Uspomene
| Uspomene Pisac: Đura Jakšić |
GODINA 1849.
Svačiji je život knjiga. Početak joj je uzdisaj i krznica; svršetak joj je pokrov i uzdisaj. Ali među kolevkom i grobom ima i varijacija, kao: leptir, cveće, ruzmarin, devojka, isparan oklop, venac lavorov... A posle?... Poslednji list je te žalostive knjige tužan: na njemu su nacrtane visoke jele, mračni borovi, hrapavo stenje, a u podnožiju toga kamenja... grob i mrtvačka glava...
Jest, dragi prijatelju, život je žalostan! I teško onome koji se usudi te tužne listove u golemoj knjizi života prevrtati! Pogled na prošlost srce ti para, sadašnjost gorkom žuči dušu potapa; a budućnost?... Ah!... „Blago onom ko se čemu nada“, ali ja ne smem na nju ni pomisliti. Prošlost i sadašnjost svojim neprirodno hladnim postupanjem svaku su nadu u duši mojoj sledile, i ja nemam nade i nemam budućnosti.
Evo, pogledaj u moj dnevnik, prevrći list po list: sve sam u životu pobeležio, sve — ali sve samu tugu, sve onaj golemi bol što mi toliko godina dušu razdire... Dva-tri dobra dana, dve-tri prijatne večeri, zar mogu čitav niz prostradanih godina svojom blagotvornom slašću razblažiti?... O, nikad, nikad, prijatelju! Pa i opet, ja ih se rado sećam; rado spominjem ta tri dobra dana, to nekoliko srećnih trenutaka; oni su meni ono što je putniku, koji je u mračnoj noći zalutao, oganj što izdaleka tinja... Noć je tamna, prostorija pusta... pa neka je ta svetlost i voštanica u rukama onoga koji već umire, opet mu vedri mračnu stazu, putniku usamljenome...
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Beše novembar, žalostan mesec tužne četrdesetdevete godine.
Ne zveče sablje britke, ne — robovski lanci tupim svojim jekom bude bolom uspavanu svojtu onih što na megdanu bojnom, svetom strašću zaneti, vikahu: „Smrt ili sloboda!“
I gle, nesrećnici! Kad videše kako im zlikovci na hiljadu komada razderaše zastavu slobode, klonuše duhom i tražahu — smrt; al’ mesto smrti, mesto tužne svečanosti koju narodi za pokoj duše svojim mučenicima čine, mesto lavora, mesto slave, nađoše — okove, teške, krvave.
Zemlja je pogorela i opustela. Poneko seoce ostalo je na miru, dušmanska ga vojska nije potrla, vije mu oganj osvete trščane krovove u prah i pepeo zgario — ali za to poneko seoce, poneki je čeličan sin naroda, kao žrtva, pred krvavi sud izveden, i presuda mu beše — smrt.
Tako su, dragi prijatelju, sudili Madžari Srbima, a tako isto i Austrijanci Madžarima.
— Ti li si taj, što oslobođenje vasceloga Srpstva tražiš?... — opijen gnevom divljega zvera, besomučnim glasom rikaše sudija.
Na suvim rukama branioca srpske slobode tužno zveknuše lanci, ali veran sin naroda mirno i dostojanstveno odgovaraše:
— Ja sam!
— Ti si buntovnik! Ti si izdajnik otadžbine! — vikaše sudija.
— Ja sam branilac naroda, branilac pravde i ljudske i božje!... Ja sam, gospodo članovi krvavoga suda, branilac slobode!...
— Takog branioca pravde i slobode zakonito postavljeni sud zemlje Madžarske osuđuje — na vešala...
I opet zveknuše lanci, a za dželatima svojim mirno koračaše izabrani sin naroda, da vrelom parom prolivene krvi okadi najsvetiju reč sviju vekova i sviju naroda... sloboda...
Tako ginuše, mirno i dostojanstveno, najvaljaniji u narodu, bez pravoga suda i bez svedoka. A i našta ti lažljivi svedoci?... Ta svi su osuđenici na krvavome sudu priznali da ne mogu snositi madžarskoga nasilja, svi oni ispovedahu jedinoga boga... boga slobode...
