Ускрс Пилипа Врлете

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Симо Матавуљ


Ускрс Пилипа Врлете


У даљини дјетињских успомена, често ми се привађа и твоје обличје, стрико Пилипе! Проговара ми твоја космата глава, гледају ме твоје грахорасте очи, смију се твоја уста, над којима трепере хајдучке ти брчине. Раст твој осредњи бјеше сушта снага и хитрина! Памтим те у сукненим беневрекама, грудњаку плаве боје, у гуњу од мркадине, - све од домаћега ткања а старинскога кроја.

У чару дјетињских успомена, радо те призивљем, стрико Пилипе, јер као што при твојем тијелу не бјеше ничега сувишнога, тако ни у души твојој не бијаше ни трунке химбе, ни зле примисли, које би сметале њеној слободи! Кад би ти ударио у шалу, кад би се од осмијеха збрчкали твоји препланули и обријани образи, кад би синуле твоје очице, када би затрепериле твоје брчине, тада, нама дјеци, ти бјеше најмилији, па се грабисмо ко ће први на твоје крило. А ти би обично узвикнуо: "Ходите к ђеду сви редом! Ходите, триста вам ништа! Све ћу вас редом поженити и поудати!" И својим снажним мишицама, којима си лако дизао бремена од педесет ока, дизао си нас, једно за другим, као перца.

А и одрасли су те љубили. Твоји другови, тежаци заграђани, ријетко су те мимогретке поздрављали, него би се готово сваки зауставио да се с тобом поразговори, посавјетује, јер иако нијесу вјеровали да си најмудрији, вјеровали су да од тебе долази благослов, да је добро оно што ти одобриш.

Старије жене опет радо су се шалиле с тобом, "брајо Пилипе!" Међу њима бјеше ријеч, као пословица: "Брајо Пилип све млађи, све љепши, а увијек као сват". На то си им обично одговарао: "Па, триста вам ништа, и јесам млад удовац. Зар ми је то њека старост, шездесет година!"...

Додуше, бивало је прилика кад би ти друкчијим гласом узвикнуо твоју најмилију узречицу "триста ти ништа" Тако те видјех у нашој кући кад си разабрао да је владика благословио вјенчање Даниловића, који је живио у гријеху са сестром од тетке! Ти, Пилипе, занијеми од чуда, па те обузе срџба, викао си: "Какав владика, триста му његовијех! Зар владика може допустити оно што бог забрањује."

А бивало је, Пилипе, да ти плачеш као мало дијете, а ми сви око тебе да се смијемо. А што да кријем!? Ти си љубио вино, као и сваки Приморац, а, као и сваком човјеку, у вину се показивала твоја права ћуд. А твоја права ћуд била је болећива, те чим би се напио, одмах би ударио у тужњаву, сјећајући се свакога зла које си поднио и ти и твоји сусједи познаници и... бијели свијет!

Спомињем се добро шта си у једној такој прилици говорио за свога Луку: "Није, да кажем, рђа, није непоштен, није лијен, није противан богу, али није пристао међу људе. Блека, триста му ништа, па то ти је! Ма на кога се увргао! За разговор није: за свјет још мање; да њешто управи или уради из своје главе, то најмање, па на коме ће кућа остати!?" А за снаху, Лучину жену, рече: "Пера је и радна и послушна и паметнија њешто од оне блеке. И поштује мене и љуби ону блеку, али је с њом ушло проклество у кућу, јер и Свето писмо каже да је жена нероткиња проклество"...

