Ускок/IX

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

IX
◄   VIII X X   ►


IX

Три дана пред Ђурђевдан, под планином Злоступом, у једној дољи, окруженој дрвима, зора затече на спавању шесторицу четника. Да их је ко издалека посматрао, посумњао би јесу ли живи, тако лежаху непомично! Сваки турио камен под главу, покрио лице и груди струком, загрлио вјерног друга — џевердар. Свакоме иза главе бјеше торба с брашњеницом и мјешчић воде. Ниједан не извади иза појаса кубуру и јатаган, те ако се коме хтјело да се окрене на бок, није могао. И тако на тврдој земљи, и тврду сну, црпаху нову снагу. На томе стравичноме мјесту „Дуге крваве“, бјеху многи гробови пређашњих четника, те се њеком од тијех могаху приђевати љешине одрубљенијех глава.
Кад сунце стиже до пола неба, један се пробуди, сједе и, онако траповијесан, погледа по дружини, па на небо, па се прекрсти и устаде.
Бјеше Марко Јокашев.
Он их редом разбуди и редом се открише и посједаше: Јанко Ускок, Крцун Сердарев, Маркиша Стевов и Лабуд Марков.
— Подне је већ! — рече Марко Јокашев. — Ако буду она дјеца поспала! Дедете ви, Лабуде и Перо, замијените их!
Лабуд, син његов и Перо Пуров без ријечи отидоше у шуму. По томе се видјело да је Марко чети глава; он једини старији човјек међу том дјецом, туна је и прије западао. А по црногорској ћуди, Марко је чинио да се у свему огледа његово главарство, његова неограничена власт, те је сједио одвојено, важно упредао бркове, градио се дубоко замишљен и чисто очекивао неће ли који први што гласно проговорити да га накара. Момци бјеху забављени којечим — њеки је јео брашњенице, други пио воду из мјешчића, трећи прегледао оружје. Јанко бјеше клекнуо, па из свога мјешчића опрезно сипао воду у шаку да малко умије лице.
— Е, види се што је лацманин! — шапну Крцун.
— Шта то рече, ти, њеки — запита вођ.
Момци се осмијехнуше, али нико не одговори.
У томе зачу се крцкање шибља и кораци. Дођоше два најмлађа што се враћаху са страже, а то бјеху: Јоле Раков и Грубан Стијепов, обојица голобради, стидљиви, као дјевојке; од неспавања и сусталости оба бјеху блиједа, ломна.
— Да не бјесте заспали — запита вођ.
— Толико ми икад заспао душманин — одговори Јоле и смјеста се пружи, па то учини и Грубан.
Бјеше, дакле, чета од осам друга, састављена из омладине братства кнеза Драга, из сваке куће, осим попове, по један. Као што већ знамо, Маркиша Стевов и Перо Пуров бјеху ожењени, а сви остали бјеху момци. Знамо и то да се подигоше да свете Милуна Драгова, те да старога кнеза обрадују осветом уочи његова крсног имена, првога што ће прославити након Милунове погибије. Млади људи изабраше за вођа и калауза Марка Јокашева, који имађаше многе и поуздане везе са хришћанима од Никшићке крајине и који дознаде да ће Ислам-бег Мушовић, кнежев крвник, са њеком дружином, онијех дана проћи кроз Дугу. Зато се чета крену са Његушâ пет дана пред Ђурђевдан, одмарајући се дању, а путујући ноћу, те треће зоре освану под Злоступом.
Вођу се доиста досади силно мишљење и ћутање, јер први започе разговор. Запита:
— А, Јанко! Колико је урâ?
Јанко погледну на часовник и одговори:
— Ура до подне.
— А како си спавао, Јанко?
— Врло добро!
— И види ти се!
Заиста Јанко бјеше оличено здравље, што но ријеч, бјеше као надојен, био и румен, а очи му сијеваху.
— А да ли је који од вас што уснио? — пита вођ.
— Јесам ја — рече Крцун Сердарев. — Усних да посјекох Ислам-бега и његову главу натакох на јатаган, па је држим високо и играм и попијевам по нашем пољу, а преда мном силна војска, све људи без глава, и они поигравају, а за мном се разлијеше прасак пушака, али се ја не обзирем.
— То је на добро — истумачи вођ.
— А да ја, вјере ми, ружно сањах за једног од нас! — рече Маркиша Стевов.
