Урош

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Урош
Писац: Бранко Радичевић


Branko Radičević.gif

Урош

I
Ноћ пролази — данче свети,
Шта ли ћеш донети?
И пролази данак свети —
Шта л' ће ноћ донети?
Сунце сакри лице своје,
Кâ крв небо црвено је,
Ма де с' она гора вије,
Још је пуно црвеније.
Беше тамо млого муке,
Звеке, цике, уке, буке,
Јоште лишће, трава, цвеће,
Од голема стра трепеће;
Ма већ прође, све је тио,
Бојак давно утолио.
Умакло је неколико,
Ма то ј' скоро николико;
Откидоше змији главу,
С њом узеше свету страву;
Реп се миче и превија,
Ма реп јоште није змија.
Сунце зађе, већ сумраче,
И нојца се већ примаче,
Па у таму милостиво
Зави мртво кâ и живо;
Зави рпу несретника,
Што некада свету дика,
Негда људи божа чуда,
А сад само рана уда
Гладном вуку, гладном керу
Приправљена за вечеру.
Ето леже, гле и јадне,
На земљици свуда ладне,
Њи, што муња од судбине,
Удри чојству са висине.
Све на путу што бијаше,
Поломише, покраше,
Ударише свету јаде,
Ма гле и њи на комаде!
Ох сагни се у милости,
Оком сузни па им прости!
Мрак око њи, мрак и тмина,
Мрак по дола, по висина,
А и небо то дивотно
Данаске је посиротно,
Нема месец да засине,
Да путника жеља мине —
А звездице оне красне
Нису данас кô пре јасне,
Нешто су ми потавнеле,
Кô да с' у јад неки деле,
Славуј поје жалостиво,
Да ти пуца срце живо.
Све је тужно, ма гле чуда!
Шта се чује одонуда,
Баш поклика би весела,
Ма откуд се то занела?
Сад је неста, сад опета,
Ал' се ори кроз ноћ клета!
Каква радост, ко је, шта је?
Ма кроз гору нешто сјаје,
Кô да свеће тамо горе,
Кô да видим неке дворе,
То је крчма у планини,
Надалеко стан једини.
За њу кажу: ко ту ноћи,
Бог му био у помоћи!
Но ма како, срце моје
Сада ето весело је;
Та ајдемо, ајд'мо тамо,
Да кроз прозор загледамо,
Та јад ће те и сам срести,
А веселе ваља срести.
Ето, ето уваћена,
Ето њега савезана
Што дрмаше околином,
Кано виор облачином;
Он већ грома свог не држи,
Да кâ досле света пржи,
Савезане у њег' јако
Силне руке наопако.
Тако седи он у куту,
Премишљајућ срећу љуту,
А око њег' гле војнике,
Пуне оне пусте дике,
Сваки с' чини с педи већи,
И за царем барем трећи,
И бога ми није шала,
Често с' чета подизала,
Увек беше од те већа,
Ма им увек лоша срећа,
Па сад они — „Брже вина!“
Викну једна јуначина.
Поседаше за столове;
„Наша браћа јоште лове,
Њима срећа, ми весело,
Ал' и вреди тако дело!“
Па се прича, кликће, поје
А чаше се и не броје,
Те с' одоше посмевати,
Везанога заједати,
И најгрђи који бише,
Ругау се понајвише;
Е па тако би свакаде.
Кад из топа тане паде,
И деца се њим играју,
Тамо-амо котрљају.
„Сад је доста, ваља спати,
Ти си стража, ајмо спати!“
Таку речцу вођа креће,
Ма језиком већ заплеће.
Али грану сад унутра,
Кано јарко сунце с јутра:
Крчмарово уђе луче,
Вељи бокал у наруче.
Четовођа у њу гледи,
Баш царева града вреди.
Она к њему: „Господаре,
А тако ти славе старе,
Коју данас под облака
Диже твоја мишка јака,
Ово носим млада твоме
Ја јунаштву големоме.
Прости, ћако, од онога,
Знадеш, узе ја старога,
А ти, деде ову једну!“ —
Вођа испи чашу ледну.
„Дед' нек иде и та друга,
За јуначка жића дуга,
Па ето ти још и треће
Рад јуначке добре среће.“
Вођа попи, мома точи
Да с' и ћале њој осмочи,
Једну, другу: „Ћерко, доста,
Ваља с' бринут и за госта...
Да, за госте!“ крчмар муца,
Јер већ и он пуно с' куца.
На сто бокал меће мома,
А јунаци на њег' ома.
Ал' за цуром с' вођа маша,
Ма умаче декла наша.
— „Лака нојца!“ дивна рече
Па из избе већ утече.
Први петли, а њи ево
Попадали десно, лево,
Па спавају кô заклани,
Пусто пиће све стамани,
А сувише, гле стражара,
Пао покрај господара,
Па кô и он рче, дува,
Место њега пушка чува,
Вргô бригу сву од себе.
— Ма ајдуче, како ј' тебе?
Чудно дивно, и он спава,
А њија му с' тако глава.
Ватише га, савезаше,
Овамо га потераше.
Кô ван себе он бијаше,
Кô сан му се све чињаше:
Жив он своје дат оруже!
Те погледа клето уже,
Руке њему што немило
Наопако узаптило,
Па од гњева и од срама
Маче силним мишицама:
Пуцају му беле руке,
Ма су луде све те муке,
Пусто уже не успреже,
У месо се дубље реже.
Сам се себи сад осмену,