I moj otac, dragi prijatelju, beše u to kobno doba osuđen — na smrt.
Ali tu presudu ne mogoše dušmani naroda našega izvršiti. Golema vojska stiže od srodne slovenske krvi, i kad je pobedila Madžare, njeni vođi pohodiše mračne tamnice i, gde nađoše brata po krvi i po jeziku, pustiše ga slobodna.
Još se sećam „zločinstva“ sa koga mi je dobri otac na smrt osuđen bio, pa često u ponoći, kad se misao udubi u sivu maglu daleke prošlosti, ništa više ne bih poželeo no da mi niko u rodu sa drugog zločina ne bude osuđen...
Beše Veliki četvrtak 1849. godine.
Narod se iskupio na bdenije i pobožnim srcem iščekivaše da se molitva sa svećenikovih usana zahori. Dveri se otvoriše, a iz njih laganim i ozbiljnim korakom stupi moj otac. Još mu u ono doba beše crna brada, crna kâ ona odežda koju je, kao pravoslavni svećenik, strasne nedelje oblačio.
U ruci je držao zlatan krst.
U crnim očima svetleo mu je oganj, čelo mu beše bledo, obrazi rumeni — svetli plamen pobožnosti i oduševljenja preobrazio je sve što obično beše u stvoru njegovu; zadrktaše mu usne, u suvoj ruci zatrepta svetlost zlatnog krsta.
Glas mu je strepio:
— Sinovi pravoslavne crkve! Sinovi naroda! Sinovi slobode!... Vašu braću potiskoše dušmani naroda našega: obale Begeja, Moriša i Tise crvene se od krvi njihove! Knićanin je pobeđen, Miklo je poginuo!... Ah, strasna je nedelja, izgibe cvet naroda našega!...
Na te je reči klonuo narod, suze mu se lediše po glatkom mermeru, a od grudi se mermer stvarao. Žene su drktale od straha. Samo mladići stiskavahu pesnice, nestrpeljivo čekajući svršetak zlokobne besede.
— Hristos, spasitelj ljudi, naroda i vekova, ove je strasne sedmice ispio gorku čašu da svojom krvlju u krv sviju naroda i sviju vekova ulije amanet: jednakosti, bratstva i slobode.
— Idite, ginite za slobodu! Gonite ugnetača njena!... Idite, pomešajte svoju plemenitu krv sa krvlju postradavšega za vas i za rod čovečji!...
Na Veliki petak osvanulo je pet stotina kosača, mrka pogleda, čvrste desnice. Ma koji spahija u zemlji madžarskoj obradovao bi se ovakoj mobi, ali sad strepljaše, jer to ne beše gomila žetelaca, nego četa divljih osvetnika, koja ne tražaše bogate njive da ih pokosi, nego da ih svojom i dušmanskom krvlju orosi...
Eto, dragi prijatelju, sa toga mi dobroga oca osudiše na smrt.
Sa te goleme krivice njegove morao sam i ja ostaviti nejaku braću i rodbinu i tumarnuti u svet, gde nikoga nisam bratom i prijateljem nazvati smeo... Bežao sam, a nisam znao kuda... I drugi su bežali... Izgledaše kao u ono prastaro doba, kad su se narodi iz jednog dela u drugi deo sveta selili da sebi novo otačastvo traže: preko ritova, šuma, preko pogorelih sela lutao je bezglavan narod... A, međutim, opet izgledaše kao jedna jedina porodica kojoj je kućni starešina preminuo: niko nikoga nije vređao, ni mlađi starijega, ni stariji mlađeg, svi su se u golemoj žalosti složili; svi su bili bez otačastva, bez rodbine, bez kuće i kućišta — sve sami gonjeni mučenici!... Katkada je po sedam-osam stotina kola zastalo da se u kakvome ritu ili šumi odmore. Izgledaše kao četa divljih Avara, s tom jednom razlikom što u našoj gomili ne beše nijednog ratnika. Starci, žene, deca — iz takoga se društva sastojao naš tabor, koji se i na najmanji šum, kao jato divljih tica, dizao da prne.