— Не помињи га, а сан испричај! — нареди вођ.
— Усних гдје један од нас силази низ планину гологлав, а на њему је бијела кошуља до глежњака, бијела као снијег, а на леђима црвен крст, а за њим силан народ носи крсте и поје: „Господи помилуј!“
— Хм — учини Марко. — Тоо, тоо-оо, не мора баш слутити на зло, али лијепо није!
— Кладио бих се да си то мене у сну видио! — рече Крцун смијући се.
Вођ рече:
— Да ми је по чему знати да Мушовић већ није прошао. То сам ја тражио од ваших снова!
— А усни ли ти што? — запита га Крцун.
— По њеким биљезима као да ћемо се врнути дома с образом!
— Па шта ћеш боље! — поврну Крцун зијехајући. Па, погледав оне што спаваху, додаде:
— Ху, како спава ова дјечурлија!
— Тако смо и ми до малоприје! — рече Маркиша.
— Ја не! — рече Крцун. — Ја сам увијек на опрезу!
— Ко је крив што си лакосан као кокош, управ као зец!
Како се Маркиша тога маха сједећи протезао дигнув руке у вис, Крцун допаде, обори га на леђа и руке му сложи, па га поче распасивати, да га тобоже веже. Јанко притрча да одбрани Маркишу. То је бивало усред велика смијеха. Стега бјеше, дакле, попустила и сâм вођ одломи комад погаче и стаде јести, гледајући шта дјеца раде. Усред тога, допадоше Лабуд и Перо и јавише:
— Ето њеких Турака од Никшића!
Разбудише Јола и Грубана, те сви поскакаше. Марко нареди:
— Струке и торбе оставите овдје! Пошто западнемо, да не мрдне који! Кад ја викнем: „огањ!“ онда пуцајте, а ако викнем „загон!“ искачите голијем ножевима! Хајде, Перо, преда мном, сви остали за мном, а један за другим! Пушке држите у рукама!
Четници се нанизаше и поворка се стаде верати кроз густиш, преко кука и расјелина, час пењући се, час спуштајући се, сви погнути, прихватајући се за гране и кршеве. Након три-четири стотине корака, вођ и Перо стигоше врх пута што води од Никшића у Гацко. Он стаде и даде знак да се остали за њим уставе, па даде знак Крцуну и Јанку да му стану са стране на четири-пет корака размака; Маркиши и Пери даде знак да буду на крајевима крила; Лабуда и Грубана посла налијево, а Јола надесно, до Јанка. Нечујно, као сијенке, момци западоше — полијегаше ничице. С друге стране пута бјеше доста пространа утрина, а за њом гушћа шума.
Од истока, на савијутку ждријела, на једно три пушкомета даљине, помоли се поворка путника, пет пјешака и двојица коњаника за њима. Стража их бјеше угледала много даље, јер гледаше с виса. Предњак, пјешак, висок човјек, иђаше лагано, опрезно, а сви остали за њим тако. Кад се примакоше на пушкомет, баш гдје рудина почиње, предњак ста, па стадоше сви. Коњаници сјахаше.
— Онај што први одјаха, то ти је Ислам-бег! — рече Марко потмуло, али сва дружина чу.
— Је ли оно, је ли? — запита Крцун комешајући се.
— Не пренагли, Крцуне, но слушај мене! — рече му вођ.
— А шта раде оно? — запита Јанко, видјевши да сви клекоше и дигоше руке.
— Моле се људи богу! Сад је ићиндија! — рече вођ, па као да и њега тај призор наведе на побожност, прекрсти се и прошапта: „Помози нам, боже и свети Ђурђу и свети Аранђеле!“
Никшићи су дуго клањали, па посједаше и запалише луле. Најзад, истијем редом, упутише се ка засједи.
Четници као да већ и не дисаху, постадоше блиједи, а очи им усијане. Предњак, средовјечан, жилав човјек, већ мину испред џевердара вођева, а овај не огласи напад. Тек кад наиђе четврти, кад коњаници приђоше пред цијеви Маркише Стевова и Пера Пурова, викну вођ:
— Огањ!
Једанак загрмје осам пушака, а за праском диже се страшна вика и јаукање, па Никшићи неједнако запуцаше у гору. Од дима се на први мах не распознаде ништа, па четници видјеше на путу изваљена коња и под њим Мушовића, кога двојица стадоше извлачити. И други коњ бјеше пао, али његов коњаник бјеше сишао и храмљући одмакао се. Тај и још тројица бјеху већ на рудини, те с натегнутијем малијем пушкама штићаху Мушовића, који викаше, дижући руку.
