Усамљени гробови (1887)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војислав Илић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Усамљени гробови (1887)
Писац: Војислав Илић


Војислав Илић1.jpg

1.
Песничкој причи протекло је доба,
Романи данас „уживају право“;
И ја је не бих дизао из гроба,
Да седу прошлост не поштујем здраво.
Сад што му драго. Ја баш слабо марим
Хоће л' је когод читати ил' неће...
Занета силно узорима старим,
И моја муза старински узлеће
Узлеће смело у светлу висину,
Са кратком јопном и у кринолину.

2.

О златно доба дугачких капута
С педантски круто уздигнутом јаком!
И вас је време уклонило с пута,
И ваше госе покрило је мраком.
Вас више нема. Под небеским сводом,
Све се је живо изменило редом:
Мајке се наше помириле с модом,
А ми синови с невољом и бедом.
Срећни мужеви који нисте знали
Шта су „сезоне“ и модни журнали!

3.

Да, стигло време сасвим нових брига,
И наш се укус изменио много;
Сад нема страшно укорених књига,
Којим би вола „поразити“ могô.
Место хероја са дугим пушкама
И резовима оштрих јатагана,
Модерни укус царује међ нама,
Модерна лица - као што је Нана.
Но те лектире већ ми душа сита,
Сад читам Повјест древних Абдерита.

4.

Но почни, музо. Хладна јесен влада,
Кроз голо грање влажни ветри бију;
Небо је мутно, киша мирно пада,
На пустом пољу гаврани се вију,
А црна Дрина хучно се таласа,
Па валом својим о брегове туче...
Не чује уво веселога гласа,
А ветар шуми, звижди и јауче;
Па диже магле са висова тавни'
И као облак ваља их у равни.

5.

Слева крај друма што Лозници иде,
Но даље од ње, а Зворнику ближе,
Одакле села босанска се виде
Изјерен мало, крст се један диже.
А сниже плоча, одваљена давно,
Под свелом травом спокојно почива;
Руши је време суморно и тавно,
А маховина и коров покрива.
На хумку гавран грактајући слета,
Ковиље расте и купина цвета.

6.

Кад сам први пут путовао туда,
Било је мутно новембарско вече;
Пустошна јесен овладала свуда,
А Дрина шуми, пени се и тече,
И преврће се у кориту своме,
Кô тешки болник... Мој кочијаш стари
Устави кола баш на месту томе,
Да растурене понамешта ствари;
А ја се сиђем да исправим ноге,
И бедни стомак од труцњаве многе.

7.

И видим плочу. Док он ствари веже,
Ја приђем месту где је плоча ова,
Разгрнем коров и дугачке вреже,
И спазим на њој урезана слова:
„Под сим каменом почивају кости
Јове Лазича из града Зворника,
Здје погинувшег у цвјету младости,
От Сали-аге сербскаго крвника.“
И даље нисам прочитати могô,
Јер слова беху истрвена много.

8.

Сури споменик старих поколења
Над сниском хумком угажена гроба
Живо ме сети страсти и мучења,
И мисô врати у минуло доба.
Тужни гробови, где вас јоште није?
И ко да прича историје ваше?
Вас, растурене, маховина крије
По пределима отаџбине наше.
А сêдо време камење обара,
Где се мученик у смрти одмара!

9.

Ко је тај младић што овде почива?
Је л' имô рода или верне љубе?
И где су они? Је ли она жива?
Ил' све одавно вечни санак снива?
Можда је некад у минуло доба
Старица мајка долазила туне,
И лила сузе више рâна гроба,
И звала сина што у њему труне.
Плакала дуго и дуго га звала,
Доклен и сама у гроб није пала?

10.

Бог би то знао! Новембарско вече
Падаше тихо као магла тавна,
Кад мој кочијаш дође, па ми рече:
„Можемо ићи, кола су приправна.“
Кренем се даље. С босанских планина
Студени ветар звижди и ћарлија;
У мутној магли колеба се Дрина,
А мрак је тихо, лагано увија.
Но шум се хори из дубина њени',
Она се гиба, таласа и пени.

11.

Од ове ноћи протекло је доста.
Отишла зима. И северац клети
Не душе више. Што сметова оста,
То тихо копне између врлети.
У чистом зраку нијају се ждрали;
Ласте долећу са зимница своји'
И бео лелек на пустој обали
На једној нози замишљено стоји.
Под небом бруји чудновата врева,
Све живо кличе, цвркуће и пева!

12.

Једанпут тако у пролетње доба,
Кад млади живот и свежина влада,
Затечем старца поред тога гроба,
Где пасе своја свилоруна стада:
Стар и замишљен, у рујној вечери,
Он је, ћутећи, гледô у даљину,
И чинило се да погледом мери
И даљне горе и немирну Дрину
Као одломак изумрлих дана,
Кô седа слика старца Осијана.

13.

Сед и узвишен, кô патријарх стари,
Са благим лицем, у тихој самоћи
Он ми је причô чудновате ствари,
Све драго вече и васцеле ноћи.
Седећи тако поред свога стада
На маховини и суром камену,
Он ми је тихо казивао тада
О старим људма, о старом времену.
А месечина обасјала бледа,
Те седи старац огроман изгледа.

14.

Он ми је причô: да је, врло давно,
Живео Сâли, паша од Зворника;
Несрећну рају мучио је јавно,
Те доби име „српскога крвника“.
Некако он се загледа у граду
У лепу Јелку, у невино дете;
Заиште, дакле, да је њему даду;
А већ делије почеле да прете
Пуцају ноћу, под заклоном мрака,
Кроз уске решме из дугих пушака.

15.

Нејаки Јово, да би спасô сестру,
Диже се крадом преко хладне Дрине,
Ал' овде паде, на овоме месту
Погибе мучки од заседе њине.
Делије тада дограбише мому,
А власти турске разбојнике скрише...
Отиде Јелка Салијином дому,
И никад о њој не сазна се више.
А ову плочу и крст више гроба
Родбина диже још у оно доба.

16.

А чак позније, кад је Омер-паша
Робио Босну и племиће њене,
С њиме се здружи крвопија наша,
И с њиме оде и одведе жене
И Јелку, ваљда... Где је? Да л' је жива?
Ил' и њу, можда, измеђ туђа робља,
Зелена трава одавна покрива
Усред незнаног, далекога гробља,
Где никог нема да је бар помене,
И њену тугу и невоље њене?

17.

Под топлим небом азијатских страна,
Можда на морској високој обали,
Где тихо шушти кипариса грана
И кликће галеб и шуморе вали
Гроб њезин стоји... Када лето мине,
Ту ластавица весело долеће,
Цвркуће слатко, кличе и узлеће,
Као да носи поздрав отаџбине.
А вали шуме и зраци их љубе,
И по далекој пучини се губе.

Горњи Милановац, 14. јануар 1887.

Извори[уреди]

  • Војислав Илић: Епско и драмско песништво, страна 138-144, Вук Караџић, Београд.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 125 година.