Jedno veče se izdaleka čula rika topova. Huji i tutnji, kâ ono težak oblak što u vazduhu riče i besni, nadimajući gorostasne grudi, traži najlepše doline da ih ledom mržnje svoje uništi i upropasti.
Zastravljena gomila ne disaše — slušala je kako vazduh, potresan besomučnom borbom, ječi i stenje kao eterom opijeni ranjenik što škripeći zubima, ječi, dok mu nevešti lekari lagano hladnim gvožđem košticu iz razmrskane desnice čupaju.
Posle se utiša sve. I noć, i vazduh, i rika topovska — sve je zanemelo. Ranjenik, kome su nemilostivi lekari kost po kost iz malaksaloga tela čupali, izdahnuo je; pa sad oni koji su ga do smrti mučili, dođoše da mu čelo mrtve glave mrtvačku sveću zapale.
Ala su milostivi ti ljudi, ti bližnji naši!... Najpre ti svuku i košulju sa slabog tela; a kad se posle na njihovu pragu smrzneš, oni te pokrivaju — svilenim pokrovom...
Poslednji otpor srpski u Banatu beše na Tomaševcima. Malo se junaka skupilo da golemu silu madžarsku sa svoga ognjišta potisnu — al’ zalud borba! Brat do brata, prijatelj do prijatelja, sa ubojnim oružjem u ruci pade.
Bleda lica na crvenoj krvi, mrtve ruke previle se preko studenoga gvožđa... Divna studija za uvenčane živopisce pređašnjih vekova!
I Madžarima se sažalilo, te iz čistog saučešća zapališe hiljadu tomaševačkih kuća. Ni crkvu nisu poštedeli: neka i ona svetli sinovima pravoslavne vere!...
Naša je gomila videla plamen; osećala je da je to mrtvačka sveća na grobu srpskih vitezova!...
Jedan starac, bled kao krpa, diže se od zemlje i zagušljivim glasom povika:
— Evo besnih, naoružanih Madžara!
Gomila zaneme od straha, izgledaše kao da sanja strašne snove; bleda i čisto besvesna lica lutala po uspravljenoj svetini, bez celi, bez namere, bez jauka i bez reči... Dok ne stiže i nov karvan sirotih srpskih begunaca, i iz stotinu grla se zahori:
— Madžari! Madžari!
Sad je tek nastala prava zabuna. Kola se lomiše, a pod točkovima kola lomiše se kosti. Mati je tražila svoje dete, a jadno dete izgubljenu majku... a svi smo tražili zaklona od nepravde i od nasilja madžarskog...
Ja sam stupio u drugi kikindiski batalijun; onde mi i braća od strica kao svojevoljci služahu.
Bio sam u bitkama. Video sam dim i plamen, slušao sam zveku sabalja, zviždanje tanadi, riku topova... Gledao sam ponoć kako je po hiljadu zapaljenih krovova osvetljuje svojim plamenom, koji čak do u nebo šiba.
Video sam junakâ. Gledao sam malene srpske četice gde, kao plevu, razveju čitave batalijune Madžara... O, veruj mi, dragi prijatelju, da nema pod nebom junačnijeg naroda od srpskoga... ali ni nesrećnijeg!... Jer, gle, ovako pocepani kao što smo, svugde svojom krvlju, svojim grudima i svojim životom služimo mekušne tuđince...
Al’ doći će dan... i svaki će narod dan svoga vaskrsa slaviti!
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nisam mogao, dragi prijatelju, da ti pripovedam o tužnoj četrdesetdevetoj a da prećutim besnu četrdesetosmu godinu... Obe su užasne!... U prvoj vlada rat, u drugoj glad; u prvoj gonismo nasilnike s ognjišta našega, u drugoj, položivši oružje, mirno primismo gladne tirane sa dalekog zapada da onu krv što posle žestokih bojeva zaostade, da je sad pitome nemačke stenice kap po kap isisaju...