— Пун’те! — викну Марко својима. — Пун’те брзо! Видите да су се избезумили око онога, те не пуне!
— Ха не, за крст часни, но загон! — викну напрасити Крцун. — Извући ће га!... Однијеће га!
— Доље, Крцуне! — викну му вођ — доље!... Имамо времена!... Неће измаћи! Пун’те!...
— Ха, ко је Његуш за мном! — викну Крцун и искочи с натегнутом леденицом у једној, и са ханџарем у другој руци. За њим искочише Перо, па Јанко. Крцун опали и обори једнога до Мушовића, али онај високи, готово у исти трен, опали на Крцуна и обори га. Перо уби и посјече високог. Мушовић, испод коња, опали на Јанка, а Јанко му са два ударца одруби главу. Трећи Никшић, што је извлачио Мушовића, из мале пушке обори Јанка, уграби Мушовићеву главу и наже бјежати преко рудине. Али из засједе просу се нов грозд пушака, те тај паде. Као муња брз допаде Марко Јокашев, те преграби Мушовића главу. За њим допаде Маркиша Стевов, те посјече онога. Лабуд, Грубан и Јоле, са исуканијем јатаганима, потекоше да ће преко утрине али их вођ заустави, викнув:
— Натраг, луда дјецо! Паднимо за коње и пуцајмо!
Сва шесторица легоше на коње и стадоше поново пунити дуге пушке, јер за мале три преостала Никшића бјеху већ далеко и узмицаху ка шуми. Тада видјеше да је Крцун мртав, а Јанко жив. Претурише се огњем још два пута, па Никшићи умакоше у шуму!
Четовођа викну:
— Брзо, дјецо, носимо наше, јер Никшићи одоше да дигну поточ! Брзо натраг!
Тројица узеше мртвог Крцуна, тројица дигоше Јанка, који јекну, и с великом муком кренуше се натраг. Кад стигоше на пређашње почивалиште, спустише мртваца и рањеника, па у журби покупише торбе и струке; посјечене главе Марко смјести у торбе. Проговори Маркиша:
— Погоди мој несрећни сан!...
Вођ рече весело:
— Четири главе за двоја носила! Е баш се враћамо с образом! Причаће се ово, дјецо!
— Шта ћемо с Крцуном? — запита Маркиша.
— Да га не остављамо у планини, ако смо момци! Нека се и то прича!
— Усред срца погоди га! — рече Лабуд, који дотле прегледа Крцуна.
Јоле и Грубан прегледаше Јанка, и рече Јоле:
— Јанко је рањен у ногу, а онесвијешћен је.
Четовођа нареди:
— Де, вас четири, без Маркише, носите рањеника. Живо! Кад се момци с Јанком упутише, он сједе крај Крцуна, затвори му очи, помилова га и рече:
— Еј, соколе, Крцуне! Еј, луда, млада главо, што не послуша! Крило наше, лијепа младости, црна ти мајка и ми с њом довијека, не одоље срцу огњеном!.. — А-ну сједи мало, Маркиша! Нама већ није прешно! Ако крене поточ, ми ћемо ласно с мртвијем, главу му, занаго, нећемо оставити Никшићима! Дакле, Јанко посјече Ислам-бега, је ли?
— Јест! — потврди Маркиша и сједе.
— Ја посјекох другога, ти трећега, Перо Пуров четвртога?
— Тако је!
— И Грубан и Јоле показаше се баш добро?
— Показаше!
— И Крцун се замијени, и ми осветимо Милуна како ваља?
— Све је тако!
— И ти сања оно баш за Крцуна?
— Сањах!
— Е, биће лакше црној Стани Сердаревој! Види се да је судба била! А сад помози, боже! Дај, боже, да изнесемо нашега мртваца! Ти си млађи и јачи, теби глава! Хајд, у име божје!
Маркиша окрете Крцуна на бок и једанак га обојица дигоше, он наслони труп на раме, а вођ ноге. Тако се упутише за дружином, па кад њу стигоше, након кратка одмора, кренуше се даље. Ноћ их стиже још на турској земљи, али бјеше све мања опасност од поточи. Око два часа ноћи стигоше на њеку пространу рудину, гдје на другом рубу видјеше ватру:
— Стој! — нареди вођ. — Сада друге није, но да оставимо бремена овдје, па да сви идемо онамо! Будите наредни! Ако су хришћански чобани, добро је; ако ли су Турци, онда огањ и загон, па што дадне бог! Напријед трком!
