Ускок/IV

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

IV
◄   III X V   ►


IV

Уђе око двадесет браственика. Најстарији отац Раков, Мргуд Шутов, с њекаквом великом златном медаљом на грудњаку, скиде капу, што и сви учинише, те започе:
— Синовче, крило наше, ево нас свијех твојих брата да те овако за њешто молимо!
Кнез драго, веома изненађен, уста и рече:
— Шта је, браћо, за име божје!? Што стојите гологлави преда мном, као пред владиком!? Кад је још то било!? А-ну, сједите, па зборите!
— Нећемо но овако — поврну старац. — Ти знаш да се на вечерашњи вече не долази на посјед, но да има бити друга работа! Ми смо умолници!
— Ако је тако, ево ћу и ја вас слушати гологлав! — рече он и скиде калпак.
Мргуд настави:
— Ти лијепо знаш, синовче, да је твоја радост и наша радост, да је твоја жалост и наша, да, као што нам се не би досадило уз тебе се веселити, тако нам није дојадило ни уз тебе туговати, а ипак се, ево, договорисмо да те молимо да прекинеш коротовање, а то баш највише тебе ради.
— Мене ради — рече кнез, чудећи се.
— Да, синовче! Ето имаш унука, хвала богу, дијете напредно мимо дјецу, па чисто сви страхујемо е би га могло кобити оволико наше туговање!
— О, сачувај, боже и Божићу! — рече Крстиња, па у страху узе дијете у наручје.
— То је једно — настави Мргуд — а друго је: ево ти у кући госта, о коме ће се гракнути кроза сву Црну Гору и Брда, па ће нам дика бити, ако се у народу рашчује: „Кнез Драго, да би дочекао госта како ваља, прекинуо је домаћу жалост.“ А има и још један разлог. Као што знаш, овијех дана удајем унуку, Анђу Ракову, у добре људе, па нијесмо ради да је глухо испратимо и да нам нови пријатељи забаве и реку: „Гледајте их не могу да прежале браственика, као да се није јуначки замијенио, и као да га нема ко и даље светити!“
— Доста, стрико, молим те — викну домаћин узрујан... дакле, желите да огласим Божић?
Сви заграјаше:
— Ела, молим те! А-ну почни! Без требе нећемо ни ми!
Он натегну малу пушку, па потече к вратима, вичући:
— Ха, за мном! Огањ! Огањ сви!
Сви истрчаше за њим у двориште, те стаде грмљавина пушака. Њеко викну:
— Ха, соколе Крцуне, дед запој, као што ти умијеш!
На то јасан, снажан младићки глас запјева:
                   „Све у славу бога великога,
                   А у здравље нашег бана Драга!...“
— Пунте! Урте! Појте! — викало се у дворишту наизмјенце, између пуцњаве и пјеванке.
Гост, оставши у кући, стојаше као укипљен. Приђе му Милица и пружи му малу пушку. Кроз осмијак И пламен очију као да му дјевојка говораше: „Ево ти обиљежје јуначко, млади ускоче! Разумиј овај дар!“ Његове очи такође плануше, а рука му задрхта, примајући оружје.
Густ, тих снијег падаше кроз црну ноћ. Кад Јанко испали своју, почеше се одзивати из најближега браства, па из осталијех, те кроз тишину и влагу, разлијегаше се силна грмљавина.
Кнез се врати у кућу вичући:
— Оро, ђецо! Оро!
Сви нагрнуше за њим. Милица припали зубљу. Поп Марко, Рако Мргудов, Крцун Сердарев и Перо Пуров одвојише се да пјевају. Остала гомила уврста се у полукруг. Стари Мргуд стаде преда њих и викну:
— Хајде, синовко, да поиграмо.
— Еламо, ваистину! — одазва се стара Крстиња и стаде према њему.
Крцун и Перо запјеваше једнаким гласовима, једнак застајући и ударајући о слогове:
                   „Ви-но пи-ју по три по-о-о-бра-а-а-а-ти-и-ма!“
Старац рашири руке, као орлушина крила. Старица, оборенијех очију, поиздиже прсте и залепета њима, као заплашена јаребица. Она два млађа пјевача запјеваше други стих бржим нагласцима:
                  „У Ро-ви-не, у То-ма-но-ви-ће!“
Поп и бркоња, дебљим гласовима а истијем начином, поновише тај други стих. Кад младићи преузеше пјевање, старац узе подвикивати: и—и—и, па обоје почеше играти. Он укрсти десну ногу пред лијевом и на једној одскочи два пута, а другом, пресумићеном, укоченом, додирну само земљу, све по мјери. То исто, а сложно с њим, учини и баба. Онда измијенише ноге. Тако наизмјенце поиграше њеколико пута на једноме мјесту, он све јаче кликћући и размахујући рукама, она једнако смјерно и као плашљиво, само што ће каткад и она затрептати рукама и подвикнути: ха. Одједном потекоше једно другом, али се на вријеме одмакоше, једно надесно, друго налијево, не губећи у томе мјеру играња. Најзад, брзијем полукругом измијењаше мјеста. Тако је игра текла уз пјевање и пуцање.
Јанко, с малом пушком за ременом, посматраше игру. У почетку није могао одољети смијеху. Старац Мргуд Шутов, сух, малко погрбљен, бјеше највиши међу онијем стаситијем брђанима; бјеше окошт, велика грбаста носа, танких, бијелих бркова, ситнијех, плавијех очију, а бијели бичеви косе удараху га по плећима, као што га удараше и велика медаља. Пазећи на ритам, стаде размишљати о значењу покретâ; учини му се да та проста али отржита и ратничка игра приказује титрање јаке грабљиве птице с нејачом.
Мргуд и Крстиња измијенише мјеста четири-пет пута, па потекоше једно другом и пољубише се она њега још пољуби у руку.
