Ускок на Бадњи дан
Бадњи дан је освануо
Весели се душа свака,
Неко пјева, неко пуца,
А неко би скоро плака'.
У цик зоре звек се чује,
Бадњаци се кући носе:
У радости све се дало,
А некога сузе росе.
Мрак наступа, њом и радост,
Бадњаци се ето ложе,
Коло игра, чаше звече,
А неком се јади множе.
Јел' могуће, да већ тако
Немилосно судба чини,
С родом српским што сад цвили
У несретној домовини?
У палаче и колибе
Веселост је једна иста,
Радује се свака душа
Св'јетлом јаву Спаса Христа.
Па ко да је данас тужан,
Кад свеопћа радост влада!
Кад и просјак заборавља
Безброј својих тешких јада?
Ах, видите, ено овдје
Снужден један ускок стао,
На души му очај тешки
Као сињи камен пао!
Радост му је одузета,
На огњишту своме није,
Бадњи данак да прослави,
Да се крај свог огња грије.
Он тумара тамо, амо,
Без кућишта и огњишта,
Имао је свога доста,
А сад нема свога – ништа.
Само има мач витешки
И кријепке мушке снаге,
Па се није одрекао
Домовине своје драге.
Ах! она је њему мила,
У њој му је дивни станак:
У њој жели у слободи
Прославити бадњи данак.
Боже свети, ти се смилуј!
Те патнику жеље смири,
Не дај да му с' на огњиште
Мило, родно туђин шири.
Не допусти да га душман
Немилице тлачи, мори,
Поврати му слободицу,
За коју се вјечно бори.
|
Бар, Мило Јововић, „Цетињски вјесник“, број 109., Цетиње, 23.децембра 1912., стр. 4.