Трком потекоше од надомак ватре, па он нареди да стану, а сам пође напријед. Око ватре сјеђаху четворица оружана, подбријана и под фесовима, те не могаше разабрати ко су. Стока је пасла налијево. Он се ушуња у стоку и узнемири је. На то чобани поустајаше и један рече:
— Да није звијер?
— Не бих рекао! — одврати други.
— А-ну, Радоје, заоколи! — рече први глас.
Чим Марко чу име, јави се:
— Не бојте се, браћо, наши смо!... Ви сте Србљи?
— Јесмо! А ти, ко си? Што ћеш међу стоком? — одговори један, а сва четворица запеше пушке.
— Ми смо Његуши, четници. Има нас шесторица. Носимо једног мртвог друга и једног рањеног. Зло вам не желимо, но вас молимо, ради севапа хришћанскога, или да вам платимо, да нам помогнете пренијети другове од озринићке границе.
— А је ли тако?
— Јест! Узнемирио сам стоку навлаш, да видим ко сте! Ево ме на вјеру, сама!
И он приђе пред наперене цијеви, додав:
— Ја сам Марко Јокашев Његуш.
Чобани спустише пушке, а један запита:
— А где ти је дружина?
— Ено је на крају рудине.
— Јесте ли с плијеном?
— Нијесмо! дочекасмо под Злоступом нашега крвника Ислам-бега Мушовића и убисмо њега и још три му друга!
— Вазда вам срећа била! — кликну један весело... — Кад је тако, учинићемо вам што год хоћете, а не за плату, ни дао бог! Остани, ти, Радоје, код стоке, а ми одосмо.
Тако три јака, одморна човјека понијеше рањенике, а шест четника, који ће се мијењати напоређе, понесоше мртваца, те око поноћи стигоше у прво озринићко насеље, уђоше у прву кућу на коју наиђоше и гдје их прихватише братски. Ту простријеше Јанку, опраше му рану и запојише га, те након мало времена дође к себи и запита за Крцуна. Рана је била у лијевом стегну, испод препоне, готово на истом мјесту, само на другој нози, као и стари ожиљак. Нагађали су да кост није сломљена, али почисто не знађаху. Затијем окупаше Крцуна, домаћица даде чисту кошуљу, те га наредише. Онда њих шесторица, онако мртви уморни, полијегаше.
Кад поустајаше, обрадоваше се чувши од домаћина да је рањеник прилично спавао, да је појео мало кајгане и да говори. Кад се окупише око њега, рече им жалостиво:
— Изгубисмо Крцуна! Теже ће ми бити видјети стрину Стану, него све што видјех!
У дворишту затекоше десетак Озринића, који бјеху спремили двоја носила. На боља положише Јанка, на друга Крцуна, па их они однијеше до краја своје племенске границе. Одатле их четници пренијеше сами до његушке границе, гдје стигоше око два часа по подне. Одатле посла Марко свога сина Лабуда у браство. Око заранака дођоше сви браственици, на челу им кнез. Ниједан друге ријечи не рече, осим што Јанку честиташе ране, па га узеше Рако Мргудов и Стево Бајов и однијеше право кнежевој кући, гдје га намјестише на кревет и предадоше женскима. Докле Јанка не пренијеше, не чу се кукњава за Крцуном али кад се Рако и Стево вратише, код куће Стијепа Мркова прођоше кроз гомилу покајница, махом ошишанијех, гологлавијех и изгребенијех по лицу. Стане Сердарева, мати Крцунова, бјеше унакажена.
Браственици мирно сјеђаху поред мртваца на путу, слушајући потанко причање Марка Јокашева, а кад се вратише Рако и Стево, онда кнез скиде капу, залелека први и заче поворку носећи пушку наопако. Сви остали пођоше за њим, један за другим гологлави и лелечући. Женске их дочекаше на врх поља још страшнијом запијевком и тако кроз мрак, уза страховиту вику, унесоше Крцуна у кућу...