Замијенише их кнез и снаха му, удовица Јоке.
Мргуд, раздраган; куцну Јанка по рамену:
— Виђе ли ти, млади господине, како старац скаче и урличе, а?... А шта би рекао, колико ми је година?
Пуро Мијушков, Стево Бајов, Гашо Перков и Стијепо Мрков, све старији људи, окупише се око њих двојице. Овај пошљедњи, ћорав и сакат у прстима лијеве руке, изгледаше као да се вјечито кези.
— Не знам — вели Јанко смијући се и рукујући се редом с њима... — Не знам, имаћеш... биће ти око седандесет?
Сакати Кезун преви се и стаде ударати здравом руком о кољено.
Стево рече:
— А седамдесет је мени и кнезу и овијема, а он је друговао с нашим оцевима!
Пуро Мијушков дохвати Мргудову колајну и запита ускока:
— Умијеш ли читати српски?
— Не, но руски? — исправи Стево Бајов.
— А да ли то није све једно? — рече Гашо Перков.
— Умијем њешто — потврди Јанко. — Научио сам међу Граничарима. А слова су иста и српска и руска.
И нагнув се према свјетлости, прегледа медаљу па настави:
— Овој медаљи има више од сто година! На њој је лик руског цара Петра I, а што наоколо пише не могу све разабрати, само има ријеч „Црногорци“.
Пуро му објасни:
— То је једна од онијех стотину и шесдесет што је цар Велики Петар послао владици Данилу, послије боја на Цареву Лâзу. Још само једна има у нашем племену. Ову је својом руком дао овоме Мргуду владика Сава, послије онога великога боја на Кчеву, ђе је Мргуд већ био барјактар. Послије му је и Мали Шћепан притврдио...
— И књаз Долгоруки — допуни старац.
— Да. А онда је Мргуду већ било преко двадесет и пет и шест година. Дакле, сад лијепо можеш срачунати, колико му је?
— Много, много — рече Јанко, градећи се да рачуна, а помишљајући да им је до шале.
Њеко га зовну из кола. Зачу се више гласова:
— Ускок!... Јанко!... Ускок!
Кнез га ухвати за рамена и рече:
— Да и ти поиграш. Оли, вјере ти, по црногорски да поскочиш?
— Хоћу — рече он и стаде пред овитак, малко снебивајући се.
Видјев Милицу према себи, он се брзо прибра и започе играти спретно, правилно, ка’ оно добар играч од ране младости, коме је лако било ухватити мјеру и покрете просте игре. Толика лица, спремна на смијех, изразише велико чуђење. Настадоше узвици: „Гледај га, молим те! не би ли рекао да је стотину пута играо оро!?“ да није зазорно, свак би још додао гласно оно што мишљаше: „Е згоднијег пара не можеш ни замислити!“ Њих двоје то осјећаху и своје задовољство исказиваху говором складнијех лијепијех покрета.
У томе уђе гомила браственица, те загушише и проглушише кућу. Јанко и Милица договорнијем погледом прекидоше игру; она му се маши руке, али он стиште њену и принесе је својим грудимâ, разумије се, то учини брзо и кришом.
Женске се збише у гомилу, одвојено од мушкараца. Било их је и средовјечнијех. Од тијех задржа пажњу Јанкову једна ониска, необично широка и пуна. Бјеше још бјелолика великих повијенијех обрва, са изразом њежности и сјете. Он помисли да та неће бити од истога соја. Све га посматраху испитљиво, а учини му се да му је она најмање туђа, да му напомиње њешто материнског или сестринског. У оној мотњави Јанко дође до Милице, која опет држаше братанића, па, играјући се с дјететом, запита је за жену. Милица се најприје збуни и порумени, па му на прекид поче одговарати. Каза му да је то попадија Гојача, жена попа Марка Пунишина, родом из Приморја, најдушевнија, вели, жена у браству, права задушна мајка, а и међу људима цијењена као паметна. Али је, вели веома несретна, јер је нероткиња...
Међутијем се измијенише пјевидрузи. Сва се младеж одвоји ка средини куће, а старији посједаше крај огњишта. Крцун Сердарев, као обично, приволи се старијима и посади се до ускока. Милица донесе вино. Докле се ови крај огњишта у тишини почеше обређивати пићем, на другој страни опет узаври пјеванка, кликтање и пуцњава. Милица стаде иза Крцуна да чека ред за даље послуживање.
Јанко заподјену разговор. Запита кнеза да ли збиља има Мргуду преко деведесет година?
— Има — потврди Драго. — У нашим крајевима дуго живе људи, који имају вијека, којима не би суђено да погину. Овај наш стрико Мргуд, стари барјактар, занаго најстарији у Црној Гори, имао је гдје заглавити и педесет пута! Сав је изврешетан зрнима, али му је бог дао вијека, па је имао и лијека. И овога брата нашега Стијепа Мркова, као што видиш, грдно су пушке иштетиле; ето му избиле око и осакатиле руку, и, ја мним, још га на пет-шест мјеста пробушиле, па му ни ђавола! Што је то тврда чапра, тога више нема на свијету! Кад је лежао у најтежим ранама, кад сви мишљасмо дође му крај, он се кезио као ово сад! Јер, што је њему бог дао весело срце, ни тога већ нема на свијету! Ако ћеш да се смије од сада до зоре, све овако... А-ну, љубави ти, Стијепо, удри у смијех.
