Ускок/II

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

II
◄   I X III   ►


II

Тога дана иза подне застуди и небо се наоблачи. Тада се кренуше из Котора: кнез Драго, његов пристав, његових пет браственика и њихове три женске, а придружише им се три његушке жене из других брастава. Људи, осим кнеза, ношаху у торбама купљени житак; женске, осим Милице, кнежеве кћери, бјеху упрћене врећама; оне три из других брастава ношаху голема бремена, јер, по наруци, покуповаше што Божићу треба, готово за све остале Његуше! Кнежева мазга бјеше претоварена. Носила је: два велика мијеха далматинског вина, мјешчић бокељске ракије, у антрешељу пиринча, соли, сухе рибе, каве, лимунова, неранџа, сухих смокава, колача, свите, платна, јер сав новац што кнез узе за товно јуне, потроши за купљу, те он сâм понесе више него свих пет браственика! Додуше, и могао је, јер он сâм имађаше земље и стоке колико половина цијелога му браства, дакле, колико четири куће!
Пред градом кнез узјаха на свога остарјелог, али још држећег Путаља чувеног по Катунској нахији и по Приморју, кога стари бан бјеше почео јахати прве године деветнаестога сољећа и који му добро послужи за вријеме дугог ратовања. Пошто кнез узјаха, пружи чибук своме љубимцу Крцуну Сердареву; овај напуни лулу, укреса и припали, па пођоше без реда, док не стигоше до пута, а ту се, по обичају црногорском, уредише у поворку.
Пут што од давних времена везује Катунску нахију (а преко ње и сву Црну Гору и Зету) с Котором, толико је стар, да је, по свој прилици, њим ишао и цар Душан из Зете у град. Пут се пење и ломи на новет уз которске стране; доста је широк, али је сувише стрменит, а пошто га је вијековима вода локала, поста кршевит и пун рупчага, са чега је остао у памети многим јевропским путницима и често бивао описан. Црногорске мазге, коњи и пјешаци најрадије иду лијевом ивицом, гдје се плочани перваз одржао, али то је камивао, који, што се већма пење то опаснији постаје, јер на мјестима окомито под њим зјају стравичне урвине, те да се коме незгодно нога оклизне, сурвао би се доље и пао на дно раздробљен!
Његуши се уредише у поворку. Први пође поп Марко Пунишин, човјек средовјечан, ни по чему не различан од осталих Црногораца, јер у оно вријеме њихови попови не ношаху ни браде. Он бјеше признат као човјек који „умије ходит“, а то је, да умије штедјети снагу и на вријеме се одмарати. За њим се упути бркати Рако Мргудов, помлађи од попа, а обојица „печена чела“ и „добре пушке“, како се у Црној Гори каже за небојше, који су у рату још издржљиви. За Раком пођоше: Маркиша Стевов, Перо Пурох и Крцун Сердарев, сва три врло млада, иако два прва ожењена, онда се Црногорци жењаху у петнаестој-шеснаестој години. Ниједан од те тројице не бјеше још „мрчио пушке“ против непријатеља, јер бјеху готово дјеца, за вријеме пошљедње војне; али, на жалост, сва тројица се огледаше у међусобицама с Бајицама и ту се показаше „ваљасти“.
Особито се ту одликова соколасти Крцун Сердарев, син оглашена јунака, сердара Нова Бојичина, који погибе под Дубровником и кога владика не могаше прежалити. Мимо то, Крцун, због своје необичне памети, љепоте и веселости, бјеше омиљен не само у браству, него у цијелом племену. Он бјеше најмлађи Његуш који је ишао на Цетиње, кад га ред дође, да служи владику господара. У њему се огледаше сва ориђиналност црногорска. Он је тврдио да је освета богу угодна, јер, вели, у молитви се каже: „света освета“ (свьта од свьта!); вјеровао је да нема смрти без суђена дана, те да је лудо бојати се смрти; вјеровао је да добри јунаци и за живота бивају здухачи, који се бију са здухачима других народâ; вјеровао је да над Црногорцем нема јунака, да Црну Гору никаква сила људска не може завазда покорити, иако је може прегазити као оно Бушатлија; бојао се владике као и сви остали Црногорци, а то је, бојао се његове клетве, али је, мимо друге, више цијенио владичину храброст и војводску вјештину, него његово испосничко мучење и светост његова живота! Па онда што је тај Крцун знао напамет пјесама, прича, пословица, загонетака, то је било чудо једно; уз то, у вечерњим посијелима код владике, бјеше прикупио доста знања и о „свјетским работама“, о којима велика већина Црногораца, особито његових вршњака, ни чули нијесу, те у сијелима, у браству и свечаником пред црквом племеници не могаху га се сити наслушати. Само по себи каже да су дјевојке у племену лудовале за Крцуном Сердаревим, али он, мимо ондашњи црногорски обичај и поред тога што је имао само једног млађег брата и матер, дочека двадесет другу годину неожењен. Кад би му се о томе поменуло, говораше: „Божја ти вјера, једва чекам, али чекам да отмем чесову младу, лијепу, од добре куће Туркињу; нека се халак дигне кад се ја оженим!“
Тај први дио поворке завршаваше кнез на своме Путаљу.