Крстиња и Јоке отидоше на покајање, а Милица сама оста поред Јанка, обичај и иначе не бјеше да дјевојке иду. Јанкова глава блиједа, под замршеном косом, према слабој свјетлости од огњишта, вираше испод покривача. Дјевојка донесе столовачу, сједе на њу и стаде тихо плакати. Дуго је тако трајало. Мрак се све већма хватао, тишина постајаше све већа и кроз ноћни мир почеше допирати гласови покајницâ. Одједном Јанко уздахну и шапну њешто. Дјевојка скочи:
— Јанко мој! Хоћеш ли што?
— Жедан сам! — рече он.
Милица брзо донесе чашу разблажене медовине, коју бјеше спремила. Пошто му одиже главу и запоји га, запита:
— Би ли још што?
— Јеси ли ти то, Милице? — запита он.
— Ја сам.
— А гдје су остали?
— Сад ће доћи наши! Хоћеш ли што?
— Хоћу! да ме тако зовеш: „Јанко мој!“ То ће ме излијечити!...
Она бризну у плач. Након дуга јецања, запита га:
— Јесу ли ти тешке ране?
— Нијесу! Не знам. Ако останем хром... шта онда мислиш?...
— Шта онда, Милице?... — понови.
— Јанко мој, ето наших! — рече он.
Уђоше све троје. Милица запали луч и наднесе над кревет. Он се осмијехну и рече:
— Боље ми је!
— Даће бог! — рече Драго. — Дâко дође медик до ручаног доба! Послао сам по њега... Простри ми, Милице, крај огња, а ви све три будите на опрезу!
Пошто кнез леже, Јоке и Милица отидоше у преградак, а стара оста крај рањеника. Али прије пола ноћи Милица је замијени.
Ватра је пламала, те би сваког трена оружница одсијевнула. По стијенама кретаху се сјенке, у углу, на пријебоју повјешане хаљине као да се љуљаху. Домаћи мачак Шарко сједио је чело ногу Јанкових на кревету и „прео“.
Кнез, лежећи наузнак, одједном поче мучно дихати, његове силне груди надимаху се и слијегаху.
Милица устаде и ужасну се видјевши да му је чело намрштено, очи отворене, а усне блиједе. Она се сјети да је оцу тако долазило послије погибије Милунове. Он сједе и стаде викати:
— Ха, удри, за крст часни! Урте!
— Тата! Тата! — викну га она.
— А, урте, соколови!... Ха, Милуне! Ха, Крцуне!... Удри Мушовића!
— Куку мени! — врисну дјевојка.
— Куку мени! — понови отац... Убише их обојицу! Ха, светите их!
Крстиња и Јоке допадоше.
— Шта је опет, за име божје?
Али се кнез тек тада издера:
— Ха, Јанко соколе! Хај, Јанко!...
Јанко зајеча на кревету. Домаћица стаде умиривати мужа, а њих двије с лучем отидоше к рањенику. Два румена колутића покриваху блиједе јагодице Јанкове, очи му гораху, усне дрхтаху. Јоке му стави длан на чело. Он се насмија, весело их погледа и запита:
— Јесу ли дошли?
— Ко? — рече Јоке.
— Па Лудмила, Вацлав, ујак и мали Јанко?... Па сватови наши!
Затијем настави чешки. Говораше брзо помињући често Милицу.
— У ватри је великој! — шапну Јоке... — Примиче се зора, а тада је вазда болеснику најгоре!
Кнез, који се међутим бјеше освијестио, отправи женске и оста сâм с Јанком.
Ујутру кнез и жене отидоше опет на покајање. Медик и пристав стигоше у ручано доба. Медик одмах прегледа рану; дуго је пипао и трљао рањено стегно, па извади из једне мале торбе стијењак, који лагано упреде, па из једне кутије извади на прсту жут мелем и њим намаза фитиљ. Затијем извади танку стаклену цијев са љевком, заиска од Милице ракије разблажене водом, рече рањенику да се окрене на бок, па, увукавши малко цијев у рану, стаде сипати ракију. Јанко само што нагло дихаше, али не пусти јаука.
— Јунак, ђетић — рече медик, окренув се Милици, која стојаше подаље и сва дрхташе!... — Чух од вашега пристава како се поднио у чети и све. А куд оде пристав?
— Да-ти, оде на погреб — одговори Милица.
Медик се окрене Јанку:
— А сад, момче, држи се као и досад и стисни зубе! Ја, видиш, видам по нашки, а ко зна боље, може бити него по учевну!