Нада све, Пилипе, био си богомољан мимо Приморце обају закона. У томе ти бјеше одвојио од твојих вршњака, акамоли од подмлатка. Твоји вршњаци: Никола Сламуша, Јован Крпуша, Јаков Корда и Трива Поздрп већ бјеху почели мрсити сриједе и "тратити" добар дио божитњег и Петрова поста, а ти си се не само уздржавао од мрса, како црква заповиједа, него си приде постио по недјелу: Покрову, Врачевима, Аранђелу и Сави. Осим тога, једноничио си уочи великих празника. Осим тога, уз цијели велики пост, кад је Приморцу најтежи рад, кад би се увече ломан вратио од копања винограда, никада вечерао нијеси, што не би прије положио четрдесет метанија пред иконом Богородичином, која је висила над твојим креветом. Докле би ти ничице падао, шапћући старинске бошњачке молитве, дотле би Лука и Пера сједјели крај огњишта, нестрпљиво очекујући вечеру. А што ми је за чудо, Пилипе, нијеси се поносио својим богомољством, нијеси друге оштро осуђивао због отступања од старинских правила, као што радо чине прости људи богомољци, него си кроз прсте гледао туђе грјешчиће, само што би поњекад благо савјетовао: "Немојте тако, триста вам ништа. Нијесмо на свијету за хиљаду година, него за тренутак!" Кад би се говорило о безакоњу које узимље маха, ти би завршио: "Валај, нека ради свијет што год хоће, опет ће се он богу окренути кад му невоља дојади. Тако је било и прије Исуса"...

И ти, Пилипе, праведниче и богомољче мој, добра душо, ти, који си са тврдим надањем очекивао "мирну, непостидну кончину без бољезни", ти сврши онако жалосно да остаде за причу!

Оне године, након ванредно добре љетине, настадоше месојеђе врло рано и започеше весеља, каква дотле не запамтише у Рибнику. Грађане и заграђане, тежаке и лацмане, богате и убоге, младо и старо - све обузе помама. По заграђу пушка није предушивала. Толико свадаба није прије бивало ни за три године. Занатлије се не тријежњаху по крчмама, с вечера до зоре пјесма се орила по улицама: јутра не освиташе, а да се њекоме не чује пуст глас, јер се крв младићка немилице прољевала... Четвртком и недјељом од подне, тијесне улице рибничке бијаху пуне накарађене младежи, а како се примицаху дани отпаштања, тако је и помама расла, те пошљедњег дана нијеси могао срести ни дијете, ни бабу, ни старца, уњеколико не прерушена. Шта ћете више, кад Пилип Врлета обавио главу чалмом, а за чалму задједе киту рузмарина, а за појас голем бјелокорац, предводећи десетак Сламуша, Кордића, Крпуша и Поздрпа. Пошљедњи је ишао Лука "Блека", са великим мјешчићем вина о рамену.

У оноликој вреви, Пилип и дружина не свраћаху пажњу на себе, докле се не сретоше са машкарама, са правијем машкарама, које ношаху сламенога Крневала, обучена у шарене латинске хаљине, са високим клобуком на глави. То се деси пред градским вратима. Тада Пилип истрже нож, вичући:

- Стој, триста ти ништа! Стој, лацмански сине! Ко си ти?

Машкаре, познавши Пилипа, забезекнуше се, а кад он понови питање, онда стотину грла викну:

- Триста ти ништа, ово је Крневал!

- Је ли ово онај из Млетака, триста му његовијех!

- Јест! јест, Пилипе!

- А тебе сам и тражио, лацмански Крневале! Камо харач, бре!

И Пилип завитла ножем, а Крневал сав уздрхта, а у гомили се заори смијех.

- Не сијеци га! - викну "велики судија", вођ машкара. - Хајде с нама да му најприје прочитамо пресуду.

И поворка се исука из градске шупљаје, па се раскола око Крневала.

Додуше Пилип и његова чета не учествоваше у спаљивању Крневала, које је, по обичају, извршено било у први мрак, на Великом тргу. У то доба, Пилип, Крпуше, Корде, Поздрпи, сјеђаху у пространом дворишту браће Крпуша. Пилипу бјеше доба плачу и тужњави, те је тога вечера кукао само за старијем временима и витезовима. Тако су послије причали.

