, као што дивно поетично Петефије у једноме своме стиху каже:
                              „По тужном небу гони
                              Капља капљицу,
                              По моме бледом лицу
                              Суза сузицу...“
          Сад више немам ни Петефија — изгубио сам га! Ах! та много сам штошта одонда изгубио што ми се у животу милило, што ми је срце веселило, а душу крепило; осташе само успомене на прошлост, пуне туге и милине, пуне радости и бола, те сад њима пуним тужну празнину горке садашњости.
          После мале почивке отац се обрну меки. Очи су му још од суза влажне биле.
          — Видиш, сине, то ми беше веран друг и искрен пријатељ, и он је умро! Љуба му је удовица, а јадна деца сирочад!... Сирота деца!... Ја не могу гледати да се пород мога брата и сустрадалника од немила до недрага потуца. И ја мислим да нећу према вама грешити ако их к себи примим — бар докле им старији брат не поодрасте да може своју сироту мајку и сестру издржавати...
          Ја сам ћутао. А шта сам могао и одговорити? Зар да ми жао буде што ћу са двоје сиротих комад хлеба поделити?... О, никад, никад! Ја сам се радовао, и неко необично чуство потресаше ми душу: милина, сажаљење и саучешће према онима који страдају. И опет нисам имао речи да то све доброме оцу искажем.
          Ја сам га пољубио.
          И он ме је разумео.
          — И тако, сине, ја ћу послати кола по њих; па ако се приволе, за два дана могу доћи — а, међутим, ти ћеш распремити твоју радионицу и све ћеш пренети у собу коју сам у старој кући за тебе определио, а у твојој ће соби становати сиротице, наше гошће.
          Ја сам спремио собу и радовао сам се тим сиротим гостима што ће, можда још сутра, доћи да у мојој топлој собици забораве зиму несреће своје... Ох, кад би се то заборавити дало!... Ал’, ево, човек често у несрећи желео би да и саму срећу заборави, па, гле, где не може!
          Срце је масна земља, па што се у њу посеје, дубоко хвата корена; симо вешто у дубину зароњен ашов и најмању јој жилицу кида.
          Она сува лубања само, из које научничка аристокрација вино пије, то заборавља, то не зна и не осећа... У њу се вино точи, а она се не опија; њу пипају најнежније женске руке, а њојзи не јури крв у мозак; на рубин-усницама неке одважне кокете нема да задршће та сува кост, та мртвачка глава... Ох, та само једанпут из оне тавне шупљине да засветле два црна ока, да виде ужас безобразне гледалице, која се не стиди с подсмехом посматрати од пре хиљаду година из гроба избачени ковчег човечијег мозга!..

1871.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.

Извори[уреди]