И стаде у рану увлачити фитиљ, вртећи њим. Дуго је то трајало. Најзад приви рану дугачким платненијем повојем, који извади из појаса. Па пошто поможе рањенику да легне на леђа, покри га и отиде пред кућу.
Милица с радошћу видје како Јанка мало-помало савлада сан...
Укоп Крцунов бјеше у подне. Цијело племе бјеше на укопу, а послије, по обичају, браство сједе на дађу, за „трпезу од каритади“, гдје се послије јела и напитница за покој, одвајају најбоље нарикаче, двије по двије, те обилазећи двориште опијевају витешке работе његове и његовијех старијех.
Кнезу нико не замјери што се удаљи, а то иначе не би могло бити. Нашав медика пред кућом, на клупи, пошто се здравише, запита га:
— Је ли рана од пријебола?
— Није никаква рана, заправо! — поврну медик. — Зрно је прошло кроз месо и није ни дохватило кост! Нâко је исто лила крв и рана се мало запалила! Двије, највише три недјеље, па ће и устати.
Кнежево се лице разведри, и рече:
— Валај, Јошо, ријетко ме кад ко обрадовао, као ти сад, још у овакој жалости! Зато, Јошо, осим видарине, поклањам ти најбоље јуне које од мојих изабереш!
— Вазда поклањао, имао зашто, имао одакле, катунски бане! А ја ти у твоме дому што мање требао!
Кнез уђе у кућу, а медик, задовољан, оста пушећи.
Бјеше то човјек омален, средовјечан, широких леђа и риђих бркова. У дому браства Иличковића медиштво прелази с кољена на кољено. Прича се да је њеки Иличковић у давно доба служио у чувеној кући Медиковића, у Паштровићима. Господар у кога је служио имао је више синова, али бјеху неваљали и распикуће. Слутећи да ће му се кућа брзо истражити, стари медик Медиковић изучи својој вештини свога слугу Иличковића, који бјеше бистар и доброћудан момак. Иличковић се, послије смрти старог Медиковића, врати у своју постојбину Црмницу, и отада до данашњега дана та кућа њиви видаре.
Изишав из куће, кнез се присјети њечег, те се удари дланом по челу и рече:
— Аох, јадан ти сам, ни на крај памети ми једна работа! Помагај, медиче, ако знаш шта је мука!
— Што би, кнеже?! Говори, ако си божји, како ти не бих помогао!?
— Ево шта је! Сјутра ми је крсно име, црно ми освиће! И ја ето у оволикој пометњи заборавих, а звах силне званице, који ништа не знају за ову нашу нову жалост! Но те молим, Јошо, љубави ти, отиди до те црне куће Сердареве, те призови њеколико момчади и реци им у име моје нека одмах иду на путеве од Крсца, од Ћеклића, онамо од поља — већ они знају свуд гдје треба! — па нека пресретају званице и нека их враћају!
— Хоћу, кнеже, да је и што више! — рече медик и отиде.
Јанко се пробуди тек у њеко доба ноћи, те га нахранише прженијем јајима и запојише вином. Медик је сâм те ноћи бдио.
Рањеник освану ведрији и снажнији, те лакше поднесе испирање и увлачење упретка. Сви се браственици изређаше обилазећи га. Дођоше и три старија Петровића. Истога дана оправи кнез гласника к владици на Стањевиће. Истога дана пред лијегање чу кнез од Крстиње чудну работу.
Она поче:
— Имам да ти испричам њешто, па да се прекрстиш и десном и лијевом, као и ја што сам!
— Што то?
— Ништа мање но то: Мираш Цуца, брат Радојев, иште Милицу за свога сина Стојана.
— Што рече жено!? — викну Драго.
— Ето то! Пошао нам и он бјеше као званица, па кад разабра шта би, немаде кад причекати, но посла сестру, Стамену Миркову из Кустудића, с овом поруком. „Кад, вели, није прилика да се Милица уда за Радојева сина, за кога бјеше вјерена, а она нека пође за мога Станоја, који је момак као вила! И тако се, вели, неће вјера сасвијем прекршити!“
— То је поручио Мираш Цуца! — викну кнез... — И то баш данас, на весели дан! А, црн му образ довијека!
— Заправо, рече да је то само онако наговјештај, да не би дјевојку другом обећали!
— А да убила га љубав братска, ја хоћах да унесрећим своје дијете, само да вјеру одржим, а он!... Али, с друге стране, баш му хвала! Сад сам већ начисто! Баш му хвала! Сад знам што ћу!...