Ћоро, као оно прије, преви се, стаде ударати дланом о кољено и вртјети главом, да одоли силноме смијеху, што изазва опћу веселост. Докле се смијех орио, Крцун шапташе Јанку:
— Јест бестија, али је свакоме мио, јер је дјетиње душе! Петровићи, особито господин Саво, радо се с њим шале. Владика најрадије с њим збори, али насамо. Чух владику гдје једном рече да је овај Стијепо једини Црногорац, у коме нема ни труна кичељиства, а гвозден је јунак, као најбољи! Никада од њега нећеш чути да помиње своја јунаштва, да се хвали, као на примјер овај стари Мргуд, који те ено сад гледа и једва чека да граја утоли, да почне. По души, има се чим хвалити, а и он је добар.
Збиља је Мргуд нестрпљиво упредао бркове гледајући Јанка. Овоме од тијех повјеренијех ствари као да једна бјеше најпреча, те запита Крцуна:
— Тај Саво, то је брат владичин?
— Јест.
— А човјек је од књиге?
— Како не. Он има товар књига. Прима и новине. Свјетски је човјек. Бивао је у Бечу, у Петрограду, у Србији. Он је каваљер „Светога Ђорђа“.
— Тако! — рече Јанко, угодно изненађен. — Ја бих могао сјутра да га походим?
— Не сјутра. Првога дана Божића полази се само браство! Прекосјутра, на Божји дан, можемо заједно! По свој прилици, ићи ће и кнез и још двојица-тројица од наших! А ја бих желио, господине Јанко, да ти сјутра обучеш нашке хаљине! Наћи ће се за тебе! Би ли их обукао?
— Бих! Хоћу... Реци ми, молим те, могу ли истога дана походити гувернатора Вукотића?
Крцун се намршти, мрдну обрвама и заврти главом, као да хтједе рећи: „Не знам шта да ти одговорим, не разумијеш ти наше работе и прилике!“ Али одговори:
— Ја мним да је у реду да отидеш и к њему; сутра ћемо се договорити. И он је каваљер „Светог Ђорђа“.
— Шта то? — запита их кнез.
Младићи и не опазише да поодавно бјеше настао тајац око њих, да их сви посматраху.
Крцун одговори:
— Ето, сјутра ће господин Јанко обући наше рухо.
— Па лијепо, ваистину — прихвати кнез. — Биће згодан Црногорац!
— Бијесан Катуњанин, божја ти вјера — прихвати Мргуд Шутов. — Нâко што ти је кожа бијела и мека и што си ошишан, али до Ђурђева дне, у нашим горама, има кад и да ти кожа очврсне и да ти перчин порасте!
— Не мора ни то бити — опази Стево Бајов. — Није ли преко двадесет година међу нама живио онај Долћи и без перчина и без нашега руха!? Па шта му је фалило? Лијеп човјек и мудар и учеван и стиман бјеше!
— Ко то бјеше? — запита Јанко. — У исти мах опази да се сви намрачише и да Крцун погледа Стева као не одобравајући.
Ћоро одговори:
— Човјек из свијета као и ти!
Тада проговори први пут, а на чудо свјема, рече то озбиљно и суморно; па, као да га баш то подбоде шта га сви гледаху у чуду, настави:
— Био је тај Долћи латински поп и зваху га обат! Био је писар владичин, а био је учеван и душеван и вјеран му, али га њеки главари макоше на душу, те га нестаде!
Крцун, видјев да је све то Јанку загонетно, додаде:
— Дугачка је то прича, те није ласно све разабрати, а имаћеш кад!... А-ну, ђеде Мргуде, што ти шћаше рећи — обрати се Мргуду, који два-три пута хтједе да заусти њешто.
— Ваистину то да једнако жалим, што ме не поведоше на Вранцеза! Зар не би љепше било да сам погинуо ове војне, но да чекам смрт у пепељаку, као баба чесова!? Је ли, ђетићу (обрте се Јанку), зар не би љепше било да се након мене прича, што ни за кога: „Војевао је сто година, па погинуо!?“
Сви се насмијаше. Син му Рако рече:
— Прећера, тајко! Не би нико рекао оно, што је сувише далеко од истине!
— А колико је далеко, грдове? Ево да све испричам укратко, па нека суди овај учевни ђетић!... Ја сам, млади господине, вршњак с оцем владичиним.
Син га прекиде:
— Владици је сад шездесет и пет година, почем је вршњак са Стевом Бајовијем. дакле, нека си старији од њега највише двадесет и пет година, то би сад имао око деведесет.
Старац се љутну:
— Ја тако не умијем рачунати. А ти, жив ми био не бркај и не прекидај, јер ја ово причам овоме човјеку из свијета, који ме до сада није чуо!...
И обрте се Јанку. Остали заподјеше разговор међу собом. Старац настави:
— Е, дакле, првом сам пушку понио кад је паша Махмутбеговић ударао на Куче, бјеше ми тада око петнаест година; први сам се пут ранио двије године касније, у четовању, у Никшићкој Рудини, баш оне године кад је владика Сава ходио у Русију да прими оне силне паре од царице Јелисавете! И знај лијепо, да не лежах у ранама, ћаше ме владика повести са собом у Русију. То ми је рекао послије, пошто се вратио. Пошто се извидах, ожених се. Е, братиковићу си ми мој красни, ђе оно остадох, докле оно дођосмо?
— Оженио си се! — дода Крцун, који га, осим Јанка, једини још слушаше.