За кнезом пристав, Кићун Крцов Залажанин, гоњаше натоварену мазгу. Бјеше то доброћудно, послушно и прикладно момче, од добре али сиромашне куће, те га кнез узе у најам, а пажаше га као да му је род. Уз Кићуна ступаху Милица и Анђа, прва кнежева, а друга Ракова кћер, па остале женске редом, оне с лакшим бременима предње, а оне с тежим задње. Међу њима бјеху Гôрде и Киће, лијепе невјесте Маркише Стевова и Пера Пурова.
Лијепо је видјети Црногорце и Црногорке како се жустро, гипко, у поворци пењу уз брдо! Струке, гуњеви, мараме на женским главама, зубуни и кошуље лепршају око њих, а снажне ноге поуздано крачу гдје ни козама није лако! Кнез на своме Путаљу, с џевердарем о рамену, чињаше средину поворке, која, одмичући уз брдо, лежаше а десно, а лијево, према кривудању пута! Дим из његова чибука повијаше се за њим као каква танана бијела, копренаста заставица. Пушчане цијеви пред њим бљештаху на махове. Бремена за њим, на погнутим женским леђима, напомињаху вâле, који би се неприродно ваљали уз брдо један за другим! И та поворка, уз голе, љуте крше, под натмуреним небом, бјеше символична! Ти мрки ђетићи, према којима природа њихова краја вазда, и велике нације, које им, у часу невоље, ласкаху, поступаху маћински, с горчином у души, али с несломљеним поуздањем у себе, ступају напријед. Да се у зли час сусрету с Бајицама, са својом рођеном браћом, на својој рођеној земљи, покрвили би се, али би се ради њене одбране против извањца сложили умах, преко мртвијех и рањенијех! Ти људи, који се не покоравају никаквој власти, повијаху главе често пред духовним оружјем најстаријег свећеника! Њихове жене, сестре и кћери, што под бременима понизно иђаху за њиховим стопама, приказиваху муку живовања, каквој тешко да има једнаке на свијету!
Што се већма пењаху, небо бјеше све већма натуштено и као да се спушташе. Озго, са Крсца, из дубодолинâ и склопова, који се спуштају међу обронцима Ловћена, звиждаху млазови студена вјетра и крупне хладне капи орошаваху им ознојена лица. Људи мучаху. Гдјекоја би од жена под бременом хукнула. Једна старија шапну: „Куку, ево омркосмо, прије но што стигосмо на Крстац! А ево ће и божје вријеме на ови час ударит’!“ Али се сви у срцу радоваху, што се неће обистинити њихова нагађања, која су чинили тога дана у зору, кад су силазили тим путем, бива, да ће осванути млак Божић. Јер пословица каже: „Сачувај нас, боже, ведра Божића, а облачна Ђурђева дана!“ То због љетине. Али се ни кнез ни његови браственици толико у срцу не радоваху свијетлим празницима, које обично весело очекују Срби. А зашто то, разабраће се домало.
На обичном почивалу поп стаде, па сви стадоше и сви се, осим кнеза, окренуше ка Приморју. Котор им бјеше под ногама, а сва Бока као на длану, и видјела се као чудна, дивна, прољетна прошарица, начичкана кулама и бијелим зградама. У питомом бокељском затону море бјеше мирно као уље, те бродови, усидрени и привезани, стојаху непомични. Милица познаде онај, на коме купише вино, и рече приставу:
— Богами, радије бих се навезла на дебело море, да ми се нагледат’ свијета, но што бих се баницом назвала на ове крајеве!
— А, јадо, имâ би и свијет да се чеса нагледа, кад би тебе гледâ! — поврну Кићун. А, богами, ти си баница и бићеш ђегођ била!
— И у Цуце! — дода Анђе смијући се.
Изван Боке, пучина бјеше силно узрујана, те се водени брегови ломљаху о хриди Оштрога Рта, на ушћу. Онамо зацијело не бјеше броду приступишта! Бескрајан, црн, густ облак закрио бјеше васколики западни зреник над водом, те се полако ширио ка нашим крајевима.