Десетога дана медик отиде; Није више требао. Рана је срастала, Јанко је слатко јео, спавао и придизао се, а испирање научио бјеше Грубан Стијепов.
Сјутрадан по одласку медикову, дође са Стањевића ђак Обрад, са поздравом од владике и са поруком да ће он стићи дан доцније. Кнез рече насамо Крстињи:
— Хајде тој Стамени Мирковој, и реци јој нека смјеста отиде, или пошаље кога, у Цуце, брату Мирашу, нека буде овдје сјутра до подне! То од моје стране.
— Што си наумио, чоче? — запита жена.
— То је моја ствар! Хајде, не дангуби!...
Сјутрадан око ручаног доба стиже владика с ђаконом Ивом. Цијело братство дочека га пред двориштем. Јанко сјеђаше под орахом у дворишту. Пошто му људи цјеливали руку и пошто им изјави сажаљење, додавши неколико дирљивих ријечи о Крцуну, владика отиде ка свом писару, загрли га и сједе поред њега. И започе:
— Нећу да га хвалим, а нећу ни да га карам, биће времена за све то! Дошао сам само да га видим да се очима увјерим е је прездравио. Хвала милостивом богу кад овако прође! Хвала богу, кад се брже поцрногорчи и доби крштење црногорско! Хоће граф у чету! Хоће да се у пјесмама помиње!
— И хоће, занаго, тај ђаво ђетињи! свети владико! — прихвати Мргуд Шутов... — А да и тебе светијем зовемо, па си обидовао те путове! Угледао се писар на свога господара!
— Ја сам друго, ја сам Црногорац!
— А и он је кућић и чојковић! Крв је јуначка иста у цијелом свијету!...
Таквим разговорима започе посједак пред ручком. Ђакон Иво, из обзира према њиховој жалости, не избаци ниједну шалу.
Ручак је био прост, печене јагњетине, скорупа, сира и вина; совра бјеше у дворишту.
Како ли се браственици зачудише кад по ручку бахну међу њих Мираш Цуца! И он се у прву снеби, али се, мало-помало, ослободи, те кад га, након свакојаких разговора, нико не запита што је дошао, поче он сâм:
— Ти ми, кнеже, поручи да дођем данас?
— Јесам, Мирашу! Хтио сам да овдје, пред господарем и пред браством, поновим оно што си поручио, па да се та работа тршава!
— Како да се тршава? — запита Мираш трепћући очима.
— Ваистину, како владика и збор нађу!
Мираш немаде куд ни камо, него, након дуга увода, понови што бјеше поручио по сестри.
Владика је цијело вријеме Мирашева говора мотрио кнеза и браственике и на њиховијем лицима читао шта им бива у души, иако су се сви савлађивали. Кад Мираш сврши, владика поћута мало и рече:
— Ја налазим да је вјера везивала Милицу кнежеву за Радојева сина, а сад, када ти, као рођени стриц вјереников и старјешина вашега дома, пристајеш да се развјере, онда и ја, у име божје, дајем благослов и кажем да је кнез, и по црногорском обичају и по закону божјем, слободан удати кћер за кога хоће!
— Али ја не пристајем да се Милица уда изван моје куће! — рече Мираш.
— Драги пријатељу, ти те власти немаш, рече му благо владика. — Ако ће кнез да је дâ за твога сина Станоја, може, али не мора.
— Нећу, божја ти вјера — рече кнез мирно, али одлучно. — То сада кажем чисто и једном завазда!
Цуца преблиједи, али рече меко:
— Ваистину, нијесам дошао ни да се прем, ни да назор што учиним, но дођох на позив пријатељски.
— Е, добро ми дошао као пријатељ и вазда добро дошао у моју кућу ти и твоји! — рече кнез, па преметну разговор на друге работе!
Владика се пред вече врати у манастир.
Послије њеколико дана кнез отправи Стијепа Мркова у Ковску крајину да доведе зидаре.
Стијепо их доведе петорицу. Изабраше мјесто за Јанкову кућу између кнежеве и Мргудове. Јанко даде наснову и погоди се с мајсторима прекотрупце за четрдесет и пет цекина. Стијепа постави за настојника и синове му за аргате. И тако се Јанкова кућа поче зидати прије него што се кренуше у планину, на љетиште.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 112 година.