— Да! Први пут понио сам барјак на Кчеву, кад’но разбисмо ону вељу турску војску, највећу што је икада ударала на Црну Гору! Тада ми је исти владика дао ову царску медаљу, коју у нашем племену има само још Саво Марков, зато што је посјекао Мехмет-пашу Кокотлију. И дао ми бјеше још један руски крстић, но га, јадан, изгубих. (А рече ми Саво Марков да се може писати у Русију, па да би га могли послати!) А већ кад је дошао у Црну Гору цар Мали Шћепан, већ тада и овај мој бркати Рако бјеше стасо. Ја сам пратио владику на Ћеклиће, кад оно иђаше да се састане с царем. Па био сам с царем Шћепаном и овђе на Његушима, у кући гувернадура Јока Станкова. Послије, кад због њега, због цара Шћепана, ударише на нас три војске: босански везир Сулејман-паша од Никшића, румелиски беглербег од Подгорице и скадарски од Плавнице, ја сам се био с босанским везиром. Но, на наше јаде, немасмо џебане, а млетачки принцип затворио границу, држаше руку Турчину, те морадосмо послати у Подгорицу Шћепанова коња Брњаша и слагати да је Шћепан погинуо! И сваку ти ситницу из онога времена умио бих испричати, као да сад све очима гледаш, за примјер, кад смо глобили владике Саву и Василија и узели им глобе стотину волова! Али то би дуго било! И сад, братиковићу си га мој красни и ђетићу мој лијепи, за ове тридесет и три или и четири године, откад се овај владика завладичио, осим овијех пошљедњијех година, био сам ти вазда у свему. Е, сад, ти, ка учеван ђетић, лијепо срачунај колико сам година војевао.
Крцун, који се често осмјекивао, рече:
— Ма, ти мислиш, ђедо, да сав бијели свијет зна наше работе, да зна ко су биле владике Сава и Василије и цар Шћепан и кад си ти барјак носио и војевао!?
— Ваистину, дијете, знају добро за нас цареви, краљеви, толики књажеви и ђенерали, паше и везири, а за фукару не марим. Кад је књаз Долгоруки долазио да свргне Шћепана, па га признао за цара, мниш ли да је једанпут са мном зборио? Па млетачка господа, па послије онај ћесарски ђенерал Вукасовић, па ко зна колики још?
Кнез га ублажи:
— То је истина, стрикане. Ти си чувен надалеко, али не видиш ли, болан, да је овај наш ускок још дијете? Дај, Милице, бардак старцу да наздрави.
Поп запита Ћора:
— А ти, Стијепо, јеси ли бивао ђе и Мргуд?
— Нијесам, брате, свуд, нијесам имао кад, пошто је он прије дошао на свијет!
— То знамо, но кад си стасао, кад си га већ стигао?
— Е онда му нијесам стопе изостајао! Осим што не бјех у Кучима и на Кчеву, нигдје га друго не пустих без себе, па га још претекох, бјех без њега у Приморју.
Па, као да то бјеше врло смијешно, опет се стаде кидати од смијеха.
— И још си посјекао француског официра, на Бргату, у шанцу! — напомену Крцун.
То тек подјари неразумљиву веселост Стијепову: поче решетати главом и размахивати рукама. Сви, осјем Мргуда, слатко се смијаху, а Мргуд, кадна, кипћаше у себи. Стево Бајов викну му:
— А-ну, чôче, но испричај, све како је било!
Тада Стијепо устаде и поче на прекид приповиједати његову борбу с Французом, показујући покретима тôк напада и одбране, намјештајући главње као топове. Кад он сврши, Мргуд опази:
— Валај, право имате што се спрдате! И ђеца су их сјекла! Знаш, Јанко, да је синовац владичин, Јоко Перов, посјекао двојицу тијех ускогаћа, па му данас у племену зато не дају мира, но га задијевају!...
То је био ваздашњи повод спора између старијех и млађих; стари тврђаху да Французи нијесу никакви војници, да су побједе над њима биле лака ствар; млађи тврђаху да Французи у храбрости и издржљивости не изостају Турцима. Драго, поп, Рако, Стево, Стијепо, испричаше сваки по њеки примјер, било војне вјештине, било јунаштва. И те појединости занимаху Јанка, те овда онда стаде постављати питања, па мало-помало загрија се преобрази се скроз, од момка смјерна, намјерника послушна, поста на један мах озбиљан, вјешт испитивач, занесен за војнијем работама. Јанко је знао да је наше приморје било њекад млетачко, да је Наполеон разорио млетачку државу, да је приморје по уговору припало ћесаровцима, да су га послије Французи преузели, да су га Руси и Црногорци отимали од Фрâнцуза, али то је знао у главноме. Опазив да Стево Бајов умије најкраће, најпрегледније причати, наведе га да почне с почетка. Стево му исприча како су Французи ушли у Дубровник и како је владика, по жељи Русије, пошао на њих са својим Црногорцима и Приморцима и са три компањије Руса, које руски адмирал Сењавин бјеше искрцао у Боку; како је први сукоб био близу Цавтата, гдје су Французи и удружени им дубровчани зло прошли; у другом нападу придружи име се руски мајор Забјелин са осам компањија јегера и мушкетира, те Французи ноћу оставе Цавтат и повуку се ка Дубровнику. Три дана гонили су их наши и Руси и отму им све земљиште између Цавтата и дубровника и узеше једну заставу и око двије стотине пушака. Французи се тада утврде на више мјеста на брду Бргату, близу Дубровника.
— У томе — настави Стево — Сењавин оружа бокељске трговачке лађе, те с њима и са својом флотом дође под дубровник, и ђенерал књаз Вјаземски, такође по мору, стигне из Крфа с једнијем батаљоном пјешака. Ратнијех бродова могло је бити око двадесет, редовне руске пјешадије до дванаест стотина, Црногораца и Примораца око четири хиљаде момака. Француза је било око три хиљаде, а оружанијех дубровчана толико. Вјаземски узе главну команду над редовном војском, а владика над својима, те у зору летњег дана почне напад овако: од флоте одвоји се пет бродова под заповијешћу контраадмирала Сорокина, и примакну се што се могло ближе савезничкој војсци. Од Срба одвоји се двије стотине људи под вођством кнеза Драга, те у највећој врлети освоје одмах предња мала утврђења. Ту се Стијепо Мрков ухватио у коштац с њеким младим високим француским официром, који му одсјече два прста, а Стијепо њему главу...