Прође и то, као и све, а "лишцу се брзо видје опашце" (наличје)! Након бучна весеља, у граду и заграђу завлада мртва тишина и суморност. Свак се латио свога обична посла, а, тријезнећи се, свак се и препаде, јер првијех дана поста, сваког вечера, послије "благослова", латински попови грмљаху са проповједаоница проричући пропаст Рибнику, због његове раскалашности, због тринаест што мртвијех, што рањенијех људи. Говорило се да и старац калуђер "сочињава оштро слово", које ће изговорити прве посне недјеље, да ће у њему из далека, али јасно приговорити Пилипу, и свијем Сламушама, Крпушама, Поздрпима и Кордићима...

У томе протече шест дана; а на освит недјеље забијесни така страховита бура да је мало ко из куће изашао. Тога дана до подне, ми дјеца, не одмицасмо се од огњишта. Вјетар је духао неисказаном силином, јуришајући на кров, на капке, на димњак. Тетка је тутњила по кући, распремајући са најамницом. Кад пред ручак и она сједе крај ватре, остаде за дуго мучаљива, намрштена. Једном проговори, као за себе: "Боже мој, је ли брајо Пилип био у цркви?...

Баш ми ручали на огњишту, кад бахну Лука Пилипов, блијед, задихан и смрзнут.

- Откуда ти по оваком времену, ако бога знаш? - запита тетка разрогаченијех очију.

Лука сједе, окрете главу од нас и отре дланом очи.

Бјеше му испод четрдесет година, висок, сух, риђ. Једино брчинама напомињаше оца, али се брци не слагаху са његовијем млитавијем погледом.

- Ама откуда ти, болан? - припита тетка.

- Ето, до'одим од калуђера, жалокањ ти сам! - одговори он.

- А шта си радио код калуђера?

- Борме, звао га да причести ћаћу! ... И бризну у плач.

Занијемисмо од чуда. Тетка једва проговори:

- Шта говориш болан? Зар се ћа нагло разболио?

- Није нагло, жалокањ ти сам! Лежи логом ... од онога, ето ти!

- Ама откада, јадан?

- Ама од машкара, ето ти.

- О, Господе! М, ти долазиш седми дан да ми јавиш, и то кад је при скончању, ако је истина?

- А није он дао. Ти знаш њега. Велим му ја: "Хајде, ћа..."

Тетка га прекиде:

- Ама-шта је Пилипу? Је ли пунта? (запаљење).

- Није пунта. Не може да дише, а купи му се душа у грудима, све као клупко, ево овако. Тетка устаде.

- Дајте ми, дјецо, огртач. Брзо ... А ти, Лука, којешта булазниш. Какво клупко. Зар је душа као конац?

- Ама, не велим то ја, тетка, жалокањ ти сам, него то каже стрина Марија Сламушина. Она га је лијечила. Кувала му је пирику и врућу пуру, стављала му на груди, па ништа не помаже.

- Паметни сте ви сви, знам вас ја, - заврши тетка и стрча низа стубе.

Лука блену у нас, па стрча и он.

А ја се огрнух, па за њима.

Вјетар бјеше утолио за колико њих двоје пријеђоше двориште, а када ја ступих на улицу наду се свом силом. Нигдје живе душе не бјеше видјети. Сви капци на кућама позатварани. Море је бјешњело.

На домаку кућа Сламушиних, сретосмо се с калуђером и црквењаком који се враћаху. Тетка и калуђер проговорише њешто. Онда ме она угледа. Гледала ме оштро за њеколико, па само запријети главом и отиде даље.

У добро ми познатој горњој камари бјеше око кревета десетак људи и жена. Пера, суха, црномањаста жена, држаше чело главе запаљену воштаницу.

Размакоше се.

Пилип је сједио, наслоњен на мутав у трубу савијен. Бјеше скроз преображен. Тамни, упали образи, обрасли у бради од њеколико дана, очи усијане, чело препуно бора.