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Naše je selo ostalo na miru, nije nijedna kuća oborena, nijedan krov spaljen. Naše je selo sa Nemcima izmešano — a Nemci su naši pitome naravi, blaga razuma... Pred nas su izlazili s belim krpama, a pred Madžare, kao pred jednovernu braću, sa litijama. Gostili su i nas i njih... Ćesarskim đeneralima potkazivahu Madžare, a madžarskim nasilnicima izdavahu Srbe, te ih tako i jedni i drugi smatrahu za mirne stanovnike i verne saveznike.
Oni mi prodadoše oca, a na domu su, opet, kao verni susedi, čuvali naše kuće... Zar nije to blagorodno? Nije li mudro to? Ako se vrate Srbi, s plamenom osvete u grudima, a tvrdim čelikom u desnici, oni će ih lepo dočekati, a u znak svoje vernosti i prijateljstva imaće dokaza:
— Eto, mi vam sačuvasmo crkvu, kuće i imanje!...
A da se Srbi nisu vratili, oni bi crkvu poharali, imanje oplenili i onaj trščani krov sa sirotih srpskih domova poskidali.
O, znam te ja, ti, neblagodarni narode! A ima li Srbina da te ne zna? Vekovi protekoše kako po dubini srca našega riješ i svaki koren u njemu, iz kojega bi sjajnija budućnost iznići mogla, svojim oštrim zubima podgrizaše!... Ti si gusenica na telu našem, otrovna para u vazduhu, sa koje narodi teško dišu, a slabiji umiru!...
Kad sam se kući vratio, zastao sam moga dobroga oca — al’ ne više s onom crnom bradom. Prosedeo je. Oči nisu imale više one svetlosti, behu tamne i upale, a lice mu dođe kao sneg belo.
Meni izgledaše mnogo lepši nego pre.
Više sam puta po njemu molovao apostola Pavla, i svakome se dopalo to mudro i ozbiljno lice; svaka crtica na njemu beše puna izraza; svaka je pripovedala o večnom mraku podzemnih tamnica, o mučnoj samoći, koja se u vlažnome hladu kamenitih svodova provodi...
Pre stradanja beše strog, a sad ozbiljan, ali pun blagosti. Više puta sam ga sravnjivao sa prvim hrišćanskim mučenicima: pun dobrote i strpljenja!
Kad me je video, potekoše mu suze niz lice.
Siromah otac! Ko zna o čemu je mislio, čega li se sećao? Da l’ mojih il’ svojih muka? Ili je, možda, sažaljevao celo koleno što se u trećoj desetini devetnaestoga veka izrodilo?... Ja ne znam, a on je ćutao.
Kad mi je video istrcani šinjel, što sam od cara dobio, setno se nasmešio. Sigurno je mislio:
„Ah, zašta ginusmo i stradasmo — a šta dobismo!... Braća naša i deca naša u krv zaplivaše da iz nje izvade potomstvu svome najdragoceniju biser-školjku — pa... umesto slobode, dobiše istrcane šinjele i bronzane krstiće... O! O! O!... Kakve žrtve, a kakva nagrada!“
Te iste jeseni nisam išao nikuda „na stranu“.
Kod kuće sam se u živopisanju upražnjavao. I mirno sam po vas dugi dan molovao. Behu to po većoj česti crteži iz prošlog ustanka — dosada su svi već upropašćeni; sâm sam tome uzrok, a između njih moralo je i lepih biti. Ja se još nekolicine tih škica sećam. Među ostalima beše jedna o padu Sentomaša:
Beše noć. Plamen je po nebu lizao. Nije se videlo zvezda ni meseca. Gusti oblaci dima skrivahu ta nebeska kandila da se tim bolje pokaže divlji elemenat, koji u besu svome sve proždiraše što je sirotinja godinama u znoju lica svoga podizala. Gomilice naroda što bežaše, viđahu se kao senke u daljnoj daljini. Samo jedna četica junačkih sinova, ogrnuta u kabanice i opaklije, sa garavim puškama u ruci, davaše otpora madžarskim legijunima. Otpora... ako se otporom može zvati: nekoliko mrtvih, poginulih, i desetinu-dvadeset ranjenika, što, s duge borbe malaksali, poslednji put iz pušaka šalju smrt neprijateljima naroda svoga.
