Usamljena kuća
| ←Raspeće | Usamljena kuća Pisac: Mileta Jakšić |
Iseljenici→ |
Ona tamo sama kućica u polju
Izgubljena, izvan druma i puteva,
Što u smetovima belim zatrpana
U pust vidik gleda i o nečem sneva —
Izgleda kȏ da je prognana iz sela
Ili da je neka misȇ tu dovela.
U njoj čovek jedan cele zime gleda
Bele magle što se polagano kreću
I blude kȏ u snu: sluša glas mećava,
Zimnjih bura što mu kolebu obleću —
Ko zna šta li njega iz sela domami
Da se u toj pustoj ravnici osami.
On otud posmatra, gleda mrtvu zemlju,
Koju obavija beo pokrov smrti:
Uhom lovi zadnje glasove života
A okom na mutnoj horizonta crti,
Ko sive kosture niz golih drveta,
Daleke utvare iščeznula sveta.
Svud je tiho, belo... sve je čudno tako
Uokolo, kud god nem pogled obrati,
Ko da je prenesen u carstvo čudesa:
Preobražen gleda predeo poznati,
Preobražen i on sebi samom biva:
Pod koprenu belu što zemlju pokriva
S prošlošću prirode sahranjujȇ i on
Stare uspomene; novo doba sanja
Drugu jednu zemlju; nazire u duhu
Jednu bledu zraku dalekog svitanja,
Kad će svet u novim bojama da plane,
Zora novih misli u njemu da svane.
Ćuti i nada se — i njegove nade
Ubistvena studen ni smrt ne obara:
Sluti novi život što se u dubini
Zemlje — u dubini njega samog stvara...
Ćuti zamišljena kućica daleka,
I čovek u njojzi što proleće čeka
Izvor[uredi]
- Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 113
|