- Шта је, брајо Пилипе, болан! Шта си се толико препао? - започе тетка.

- А нијесам се препао, триста му... него ми је криво што ће свијет причати! - одговори он с натегом.

Тетка угаси свијећу, па даде знак осталијем да се одмакну.

- Шта имају да причају? - вели она. - Ма, што не легнеш лијепо, него тако превијен?

- Не може. Горе му је онда - прихвати снаха, а он замаха прстом и вели:

- Шта ће причати!... Ето ти, како је стари Пилип под старост ишао у машкаре, срам га било. Како га је бог каштигао...

- Молим те, брајо Пилипе, не говори луде ријечи. То није никакав гријех.

- Не, снајо, не, гријех је!... Ја добро знам... Прекиде га тутањ њечијих корака уз дрвене стубе и уђе стари глухи Јаков Корда, највиши човјек заграђа рибничкога, друг Пилипов од дјетињства.

- Ха! - учини глувоња раскорачивши се. - Шта је, Пилипало, стара козурино? Ти си вазда био страшљив као коза!

- Бог с тобом! - викну тетка, али он настави:

- Није му ништа, кад ти кажем. Дај воде да га полијем, па ако не скочи, ево главе.

Њеки се почеше смијати, али се болеснику намршти чело, а онај глухи ђаво, не марећи ни за што, примаче се и викну из свега грла:

- Збиља, како се чујеш Пилипало?

Пилип нас изненади викнувши готово као и Корда:

- Још мало, па добро! Али, и ти ћеш за мном, прије него што мислиш!

Од напрезања изнеможе и заковрну очима. Пера закука. Један Крпуша припали воштаницу на кандилу. Све се прекрстише.

Болесникове груди ужасно се надимаху, па поче тише дихати. Њеко шану:

- Сад ће!

Али одједном Пилип погледа нас и запита:

- Ђе је Лука?

- Ево ме, ћа - одговори кроз јецање Блека.

- Не мучи ни себе, ни ове Људе. Нећу ноћас умријети. То ми је сад рекла покојна ти мати. Сви се згледаше. Глухи Корда продера се:

- Ама шта говори Пилипенда?

- Вели да га оставите на миру! - викну тетка, па изгура мене првога, па све остале.

У дворишту Крпуше, Сламуше, Кордићи и Поздрпи у мало не дођоше до руку, јер глувоња викну:

- Оде Пилипенда, оде! И право је вала! Нека га враг носи!

- А као зашто је право, стара товарино! - издере се Никола Поздрп, пашеног Пилипов... - Ти си га и навео на гријех. Ти си га наговорио да иде у машкаре.

Било би покора да их жене не раздвојише.

Али прође шест недјеља поста, а стари, жилави Приморац никако да се с душом растави. Лука и Пера дворили су га својски, али на махове обоје би се загледало у њега, као да питаху: "Бога ти, ћа, хоће ли се то кад свршити?" А "ћа", одговарајући гласно на њихова нијема питања, говораше: "Бога ми, ђецо, и ја једва чекам да свршим, али не могу на силу!"

Ја сам с тетком још два пута био свједок кад су му палили свијећу.

Свијет се поче бавити чуднијем догађајем. Одњекуда пође глас да је Пилип морао њешто тешко згријешити (осим машкара), те се неће моћи са свијетом растати, докле се јавно не исповједи. Мало помало, то постаде мишљење цијелога Рибника. По свој прилици, то су вјеровали Лука и Пера.

Било је говора да се то болеснику помене, али пред онијем мученичким лицем, пред онијем благим погледом, поред успомена на његово прошло живљење, нико не имађаше срца да то учини. Могуће је да би стари Корда кадар био то напоменути, али га не пуштаху у кућу.

И тако, стрико Пилип, свети човјек, на крају живота потпаде ружној сумњи.