— А млад и згодан бјеше, те ми га је и данас жао — рече Ћоро без смијеха, искрено.
У тај мах разврже се оро, те сви младићи посједаше иза старијих, а женскадија се зби око домаћице, у углу. Стево причека докле се обреде вином, па настви:
— Одмах затијем ударисмо на други шанац. Ту је предњачио Јоко Драгов...
Крцун објасни Јанку:
— То је, знаш, био старији син кнежев, соко какав се ријетко рађа!
— Соко, богме! — настави Стево. Од прве је оборио из пушке једнога, па из леденице другога, па загна јатаганом, те нам се међу њима изгуби испред очију. И то учини, те брзо узесмо и тај шанац, јер наш грлати поп викну: „Ха, црн нам образ, погибе Јоко Драгов!“ А наш бркати барјактар у тај се мах створи посред њих. Французићи, што их остаде, побјегоше навише као козе, у трећи шанац. Пало их је, да-ти, десетак. И хоћеш ли вјеровати, Јанко, сине, да нам сва штета би, што се ту рани троје-четворо момчади!
— И што моја два прста остадоше — дода Ћоро, уз свој обични горопадни смијех.
— А не рекох ли ја да нијесу исто што и Турци! — рече стари Мргуд. — Толико ми јада, што ви ћасте тако лако изгонити Турке из шанаца!
— Докле се ми одмарасмо, а, богме, и шчињасмо и договарасмо што ћемо, стиже нам у помоћ руски капетан Бабичов с двије стотине људи. Тек што се заједно упутисмо на трећи јуриш, а оздо се крену с једне стране владика са свом нашом војском, с друге стране Вјаземски са својом. Освојисмо велики шанац с десет топова. Француз уступи још три, па се хитро прибра и удари на нас с бока; погонисмо се од поподне до мркле ноћи, али нам не може ништа, него наже бјежати ка граду. Црногорци и Приморци похиташе да му пресијеку повратак, али страх и мрак помогоше му, те се склони! У томе боју отесмо деветнаест топова. Французи изгубише преко двадесет виших официра, међу којима два велика главара... не могу никако да им запамтим имена! Како се оно зваху, попе?
Поп одмахну главом. То исто учинише сви старији. Стево се окрете Крцуну.
— Како се оно зваху, Крцуне?
Очевидно Крцун чекаше то питање. Одговори:
— Генерал Делгог и ађутант главног заповиједника Лористона потполковник Гаје.
— Виђи ђавола ђетињег! — рече Мргуд.
Стево настави:
— Погинуло је француских војника око четири стотине и толико Дубровчана. Деведесет Француза заробисмо. Руса мртвијех и рањенијех бјеше четири официра и око четрдесет момака. Нас се рани и изгибе око стотину. Владика је предњачио, и сви су се наши главари добро поднијели, али тога крвавог дана изнијеше ногу пред другима и мудром управом одвојише: Саво Марков Петровић, гувернадур Вуко Станков Радоњић и цетињски сердар Ђико Мартиновић! Што јест, јест. Је ли овако, браћо?
Сви старији потврдише.
— Прекидосмо Дубровнику воду, а Руси за дванаест дана намјестише на отетијем висовима двије батерије, па почеше гађати град. Ми западосмо по развалинама кућâ, ближе граду, и не дадосмо никоме изван! Истину хоћу да кажем, наши су харали, орили и палили и без потребе и преко заповијести владичине да се то не чини. И, по свој прилици, то смо скупо платили, јер Саво Марков и данас каже да нам зато цареви не дадоше Приморје!
— Опсада је тако трајала четири-пет дана, и у томе се прочу да је воља цара Александра да преда Боку ћесаровцима, а они да ће је предати Французима! Кад и владика потврди тај глас, узмутише се наши и Приморци, те их преко половина отиде кућама!
— Не разумијем! — рече Јанко. — Је ли владика то наредио?
— Нити је наредио, нити их је задржавао, нити су га питали! Не разумијеш ти наше работе!
Кнез хукну и нареди кћери да служи вином. Женске бјеху ућутале и слушаху такође пажљиво. Јанку се чинило да сања. Осим свију чуда, које бјеше доживио тога вечера, њему се учини да су се ти људи пред његовим очима одједном преобразили. Не видје више пред собом просте, сиромашне горштаке, него људе који су имали дијела у тако великим догађајима, у којима се одлучиваше судбина држава! Иако му из тога повиједања не бјеше јаснији однос владичин према народу, иако разабра да је несређеност у земљи гора него што дотле замишљаше, ипак осјећаше да је тај народ прожет здравијем, великим нагоном, који ће га довести до величине. Још му очевидно бјеше, да то Стево не прича први пут, да је и онај мали Шуто више пута то слушао, па ипак сви слушају с напрегнутом пажњом! Дакле, то је посијело, уз тако причање, то бјеше школа, у којој се утврђује свијест прошлости и заједнице!
И он, у напону испитљивости, рече Стеву:
— Даље, молим те, стрико, што би?
— Јад велики — настави Стево. — Бокељи отправише у Петроград архимандрита Вучетића и још тројицу, не би ли умолили цара Александра да не уступи Боку Французима, но да је придружи Црној Гори!
— Протекоше готово два мјесеца откад бокељски главари отидоше у Русију, а о њима никаква гласа, кад, њекако о Усјековању, стиже царски руски гласник и донесе заповијест да се одмах настави рат с Французима! Тада се окупи нас и Примораца до шест хиљада и с три хиљаде Руса и с флотом ударисмо на нове француске шанчеве у Молунти, гдје им узесмо тридесет и осам топова. Француз је нâјлак узмицао, а владика га у корак пратио, док, шести дан по Малом госпођину дне, не заузеше дебели Бријег. Ту је био жесток бој, који је трајао цио дан и комад ноћи...