Па с' унапред даље крену.
„Заман! 3аман!“ себи збори,
Ма опета гледа гори,
Као да се отуд нада
Опростит се пуста јада,
Кô да с' нада да ће друсто...
Али де је оно пусто?
Што побоље, поломљено,
Што остало, разбијено,
Узастопце злотвор гони,
Ал' ко знаде, можда они —
Слушај само, што то шушти?
Тић је само, тић у гушти,
Сред гњезда се збуни свога,
Са поода ненаднога.
Но да л' зрно то запишта?
Ветар, ветар, опет ништа.
Али можда какво чудо...
Ох мани се, срце лудо,
За те да се Вишњи брине,
За боље се чуда чине,
Давно т' звезда потавнела,
Ајд' са света, ајде, дела.
Тако крчми већ дођоше,
И унутра униђоше,
Он у кута тамо једна
Уза зида клону ледна,
Чело тиска уза њега,
Јер ту цели огањ легâ,
Мисли што би са њим сада,
Мисли, ал' не уназада,
Јер отуда баш никака
Не да њему љупка зрака.
Та времена другим мила,
Њему проше кô страшила.
Па од себе да стра тури,
Кô дечица он зажмури,
Па се одби у свет тамом,
И ето га сад над јамом,
Назад никуд, а напреда
Куд ће јадан да погледа!
„Одо, одо, тако стаде,
И точак му на ум паде.
„Ох, последња заш фишека
Не оборих на себека,
Па би сад већ миран био.“
И у мисли сав се збио,
Ни виђаше ни слушаше
Како му се подсмеваше;
Седи као ладна стена,
Као душа осуђена,
Лете мисли на све стране,
Ма све празне и лудане,
Не мож' латит ни једине,
Тек се роди па и мине;
Но сад ето све већ преби,
Па уздану, дође к себи:
„Нека буде ма и тако,
Јер за мене свакојако,
Моје тело дивна рана
За орлића и гаврана,
Ма та душа ојађела,
Куд ће она без свог тела?
Куд ће, да ће, свеједно је.“
Урош беше од то двоје,
Што је било тело поста,
За њим сама душа оста,
Па се негде светом вије,
Ал' Уроша тамо није.
То премисли, уз зид клону
Па у тежак санак тону.
Заспа ајдук, спава јако,
Као дете, брате, како,
Спава веће позадуго,
Спава само, ништа друго,
Јера њему око уста
Игра нека туга пуста,
Ма у њу се нешто мало
И подсмеја помешало;
Прикупљене стоје веђе,
Ал' замало па све пређе;
Он трепетну, из сна прену,
Што ли ми га отуд крену?
Доба веће? зар већ зори?
Спази свећу е још гори.
Онда глену украј себе:
„Кога видим, тебе — тебе“ —
Па с' уздркта и укочи,
Онда боље упр' очи, —
Већ му лакше срце бије,
Ког мишљаше, онај није;
Сад познаде, крај њег' ево
Стоји чедо крчмарево,
И около главом ману,
Глену на ту, на 'ну страну,
Ал' од друста немилога
На опрезу ниједнога,
Све поспало, попадало.
То с' на чудан смеј му дало:
„Дакле ти си стража моја?“
„Мучи, ја сам стража твоја,
Брже само скачи, бежи,
Брже, брже, не отежи!“ —
Ова речца што изусти,
У срце му мелем пусти.
Он с' примаче, погледа је,
Што изрече истина је,
Што невере јоште било,
Њено око истопило.
„Брже, брже, ма ти тамо?“
„Немај бриге, брже амо,
Ја помого њима мало,
Ма то није ни требало —
Амо брже!“ — ово рече,
И ужета већ пресече.
Боже благи, Боже мили,
Како чудо за час тили?
Мало пређе смрт немила
Тако близу, близу била,
Већ гавране виде гладне
Савр главе своје јадне,
Како с' вију и радују,
Јер ће скоро да благују,
Па гле, за час неста муке,
Просте њему опет руке,
Сва милина од некада
Вати му се срца млада.
— Ој животе... свети,
Тешко ли те прегорети,
Па и да си јад до јада,
Опет ниче међ њим нада;
Јад до јада бар је ишта,
Ал' у смрти нигде ништа.
И на ноге он поскочи,
Тамо-амо баца очи,
Па опази верну другу,
Та баш ону пушку дугу,
А поред ње те мале,
Што му никад не слагале,
И поред њи ножа веља
Сад му сасвим мирна жеља:
„Ма фишека, још фишека!“
Тако збори у себека,
Па једнога спаваћива
Испод срца пипа жива,
Ма кô мртав тај почива,
Ко зна штано срећан снива,
Ма зацело не од змије,
Што крај срца с' њему вије.
Већ испразни тог једнога,
Па испразни и другога,
Сад је доста па притече
Ка девојци те јој рече:
„Ти си мене избавила,
Збогом остај, сретна била!“
„Бре не лудуј, та с тобоме
И ја морам!“ — „Ти са мноме?“ —
„Ох, мој Боже!“ — пред њег' паде,
У грлу јој реч застаде,
Погледа га жалостиво,
Помаче му срце живо:
„Да, ти мораш, мол' се Богу,
Кад се више ја не могу,
А теби је пуно ближе,
„Ајд'мо, ајд'мо!“ па је диже.
И већ свећа већ догоре,
Ноћца вирну кроз прозоре,
Ма још већа туде тама,
А у тами стража сама.