Otac je moj svaki čas dolazio da vidi šta radim i kako napredujem. Katkad bi presedeo po čitav dan, gledajući pažljivo svaki povlak kičice moje.
U živopisu i u muzici uživao je.
U našem selu beše jedan diletanat u violini. I pored svega što je bio Nemac, otac ga je s najvećim uživanjem slušao. Više puta bi, iznenađen, rekao: „Ove žice imaju srca, i plaču i smeju se: kao posle kiše duga na nebu“.
On nije imao prilike da vidi kakvih velikih izloga od slika, i opet je znao razlikovati lepo od ružnoga. Od naših svećenika redak je koji poznaje Danilove ikone a da ne viče na njega — moj otac ga je obožavao.
Biografijâ velikih živopisaca toliko je pročitao koliko je na srpskom jeziku prevedenih našao, pa mi je svakad pričao o njima i česta mi je sladio život tih velikih živopisaca. Moja fantazija beše ionako mlada i živahna, i ja sam već predstavljao sebe da sam Rafaelo, Andželo, ili, najmanje, Koredžijo... Oh, tašte sujete!... Ali možda bih i bio veliki živopisac?... Ko zna?... Samo jedno priznati moram: da mi, Srbi, nećemo ni u kakvoj veštini imati velikog čoveka; bar ne tako skoro.
Francuzi i Nemci poštuju igračicu, i hiljadu usta govori o umilno lakome pokretu te i te, ove il’ one igračice koja se ovih dana u Beču il’ u Parizu pokazivala... A mi? Nama bi i čuveni rezački umetnik Kanova bio suvišan, il’, ako ne to, a mi ga ne bismo kao Kanovu umeli poštovati...
Eto, dragi prijatelju, od sviju naših veština pesništvo je na najvišem stupnju: pa kaži ti meni koliko nas ima koji bismo umeli i hteli praviti razliku među Brankom i M. D. Rašićem? Pa ako ti se čini da preterujem, a ono među Brankom i Miloradom Popovićem?... Pa, siromah vladika Njeguš koliko puta beše zaboravljen da nedostojnijem od sebe mesta ustupi!... Šta i šta puta ga je Đ. Maletić javno na katedri ponizio da svojim morskim apoteozama mesta načini!
Ne kažem da neže doći vreme sjajnije, ta mi se razvijamo — ali je teško čekanje...
Bilo je časova kad mi je otac i iz svoga života poneku zanimljivu crticu pripovedao, ali u tome je bio štedljiviji; svaki put je radije govorio o drugovima sa kojima je u mladosti vesele i tužne časove delio. Često se za vreme pričanja i sam nasmejao, a katkada sam primetio i suzu u očima njegovim; ali svakad ozbiljno lice njegovo ne dopuštaše radoznalcu da i dalje u tajne duše njegove prodire.
Jednoga dana stupio on mnogo ozbiljniji nego obično u moju radionicu.
U ruci je držao jošte otvoreno pismo.
Ćuteći je seo na obično svoje mesto.
Posle nekoliko minuta izvadi iz špaga cigaru i, ponudivši jednu meni, zapali svoju; a to nije bilo nešto obično, jer on sam vrlo retko je pušio, i to ili u najvećoj brizi ili bezbrizi, a, drugo, nije rado gledao da ja pušim.
Ja sam se isprva ustezao, ali, kad mi on sasvim ozbiljski reče da mi ima nešto kazati, primim ponudu i prvi gust i plavetan dim pustim i nehotimice na započetu ikonu.
— A šta si to uzeo u posao? — skoro i ne pogledavši ikonu, pitaše me otac.
— Molujem sužnje šiljonske po Bajronu.
— Bajrona nisam nikad čitao — ali ovo je strašna tamnica!... Šta znače ovi gvozdeni koluti na ovim mračnim stubovima?
— Za tih pet gvozdenih koluta behu njih petoro braće povezani: njih četvoro mlađih ovde je u ovim mračnim zidovima u mukama život skončalo — za veru... Peti, najstariji, preživeo ih je, da za njima tuži i da drugima tugu pripoveda.