Стево умуче и обори очи. Крцун рече Јанку испод гласа, али сви могаху чути:
— Ту је погинуо Јоко кнежев!
Стево уздахну дубоко и настави:
— Ту нам погибе и војвода Стано Ускоковић, а иначе не изгубисмо много људи, а њиховијех погибе око три стотине и педесет. Они се измакоше ка Цаврату, гдје бјеше већ стигла велика војска и њихов нови, велики заповједник... како се оно зваше, Стијепо?
— Толико га бог призвао! Знам ли га ја! — рече Ћоро.
— Е, знаш ваистину! Онај највећи доглавник Наполеонон, онај што је главио станак с владиком на Тројице, па му ми не дадосмо да иде, па се послије с њим састао у Котор?
— А, а, а — учини Стијепо. — Мрмоња!
— Мрмоња! Мрмоња! — Мркоња! — повика млађарија усред смијеха.
— Мармон — исправи Крцун.
Стево настави:
— Мрмоња, двадесет хиљада војника, зађе у Конавле, крај ријеке Љуте, гдје ми бјесмо, и у зору удари на нас и потисне нас. То је било четврти дан по Крстову дне. Ми се повукосмо у новска брда, к Мојдежу, Каменом и Мокрину. Мало би, истијем путем дођоше Руси за нама. Тада ми одосмо даље к Рисну и ухватисмо кланце. Владика посла кнеза Драга с писмом руском ђенералу, који бјеше на Мокрину. Тај се занаго зваше смијешно: Поповдопола!
— Попвдопуло — исправи Крцун.
— Виђи ђавола ђетињег! Сутрадан предвоји Мармон своју силну војску; једна се половина спусти под Нови, друга пође на нас у брда. Ону дочека ватра с руских бродова и с новских тврдиња, те се умах распршти. Владика нас горе разреди у чете дуж кланаца и поврху њих скривене и нареди да се не бијемо сви једнак, но да припуштамо непријатеља, како ћемо га опколити. Сунце бјеше одскочило, кад се сукобише предње чете. Французи почеше тобоже продирати, а ми се почесмо ширити око њих, док одједном, око подне, сви сложно са свију страна, осим једне, за њима, не ударисмо на њих. Ту их тако распудисмо, ту је био такав покољ, да ни најстарији Црногорци такога не запамтише. Пушка се слабо чула, но је све јатаган радио. Срећом њиховом бјеше им слободна позадина, те, иако помало, ипак могаху узмицати. Тако смо их убијали до ноћи. Пред ноћ сердар Ђико Мартиновић с Цетињанима заобиђе Французе и спусти се у Виталину, где им је био пошљедњи логор, ту им заглави топове и отме руске заробљенике, па се опет врати к нама! Можете мислити какав је умор савладао те људе! И ми бјесмо мртви сустали, а притиште мркла ноћ. Кад би пред зору, чу се поклич: „Ха, на ноге, утече Француз!“ Бјеше одмакао и средио се да узмиче бранећи се. Богами, те вјешто уредио се. Ми га опет нападосмо с три стране и праћасмо, а кад се примакосмо к Новом, скоче у помоћ и Руси. Крваво узмицање Француза трајало је два дана. Гинуо је Француз као мрав; колико је путање и стазе и друма и ледина од повише Новога чак до под Цавтат, све је то било покривено љешинама, рањеницима, оружјем и стварима. Најпослије уђоше у свој утврђени логор под Цавтатом, а ми се вратисмо у Нови, са силнијем плијеном. Нас је погинуло двије стотине; Руса, што мртвијех и рањенијех, бјеше два пута толико. Француза набројисмо четрнаест стотина мртвијех солдата, четрдесет и шест официра са златнијем јакама, међу којима Руси познадоше једног ђенерала. Заробисмо једног ђенерала, преко четрдесет официра и хиљаду три стотине солдата. Узесмо педесет топова и силесију кола с храном и џебаном! Ето тако прође славни Мармон.
— Замрмоња, богме! — рече Стијепо.
— Славни заиста иначе, у другим биткама по свијету! — рече Јанко. — А утолико је вама виша слава.
— Он се затвори у Дубровнику, очекујући нову војску. Тако чусмо. У томе се вратише из Русије бокељски главари и донесоше владици дарове и око три хиљаде дуката. Од њих чусмо да је Наполеон ударио на Пруса и Руса. Владика нам рече да ће се онамо и пресјећи чвор, да ово бјеху само чарке, да ће се послије онога мегдана знати на коме је царство! Наших и Примораца више од половине вратише се кућама. Што нас оста, залијетали смо се чешће у Дубровачко, те се чаркали и плијенили. Тако ти је трајало све до Ваведенија, а тога дана увече скупи владика све наше главаре, те им рече да Сењавин тражи сто педесет биранијех Црногораца и Примораца, који ће с њим поћи низ море, негдје у Далмацију. Од нашега племена изабраше два Петровића, гувернадура, кнеза Драга и мене. Пети дан након тога кретоше се галије и ми на њима, божја ти вјера запамтисмо то добро, јер нам никада грђе не бје, ни у најкрвавијем бојевима, но тада од морске болести. Трећи дан стигосмо близу града Корчуле, под њеки манастир, гдје је био француски шанац. Ту, након уре и по жестока боја, провалисмо у шанац, а Французи побјегоше у град. Сутрадан, послије кратка боја и са суха и с мора, преда се Коручула. Заробисмо полковника, тринаест официра и три стотине деведесет војника. Сахранисмо наша три главара и двадесет војника, а они шест официра и сто педесет солдата. Нађосмо четрнаест топова хране и џебане. Због овога узећа даде Русија Саву Маркову и гувернадуру каваљерство „Светог Ђорђа“, а Станку Петровићу, који се ту и ранио, даде златну сабљу и одличје свете Ане. Пет-шест дана доцније, довезе се још стотину Црногораца, али након њеколико дана вратисмо се у Котор, а Сењавин, оставивши само три брода, с осталијема отплови њекуда у Грчку.