Поп Марко рече:
— Снијег овога ће пута од мора! Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена!
Рако прихвати:
— Дај боже! Е ми није мило гледати само бијелу капицу на Ловћену, кâ лани и ономлани и ове године до данас, но ми га је мило видјети цијела у бијело обучена на Божић; тадај ми се чини као да благосиља!
Кнез, једнако у се удубљен, пружи Крцуну чибук да му по други пут напуни лулу и укреше. Њих тројица старијих не бјеху силазили у Котор откад га коначно заузеше ћесаровци. Поп очекиваше да кнез припали, па да заподјене разговор о томе. И започе:
— А да како ти се чини, кнеже, сад доље?
Драго одби њеколико димова, мрдну густијем обрвама и одговори:
— Ваистину, на боље не навикоше! Главно је, е је сад доњи народ већ једном на чисто, неће већ презати од сутрашњега дневи, као што је презâ годинама! Као што знаш, додијало му бјеше мијењајући господаре, страхујући за своју сиромаштину и кулучећи војскама! Знâм да онизи наше вјере друкче говоре и да кукају за нама, али, ја мним, у срцу бојаху се и они нас, дивљијех гладника!
Сви бјеху незадовољни тим одговором. Поп само одмахну главом. Бркоња такође то учини, па рече:
— Тô јест, кнеже! Велика је ћесаровина и јака је, особито сад, кад је сломијен Наполијон! Веле: дуга је од нас ето па све до Русије, а у ширину јој стали Маџари и Пољаци и још њекакве вјере. Како се оно зову, Крцуне?
— А има, чоче, много и Србаља у ћесаровину. Они дају ћесару најбољу војску! Виђесте ли ове Личане у Котору! Какви зорни љуђи, какви лијепи Србљи! Бого мој, да су сви Србљи око једног господара, шта би нас било, и ко би нам што могао!
— Ма ђе је та Лика? — пита Маркиша.
— Ја мним ђе и Далмација! — објасни Перо Пуров.
— Није! — одсјече Крцун. — Одмах иза дубровачког је далмација, ђе је ходио и стрико драго, кад’но наши пођоше с Русима на Корчулу! Далмацију од Лике дијели планина Велебит. Па онда је Хрватска, па онда је равни Сријем, ђе је наш господар ходио да га завладиче. Ту је близу Сава и Дунај, иза којих је Шумадија! Има у ћесаровини још: Талијана и Нијемаца, од којијех је и сâми ћесар.
— А све ли знаш, јадове, ђаво те знавао! — рече Перо Пуров. Бркоња Рако настави свој пређашњи говор, као да није ни било тих дугачких уметака:
— Но се туже, кнеже, на намете и на правитељство, које је, веле, сасвим као што бјеше под Млечићем! На све стране, веле, жбири и уходе, те може чоек прав правцит заглавити, ако га један од тијех макне на душу! А у суду је, веле, једна мјера за Латине, а друга за наше! Ето, кнеже, на што се туже!
Кнез не рече ништа, као да се зарекао бјеше да ће их дражити. Перо Пуров рече:
— Тако ти је, да-ти, свуђ, ђе нашима не суди крст од три прста!
— Је ли? — учини на то старац. — А да ко јадо, пресуђује у нашу земљу?
— Крст! ваистину! — потврди млади човјек.
— Сила, ваистину! — рече кнез. — Ни крст, ни правда, но сила безакона!... Хајде, попе, даље, е мрче!
Пођоше. Али млађи људи наставише разговор. Перо Пуров запита учевног Крцуна:
— Чујао сам е је много лукав ови данашњи ћесар. Како га оно зову?
— Франц му је име — одговори Крцун. — А да није лукав, не ћаше узети толике земље и градове, без крви! Други су се били за њега, па ето и ми! Кад се Наполијон бјеше осилио и прегазио му државу, онда му се Франц покори, даде му кћер за жену; а кад други цареви сломише Наполијона, онданак ћесар узе кћер натраг и уза њу приде Млетке и све што бјеше млетачко, па и Приморје! И руски цар Александро благослови све то, још по његову наговору пресијече нашем владици онијех хиљаду цекина, што му даваше на годину.
Маркиша се наљути:
— Валај, ако је и лукаво није јуначки ни чојски!
У тај мах вјетар јаче зазвижда. Умукоше. Примицаху се ка Крсцу. Бјеху у стравичној дубодолини. Кад вјетар утоли, започеше падати крупне пахуље снијега, а затутњи планина од њеког силног пуцња. Да не бјеше усред зиме, помислили би е пуче гром; тако се сјетише да у Котору пуче топ.
— Ха! — викну Перо. — Пуче топ, утече роб!