— Dakle, večiti boli, večite muke! I moleri ih moluju, i spisatelji pišu, i ljudi čuju — ali se niko protivu nasilja ne diže! Pa ni bog, taj jedini zaštitnik pravde i ugnetenih, neće da pusti svoj gromovni glas koji zemljine trese umiruje, a kraljeve i careve sa prahom prljave zemlje ravna; pa ni on neće svetom da drmne, da grmne: „Dosta, vi nasilnici! Dosta, vi ugnetači ljudi i naroda! Dosta je suza i krvi palo da vaše bogate gozbe začini!... Dosta! Odsad su svi ljudi i narodi slobodni!...“ Bog ćuti, i ljudi ćute...
Plave dimove kabanusa pratili su duboki uzdisaji oca moga. Tužnim pogledom gledao je u crne kamene stubove i u one gvozdene kolute što na platnu živopisani behu; a kad je video najstarijeg brata, koji je ostale mučenike preživeo, kako, iznuren i izdrpan, tamnim očima, čisto kao besvestan, traži braću, i, raširivši suve i iznemogle svoje ruke, priznaje — očajnik — da mu se braća nikad više povratiti neće, kad je to sve pregledao, okrete se meni:
— Ikona po sebi nije lepa, nije ni srednje izvedena, ali onome koji je duge dane i noći u mračnim svodovima vlažnih gradova provodio, e, tome srce razdire... Imao sam i ja jednoga druga, brata, i više od brata! I njega su sa mnom dušmani naroda našega gonili, i on je stradao za veru i slobodu, i on je pored mene u vlažnoj tamnici ležao; i ja sam ga hrabrio, a on je mene tešio. I gle! Ja sam ga preživeo... I sada mogu, kao ovaj nesrećnik sa raširenim rukama, reći: „Nema ga! Ne! I nikad ga više videti neću!“
— Evo, pa čitaj!
I on mi pruži svojom suvom rukom list bele hartije. To je bilo pismo, ženskom rukom napisano:
„Poštovani gospodine,
O mojoj tuzi ne smem vam govoriti: ona je golema, neizmerna... Moj muž, a vaš prijatelj i sustradalnik, umro je!... I sad je slobodan, naveki slobodan! Ne stiže mu hladno gvožđe ni noge ni ruke; ne gone ga Madžari... A i on je sada sasvim miran, ne diže više glasa svoga protivu nasilja i nepravde... Lepo, mirno skrstio je bele ruke, pa čeka Strašni sud... Siromah!... Možda će tako, skrštenih ruku, doveka čekati?... Možda taj veliki božji sud neće nikad ni doći da svirepim sudijama moga muža sudi?... Ah, poštovani sustradalniče muža moga, to bi bila strašna nepravda! I onda ću ja sa dvoje moje siročadi podići glas svoj i vikati: „Nasilje! Nepravda!...“
Kao što vidite, gospodine, njega nema!... Ah!... Živi ga ne mogu više drugom nazivati, on se sad sa mrtvima druži... Sahranila sam ga baš do najstarijeg deteta: lepo, grob do groba, jedan malo manji, drugi veći... pa koji tim tužnim poljem prođe, lako će pogoditi da se tu pod zemljom grle otac i sin...
Pa ko zna, možda je njemu milije bilo ono dete pod zemljom, negoli mi na zemlji?... Za njime je plakao, a nas ljubio... Tajna je to!... Astronom gleda u zvezde. Je l’ mu ko sahranjen u njima?... Mi gledamo u zemlju... Ah, u zemlji nam je sve!... On u zvezdama gleda budućnost, mi u zemlji prošlost... Gledala sam mladića kako strasno ljubi i miriše još nerazvijenu ružu, a videla sam onoga koji umire gde na grudi što izdišu poslednjom snagom pritiskuje od raskinutog cveta uveo list...
Otkako ga pustiše u slobodu, bio je jednako slab i bled, ali ga nije ništa bolelo. Decu je više ljubio i milovao nego obično. Gledajući Milevu, često bi mu se niz bleđano lice suza zablistala. Istom je pre četiri dana legao u postelju... Prvi dan i noć bacao je krv. Drugi dan, izjutra, beše miran, svetovao je mene i decu, govorio nam je i o vama. Više je puta povtoravao da se u nuždi i bedi na vas obratimo... Ali to neće biti nužno!... Ne, gospodine, izvor je suza naših dubok, tuga golema, bol neizmeran... a to je bogatstvo u kome samo siročad uživaju...
