Усамљена кућа
| ←Распеће | Усамљена кућа Писац: Милета Јакшић |
Исељеници→ |
Она тамо сама кућица у пољу
Изгубљена, изван друма и путева,
Што у сметовима белим затрпана
У пуст видик гледа и о нечем снева —
Изгледа ко̑ да је прогнана из села
Или да је нека мисе̑ ту довела.
У њој човек један целе зиме гледа
Беле магле што се полагано крећу
И блуде ко̑ у сну: слуша глас мећава,
Зимњих бура што му колебу облећу —
Ко зна шта ли њега из села домами
Да се у тој пустој равници осами.
Он отуд посматра, гледа мртву земљу,
Коју обавија бео покров смрти:
Ухом лови задње гласове живота
А оком на мутној хоризонта црти,
Ко сиве костуре низ голих дрвета,
Далеке утваре ишчезнула света.
Свуд је тихо, бело... све је чудно тако
Уоколо, куд год нем поглед обрати,
Ко да је пренесен у царство чудеса:
Преображен гледа предео познати,
Преображен и он себи самом бива:
Под копрену белу што земљу покрива
С прошлошћу природе сахрањује̑ и он
Старе успомене; ново доба сања
Другу једну земљу; назире у духу
Једну бледу зраку далеког свитања,
Кад ће свет у новим бојама да плане,
Зора нових мисли у њему да сване.
Ћути и нада се — и његове наде
Убиствена студен ни смрт не обара:
Слути нови живот што се у дубини
Земље — у дубини њега самог ствара...
Ћути замишљена кућица далека,
И човек у њојзи што пролеће чека
Извор[уреди]
- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 113
|