— Утече, ако бог дâ, млади принцип! — викну Крцун Сердарев. — Хеј, што бих се обрадовâ, да по срећи погодим!
Сви млађи, па и њеке од женских заграјаше:
— Занаго и ја!... Занаго свак!... Дај боже!... Па да га оженимо! Веле, згодан је као ђевојка, а од велике куће!...
— Валај, згоднији и од Крцуна, а његова раста и скопости — рече Маркиша. — Нако што је плав!
Око принципа заврже се мала препирка, јер Крцун, Перо, пристав, Анђе, Горде и оне три претржнице тврђаху да су га виђали, али се не могаху сложити какав је на очи! Прекиде их кнез, викнув:
— Ха, ђаво ве позобао и са вашијем принципом, е не видите е мрче и снијег замете! Ха, попе Марко, соколе, шени!
Поп убрза корачање, сви остали за њим. Кад стигоше под голему пећину што зја у брду над путом, поп стаде, хитро сними пушку, натегну је и викну:
— Ко си?
Сви намах стадоше и натегоше пушке.
— Ко си? — понови поп и коракну ка њекој прилици, која стојаше уз литицу.
Рако, Маркиша, Перо и Крцун опколише ноћника, који одговори на прекид:
— Ја сам солдат! Бјежим у Црну Гору, код владике!
Сви спустише орозе на пушкама и пушке објесише о рамена. Рако га запита:
— Јеси ли сâм?
— Сâм!
— Јеси ли побјегао из Котора?
— Да.
— А кад?
— У подне.
Крцун кресну огњилом о кремен, те кроз варнице сви ближи видјеше стасита младића с фесом на глави.
— Откуда ти фес на глави, кад си ти ћесарски солдат? — пита поп.
Бјегунац промрмља њешто неразумљиво.
Крцун кресну и другом, те видјеше на њему излињао грађански капут.
— Прерушио се, да-ти! — рече њеко.
— Ама, љуђи, ово је он! — викну Крцун узрујан, крешући учестано. — Он је, светога ми Василија! Он... принцип!
На то се и женске начеташе око бјегунца.
Кнез викну:
— Мак’те се, да ја с њим прозборим!
Гомила се раздвоји:
— Јеси ли ти Рус, пријатељу?
— Не. Чех.
— Шта је то: Чех!?
— Мал’да не што и Рус — објасни Крцун.
— А како ти је име?
— Јâн.
— Како рече?
Милица се заборави и умијеша се:
— Ето рече: Јанко!
— Јеси ли ти они, те те зову принципом?
— Да, мене зову у Котору принцип!
— А јеси ли принцип?
— Не, гроф сам.
— Е, па добро ни дошâ, ко си да си. Ко нам на вјеру долази, они час наш је! Кога невоља прићера у ове литице, с њим, ваистину, дијелимо кору хљеба и чувамо му главу колико и своју! Кад те добра срећа на мене намјерила, мој си гост. Ја ћу те одвести ка владици, кад мине Божић. Добро ми дошао, господине грофе Јанко!
Ускок одговори:
— Хвала, господине! Примам ваше гостопримство истим срцем, каквим ми је понуђено! Видим да се бог стара за мене кад вас намјери у овој пустињи, у почетку страшне ноћи, која ће настати. Хвала!
Ријечи је наше изговарао заносећи.
— Хајд, напријед, у име божје! — викну кнез и поворка се упути истим редом, само што ускок иђаше одмах иза попа.
Сви једва дођоше к себи од чуда, Крцун потоњи; али како се морало ходити кроз невидјелицу и како им ноге клизаху по снијегу, не могаху ријечима исказивати шта им је на души. Тек кад стигоше на почетак поља његушког и кад стадоше, Крцун испали малу пушку и викну:
— Благо мени данас и довјека, е по анђелу прорекох чудо једно! Ходи, Јанко, ходи, брате, да се поцјеливамо!
И загрли ускока, који дирнут, у мраку се пољуби с невиђеним, непознатим човјеком!
Кнез одјаха, па се и он и сви мушки редом пољубише с намјерником. Женске приступаху да му љубе руку, али се он брањаше.
Најзад стари бан гракну:
— Хај’те, женске, напријед! Милице, Анђе, Горде, Киће, хај’те дома! Кажите баби да јој водимо госта, добра госта, ваистину! Кићуне, води и коња с мазгом, е ћу с дружином пјешке. Хај’те и ви, снахе, својим путем и кажите у браства ко нам ускочи.
Рако шапну попу:
— Осим свега, ово је и за ону нашу договорну работу таман како треба, баш по божјој вољи!
— Дај боже! — рече поп и кренуше се сви.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 112 година.