— На Бадњи дан чусмо да је Турска објавила рат Русији и да се Французи и Турци у дубровачком братиме. А на Корчули још разабрасмо да је Наполеон побио Прусе. Владика нам то потврди. Рече да је био страховит бој... чекај, гдје оно? гдје оно рече?
То није знао ни Крцун, који се узалуд мршташе од силног домишљања.
— То је било, велите, у јесен године... Које? — запита Јанко.
— Ево је минуло ове јесени равно девет година — рече кнез. — Је ли, попе?
— Биће тако!
— Дакле, шесте — прихвати Јанко. — У јесен 1806-те биле су битке код Јене...
— А, ха, то код Јене! — викну Стево.
— Код Јене и код Ауерштета — настави Јанко. — Ту су Французи сатрли сву пруску војску и за шест недјеља покорили сву њихову краљевину, заробили их сто хиљада и узели им четири хиљаде топова!
— Мој брајко, то је добити! — викну њеки.
Други додаде:
— Занаго, не би тако сатро Црногорце, да их је толико!
Стари Мргуд рече:
— Глај ти опет овога Јанка, овога ђавола ђетињег, откуд он то зна, као да је очима гледао!?
— Има то у књигама, ђедо! — рекоше му.
— А да ли ће наши бојеви бити у књигама? — запита Мирко. — Ето, Јанко, када те бог послао и кад си толико учеван и знаш језике, па да запишеш и наше добитке, да се у свијету знају!
Стево настави:
— Владика вам рече да се Французи и Руси чаркају и да се очекује главна битка. У томе очекивању прође нам зима и прољеће, а, негдје по Тројицама, дође жалостан гласник да су Руси изгубили, и донесе наредбу да се Бока предаје Французима. Пред госпојинске покладе ми се с владиком вратисмо у наше кршеве, а Французи узеше сву Боку. Ето ти колико нам поможе наше јунаштво!
Настаде мучно ћутање. Најзад Рако Мргудов запита Јанка:
— Гдје су то Руси били потучени?
— Код Фридланда, Руси и Пруси заједно, четрнаестог јунија по новом 1807-ме!
— Виђи ђавола ђетињег! Све зна!
— Које је доба ноћи, Јанко? — запита поп.
Јанко погледа на часовник:
— Ура до поноћи!
— Хајде, жено, дома! — викну поп.
На то Гојача прва устаде, па све за њом. Све редом почеше приступати и љубити кнеза у руку.
Поп преузе:
— Докле смо се ми били с Французом, наша су се браћа у Шумадији отимала од Турака и не могосмо им помоћи. Ходио је к њима сердар Пламенац и узалуд доносио писма од њих. Послије, сломљени, сиромашни, љути, чамасмо, а у свакој прилици досађивасмо новијем сусједима, те, веле, да је Наполеон пријетио да ће Црну Гору облити нашом крвљу, те да се отада неће више звати „Црна“ него „Црвена Гора“.
— Тако је трајало више од пет година, па се чу да се Француз спрема на Русију и у јесен чу се његова грдна погибија. Уочи Малог госпођина дне скупи нас владика и каза нам: да је силном Наполеону дошао крај, да су се сви цареви и краљеви сложили против њега, да и нас Русија позива. Весело као на свадбу кренемо се с владиком опет у Приморје.
Он с једнијем дијелом војске узе Будву; гувернадур Вуко Радоњић с другом војском разори тврдињу Тројицу и опколи Котор; сердар Саво Пламенац с трећом војском опколи Нови и пресјече везу између Боке и дубровачког. Тада уђу у Боку с бродовима Инглези, савезници руски; тада устану и Приморци. Што да ти дуљим? Нама и Инглезима предаду Французи градове, а у исто вријеме чусмо да цареви углавише да Бока буде ћесарска! Владика отправи Сава Пламенца у Париз, гдје се находио руски цар, молећи га да не раздваја Боку од Црне Горе, али прије но што ће се Пламенац и вратити, дође ћесарски ђенерал Милутиновић с војском и заузе Боку и пошљедњи Котор, ето сад на љето биће година...
Дуго су сједјели ћутећи и мотрећи како прегоријева бадњак. Одједном стари Мргуд Шутов запита ускока:
— Је ли, мој лијепи ђетићу, ти си од добре куће?
Јанко, или што бјеше замишљен, или што не разумједе, окрете се Крцуну. Овај одговори:
— Још од какве! Овај је Јанко, ђедо, гроф, а то је више но војвода! Он је по роду мало мањи од Долгоруког.
— Лијепо, ваистину! Биће мило владици... А да ли си, Јанко, дијете, био кад у рату?
— Јесам — рече Јанко.
— A гдје?
— На Ваграму, у Наполеоновој војсци. Ту падох рањен, па ме ћесаровци нађоше. Послије су ме излијечили и осудили на робију у војсци.
Сви се убезекнуше. Кнез од чуђења извади чибук из уста, диже обрве и запита га:
— Ма, дакле, ти нијеси ћесаровац?
Ускок сјетно потврди главом, уздахну и стаде им причати свој живот.