Најзад, на велики понедјељак, Пилип сувише ослаби, те се свакога тренутка очекивало његово скончање.

Али Пилип дочека и Ускрс.

Освану дивно пролетње јутро. Црквена порта бјеше дупком пуна. Кад звона забрујаше, кад се заори побједничка пјесма "Христос воскресе", кад свештеник пред народом уђе у цркву, тада ја и тетка, међу пошљедњим богомољцима, угледасмо Луку Пилипова.

Не бисмо се већма зачудили да угледасмо главом Пилипа.

Лука је метанисао. Исправљајући се, он је дизао руке к небу и изврћао главу, као што никад од никога није могао видјети у Рибнику. Сви окони гледаху га у највећем чуду.

Тетка и ја једва се прогурасмо до њега. Она га повуче за гуњ. - Шта је, Луко, болан? Је ли ћаћа жив? Он се најприје загледа у њу, као да не разумијеваше шта га пита па утече из цркве.

Ми се нададосмо за њим.

- Стани болан! Стани за тренутак! Најзад се устави и стаде звјерати око себе, као да се боји њечега.

- Шта је, Луко, ако бога знаш?

- Не знам - поче он, обзирући се... Велика је ствар ... Ћа ме је послао у цркву ... Заклео ме је свачим на свијету да идем... Рекао ми је: "Иди, сине; па кад зазвоне звона, кад се запоји "Христос воскресе", онда ћу и ја васкрснути... Бог ми је учинио милост да умрем у тренутку кад праведници умиру!"

Лука отрча.

Тетка остаде као укована., па јој лице сину, прекрсти се и рече:

- Слава теби, Господе... Добри мој Пилипе, блато теби!

И пођосмо најбржим кораком за Луком. У дворишту затекосмо Перу, гдје цијепа дрва.

Тетка се наслонила на довратак и стави руке на груди.

- Шта је, Пера? ... Је ли преминуо? Пера слегну раменима, баци сјекиру, па сједе на кладу и бризну у плач.

- Шта је? Говори.

- Није умро. Не може да се растави с душом, - одговори жена кроз јецање.

Онда и тетка сједе да плаче...

Колико смо тако чајали, ја не знам, тек ме трже жагор с улице и тутањ корака.

Уђе први глухи Јаков Корда, а за њим Сламуше, Крпуше, Корде и Поздрпи - њих десетак.

Пред кутњим вратима, Јаков се окрете и рашири руке рекавши:

- Хајдемо, браћо! На моју душу сав гријех!

Тетка врисну и хтједе потећи прије њих, али изнеможе. Они устрчаше уза стубе. Ја се попех пошљедњи.

Пилип је лежао као и вазда. Лука је сједио на ковчегу.

Пошто опколише кревет, Јаков стаде чело ногу, рашири руке и стаде викати:

- Ристос воскресе, Пилипе брате! Ристос те зове, Пилипе брате, а ми ћемо да извршимо стари обичај, пошто не можеш да се растанеш с душом...

Пилип га. гледаше ужаснут. Погледа наоколо, па мало диже руке.

Грозни старац додаде:

- Праштајте се с њим, браћо, па да га прихватимо.

Диже се потмула грмљавина од гласова:

- Опрости, Пилипе!... Праштај, Пилиле!... Збогом, стрико Пилипе!...

За дивно чудо, ни тетка, ни Пера, ни Лука, као да немаху моћи ни снаге да проговоре, ни да мрдну, премда им се видјело на лицу да се противе, те у трен божји Кордићи, Поздрпи, Сламуше, Крпуше спопадоше боног, изнемоглог старца и исправише га, а он затрепта очима и глава му клону...

Онда га наелак спустише и почеше га редом цјеливати. Тетка, Пера и Лука закукаше, а та ми кукњава и дан дањи одјекује у ушима, мој незаборављени стрико Пилипе!