Usamljeni grobovi (1887)

Vojislav Ilić

Usamljeni grobovi (1887) Pisac: Vojislav Ilić

1.
Pesničkoj priči proteklo je doba,
Romani danas „uživaju pravo“;
I ja je ne bih dizao iz groba,
Da sedu prošlost ne poštujem zdravo.
Sad što mu drago. Ja baš slabo marim
Hoće l' je kogod čitati il' neće...
Zaneta silno uzorima starim,
I moja muza starinski uzleće
Uzleće smelo u svetlu visinu,
Sa kratkom jopnom i u krinolinu.

2.

O zlatno doba dugačkih kaputa
S pedantski kruto uzdignutom jakom!
I vas je vreme uklonilo s puta,
I vaše gose pokrilo je mrakom.
Vas više nema. Pod nebeskim svodom,
Sve se je živo izmenilo redom:
Majke se naše pomirile s modom,
A mi sinovi s nevoljom i bedom.
Srećni muževi koji niste znali
Šta su „sezone“ i modni žurnali!

3.

Da, stiglo vreme sasvim novih briga,
I naš se ukus izmenio mnogo;
Sad nema strašno ukorenih knjiga,
Kojim bi vola „poraziti“ mogô.
Mesto heroja sa dugim puškama
I rezovima oštrih jatagana,
Moderni ukus caruje međ nama,
Moderna lica - kao što je Nana.
No te lektire već mi duša sita,
Sad čitam Povjest drevnih Abderita.

4.

No počni, muzo. Hladna jesen vlada,
Kroz golo granje vlažni vetri biju;
Nebo je mutno, kiša mirno pada,
Na pustom polju gavrani se viju,
A crna Drina hučno se talasa,
Pa valom svojim o bregove tuče...
Ne čuje uvo veseloga glasa,
A vetar šumi, zviždi i jauče;
Pa diže magle sa visova tavni'
I kao oblak valja ih u ravni.

5.

Sleva kraj druma što Loznici ide,
No dalje od nje, a Zvorniku bliže,
Odakle sela bosanska se vide
Izjeren malo, krst se jedan diže.
A sniže ploča, odvaljena davno,
Pod svelom travom spokojno počiva;
Ruši je vreme sumorno i tavno,
A mahovina i korov pokriva.
Na humku gavran graktajući sleta,
Kovilje raste i kupina cveta.

6.

Kad sam prvi put putovao tuda,
Bilo je mutno novembarsko veče;
Pustošna jesen ovladala svuda,
A Drina šumi, peni se i teče,
I prevrće se u koritu svome,
Kô teški bolnik... Moj kočijaš stari
Ustavi kola baš na mestu tome,
Da rasturene ponamešta stvari;
A ja se siđem da ispravim noge,
I bedni stomak od trucnjave mnoge.

7.

I vidim ploču. Dok on stvari veže,
Ja priđem mestu gde je ploča ova,
Razgrnem korov i dugačke vreže,
I spazim na njoj urezana slova:
„Pod sim kamenom počivaju kosti
Jove Laziča iz grada Zvornika,
Zdje poginuvšeg u cvjetu mladosti,
Ot Sali-age serbskago krvnika.“
I dalje nisam pročitati mogô,
Jer slova behu istrvena mnogo.

8.

Suri spomenik starih pokolenja
Nad sniskom humkom ugažena groba
Živo me seti strasti i mučenja,
I misô vrati u minulo doba.
Tužni grobovi, gde vas jošte nije?
I ko da priča istorije vaše?
Vas, rasturene, mahovina krije
Po predelima otadžbine naše.
A sêdo vreme kamenje obara,
Gde se mučenik u smrti odmara!

9.

Ko je taj mladić što ovde počiva?
Je l' imô roda ili verne ljube?
I gde su oni? Je li ona živa?
Il' sve odavno večni sanak sniva?
Možda je nekad u minulo doba
Starica majka dolazila tune,
I lila suze više râna groba,
I zvala sina što u njemu trune.
Plakala dugo i dugo ga zvala,
Doklen i sama u grob nije pala?

10.

Bog bi to znao! Novembarsko veče
Padaše tiho kao magla tavna,
Kad moj kočijaš dođe, pa mi reče:
„Možemo ići, kola su pripravna.“
Krenem se dalje. S bosanskih planina
Studeni vetar zviždi i ćarlija;
U mutnoj magli koleba se Drina,
A mrak je tiho, lagano uvija.
No šum se hori iz dubina njeni',
Ona se giba, talasa i peni.

11.

Od ove noći proteklo je dosta.
Otišla zima. I severac kleti
Ne duše više. Što smetova osta,
To tiho kopne između vrleti.
U čistom zraku nijaju se ždrali;
Laste doleću sa zimnica svoji'
I beo lelek na pustoj obali
Na jednoj nozi zamišljeno stoji.
Pod nebom bruji čudnovata vreva,
Sve živo kliče, cvrkuće i peva!

12.

Jedanput tako u proletnje doba,
Kad mladi život i svežina vlada,
Zatečem starca pored toga groba,
Gde pase svoja sviloruna stada:
Star i zamišljen, u rujnoj večeri,
On je, ćuteći, gledô u daljinu,
I činilo se da pogledom meri
I daljne gore i nemirnu Drinu
Kao odlomak izumrlih dana,
Kô seda slika starca Osijana.

13.

Sed i uzvišen, kô patrijarh stari,
Sa blagim licem, u tihoj samoći
On mi je pričô čudnovate stvari,
Sve drago veče i vascele noći.
Sedeći tako pored svoga stada
Na mahovini i surom kamenu,
On mi je tiho kazivao tada
O starim ljudma, o starom vremenu.
A mesečina obasjala bleda,
Te sedi starac ogroman izgleda.

14.

On mi je pričô: da je, vrlo davno,
Živeo Sâli, paša od Zvornika;
Nesrećnu raju mučio je javno,
Te dobi ime „srpskoga krvnika“.
Nekako on se zagleda u gradu
U lepu Jelku, u nevino dete;
Zaište, dakle, da je njemu dadu;
A već delije počele da prete
Pucaju noću, pod zaklonom mraka,
Kroz uske rešme iz dugih pušaka.

15.

Nejaki Jovo, da bi spasô sestru,
Diže se kradom preko hladne Drine,
Al' ovde pade, na ovome mestu
Pogibe mučki od zasede njine.
Delije tada dograbiše momu,
A vlasti turske razbojnike skriše...
Otide Jelka Salijinom domu,
I nikad o njoj ne sazna se više.
A ovu ploču i krst više groba
Rodbina diže još u ono doba.

16.

A čak poznije, kad je Omer-paša
Robio Bosnu i plemiće njene,
S njime se združi krvopija naša,
I s njime ode i odvede žene
I Jelku, valjda... Gde je? Da l' je živa?
Il' i nju, možda, izmeđ tuđa roblja,
Zelena trava odavna pokriva
Usred neznanog, dalekoga groblja,
Gde nikog nema da je bar pomene,
I njenu tugu i nevolje njene?

17.

Pod toplim nebom azijatskih strana,
Možda na morskoj visokoj obali,
Gde tiho šušti kiparisa grana
I klikće galeb i šumore vali
Grob njezin stoji... Kada leto mine,
Tu lastavica veselo doleće,
Cvrkuće slatko, kliče i uzleće,
Kao da nosi pozdrav otadžbine.
A vali šume i zraci ih ljube,
I po dalekoj pučini se gube.

Gornji Milanovac, 14. januar 1887.

Izvori

• Vojislav Ilić: Epsko i dramsko pesništvo, strana 138-144, Vuk Karadžić, Beograd.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.