Био је млађи син грофа П. из Р. Објасни им како у великим кућама све имовинско нашљеђе прелази на најстаријега сина, а млађи се школују за свећенике, или официре, или чиновнике. Он је од дјетињства био несташан, непокоран крутој стези, коју је држао домаћи поп, надувен, немио човјек који вршаше службу духовника у њиховој домаћој црквици, а њему, старијем брату и млађој сестри бјеше учитељ, готово у свему домаћи старешина. Највише по његовим савјетима, родитељи Јанови одлучише да га даду у попове, а због те одлуке мали се разгоропади. Јан је имао ујака, који је младост провео у Француској и који се средовјечан врати у завичај, запојен новим мислима, противним старинском властеоском реду и обичајима. Звао се Вацлав Н. Њега у Јановој кући не трпљаху — поп га прозва Антихристом, дјеци бјеше забрањено састајање с њим. Ујак се смијао томе, а будући имућан и неожењен, могло му је бити да живи по вољи. Јан и сестра му Лудмила од првог тренутка завољеше ујака и нађоше начина да се с њим кришом састају. У тим састанцима примаху од њега поуке, које их душевно преобразише. Вацлав је обожавао Наполеона, чија слава у оно вријеме испуњаваше свијет; надао се да ће он учинити крај застарјелом поретку и у ћесаровини. У томе поп дозна за те састанке, те Јана затворише у кућу и наумише да га што скорије отправе у семинар. Али, у потоњем часу, отац се предомисли, видје да дијете није створено за свећеника, те га отправи у војну школу у Праг. То је било крајем године 1805. а Јану бјеше настала тринаеста. У војној школи проведе непуне четири године. Тада Наполеон са силном војском провали у Чешку. Све се школе позатвараше, а Јан ускочи у француску војску, би се у славној битци на Ваграму и кад Наполеон освоји Беч, Јан бјеше у ропству.
— У што се рани? — пита поп.
— Проби ми зрно обје бедре, али не сломи кости, те се излијечих за седам-осам недјеља.
— А ко те је лијечио? — пита Рако.
— Они. У војној болници, у Бечу. Кад оздравих, затворише ме у тамницу. Десет мјесеца чекао сам суђење, па ме осудише на смрт, да будем пушкарав пред пуком војске.
— Па ти опростише живот?
— Да. Пошто ме изведоше да ме погубе, стаде преда ме пуковник, овај исти што је сад у Котору, па рече: „На првом мјесту, стога што си од куће која је увијек била вјерна цару, која је њему дала много добријех службеника; па стога што ти се одбија на младост, доносим ти цареву милост! Нећеш срамно погинути, као што си заслужио, него ћеш, под оштрим надзором, служити као солдат-осуђеник дванаест година!“ ...Тако сам ето робовао пет година, једну у Бечу, двије у Варадину, једну у Загребу, пошљедњу у Котору! Срећом, био сам у граничарском пуку, међу добрим момцима ваше крви, од којих научих ваш језик, а помало и писмо. Најзад, јутрос ми пође за руком да учиним на што сам се одавно спремао, умакох из града онога часа кад се отвори капија, кад силан свијет нагрну у град! Бјеше ми добар пријатељ набавио фес и капутину, те прођох неопажен. Кад се већ дохватих ломнога пута, био сам сигуран, а кад пријеђох границу, нијесам већ хитао, но сам чекао неће ли ко наићи да ме упути. И цијелог дана чеках узалуд, докле ви не наиђосте!
— Јунак, богами! И од куће и јунак! — викну Мргуд.
Милица бјеше пришла к њима, да их послужи вином, па, не хтјевши прекидати Јанка, остаде цијело вријеме иза Крцуна, наслонивши руку на његово раме. Кад Јанко заврши, она пружи чашу Мргуду. Пошто се обредише, рећи ће Пуро Мијушков:
— Ја, побогу дијете, тако млад, а толико си препатио и чуда доживио! Колико ти је сад година?
— Двадесет трећа.
Опет наста дуго тајац, који прекиде Стево Бајов:
— А да су те по несрећи јутрос ухватили, би ли те убили?
— Сигурно — поврну ускок, осмијехнув се и махнув руком.
Мргуд Шутов загледа се значајно у кнеза. Пошто га је дуго тако посматрао, запита:
— А да, бога ти, кнеже Драго, шта ти мислиш с овијем чојком?
— Мислим га одвести господару, на Васиљев дан. И без тога бјех наумио поћи горе тога дана.
— Лијепо, ваистину! — прихвати старац. — А мни ли он остати онамо, што ли?
— Како га је год воља, стрико! Ја сам му отворио своју кућу, не за ову ноћ, ни за овијех осам дана, но ако ће довијека!
— Е, то ти личи, синовче! Томе сам се надâ! Фала ти што нас и у томе подичи! Теби је, поврх чојства, бог дâ и имаћа, те можеш и дијелити и дочекати и помоћи, и ти то све чиниш, валај обилато! Е фала ти у име цијелог браства што тако дочека овога кућића и страдаоца!
Јанку се завртјеше сузе.
Старац настави:
— А сад ја, као најстарији по годинама, као отац што бих вам свијема могао бити, ја бих рекао да њешто учинимо.
— Реци, стрико! — повлади кнез.
— Нека опрости ови ђетић, али ако је од веље куће, он је у Црној Гори прогнаник, празнов, нејачица, сирак, без одбране и заплећа, те га свака рђа може надгорњати! Је ли тако?
— Истина је! — викнуше сви.
— Зато бих ја рекао да га примимо у наше браство, ако хоће! Да посад буде наш брат! Да слави наше крсно име, да гинемо за њ, ако устреба, и он за нас; да му се зна огњиште и гроб, да му се натрага изједначи с нашом, ако је узима! Пристајете ли?
— Пристајемо — гракнуше сви.
— А ти, Јанко, шта на то кажеш? — запита га кнез. Јанко, блијед од узрујаности, устаде, приђе Мргуду, узе његову тврду, разграпљену руку и пољуби је.
Кнез устаде вичући:
— Нека нам је срећан нови брат!
Сви поустајаше и пољубише се с њим.
Пошљедња се с њим пољуби Милица.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 112 година.