Budite zdravi, gospodine, i opomen’te se kadikada vašega sustradalnika; a nas?... Ah, gospodine, nas zaboravite! Grehota je onih se sećati o kojima bog brigu vodi, a siročad su deca božja...
Marta Stanojevića“.
Dok sam ja poluglasno čitao pismo sirote udovice, moj otac je tužno gledao preda se i, pokatkad tužno uzdahnuvši, puštao bi dim iz mirisave cigare. Videlo se da o nečem ozbiljski premišlja. Zatim je ustao i, naslonivši čelo na gvozdene šipke od prozora, dugo je gledao oblačno novembarsko nebo, iz kojega je sitna i hladna kišica na zemlju padala. Na granama drveta što su pred kućom zasađena bila, ne beše nijednoga lista. Oh, pa kako se lepo ta tužna priroda sa tugom srca čovečijega slaže, kao što divno poetično Petefije u jednome svome stihu kaže:
„Po tužnom nebu goni
Kaplja kapljicu,
Po mome bledom licu
Suza suzicu...“
Sad više nemam ni Petefija — izgubio sam ga! Ah! ta mnogo sam štošta odonda izgubio što mi se u životu mililo, što mi je srce veselilo, a dušu krepilo; ostaše samo uspomene na prošlost, pune tuge i miline, pune radosti i bola, te sad njima punim tužnu prazninu gorke sadašnjosti.
Posle male počivke otac se obrnu meki. Oči su mu još od suza vlažne bile.
— Vidiš, sine, to mi beše veran drug i iskren prijatelj, i on je umro! Ljuba mu je udovica, a jadna deca siročad!... Sirota deca!... Ja ne mogu gledati da se porod moga brata i sustradalnika od nemila do nedraga potuca. I ja mislim da neću prema vama grešiti ako ih k sebi primim — bar dokle im stariji brat ne poodraste da može svoju sirotu majku i sestru izdržavati...
Ja sam ćutao. A šta sam mogao i odgovoriti? Zar da mi žao bude što ću sa dvoje sirotih komad hleba podeliti?... O, nikad, nikad! Ja sam se radovao, i neko neobično čustvo potresaše mi dušu: milina, sažaljenje i saučešće prema onima koji stradaju. I opet nisam imao reči da to sve dobrome ocu iskažem.
Ja sam ga poljubio.
I on me je razumeo.
— I tako, sine, ja ću poslati kola po njih; pa ako se privole, za dva dana mogu doći — a, međutim, ti ćeš raspremiti tvoju radionicu i sve ćeš preneti u sobu koju sam u staroj kući za tebe opredelio, a u tvojoj će sobi stanovati sirotice, naše gošće.
Ja sam spremio sobu i radovao sam se tim sirotim gostima što će, možda još sutra, doći da u mojoj toploj sobici zaborave zimu nesreće svoje... Oh, kad bi se to zaboraviti dalo!... Al’, evo, čovek često u nesreći želeo bi da i samu sreću zaboravi, pa, gle, gde ne može!
Srce je masna zemlja, pa što se u nju poseje, duboko hvata korena; simo vešto u dubinu zaronjen ašov i najmanju joj žilicu kida.
Ona suva lubanja samo, iz koje naučnička aristokracija vino pije, to zaboravlja, to ne zna i ne oseća... U nju se vino toči, a ona se ne opija; nju pipaju najnežnije ženske ruke, a njojzi ne juri krv u mozak; na rubin-usnicama neke odvažne kokete nema da zadršće ta suva kost, ta mrtvačka glava... Oh, ta samo jedanput iz one tavne šupljine da zasvetle dva crna oka, da vide užas bezobrazne gledalice, koja se ne stidi s podsmehom posmatrati od pre hiljadu godina iz groba izbačeni kovčeg čovečijeg mozga!..
1871.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Đura Jakšić, umro 1878, pre 146 godina.
|