II
Сунце зађе, дан умире,
Магла већ му покров стире,
Повила се по долини,
Ма се сјаје на висини;
Још он тамо, још царује,
Још около погледује,
Ма пун туге и пун јада,
Јера види е пропада.
И напоље Урош гледну,
Те пећину ману ледну,
Де је данак преданио,
Од злотвора своји с' скрио,
Гледну данку на висини,
Последњи се њему чини;
Па ка земљи спусти очи,
Онда једном стазом крочи,
Поред једне стене сави,
Два-три крока па с' устави.
Гроб пред њиме, ох чиј' ли је?
Ма на њему плоче није,
Само један крстић мали,
Али и он мучке жали,
Баш ни словца најмањега,
Да ти каже ко ту легâ,
Али Урош познаје га.
Стоји ајдук украј гроба
Оборио ока оба,
Стоји срца преломљена,
Као душа осуђена:
„Ох да рану већ преболе,
Да сам и ја ту већ доле!“
Таку речцу он изусти,
Па с' крај гроба доле спусти.
„Брзо оде прамалеће,
Ја почупа своје цвеће,
Бура дуну па понесе,
Ма ми срца не разнесе,
Бура прође, оста жиће,
Па све шапће: биће, биће.
Шта ће соко без свог крила,
Моје срећа сапалила,
Јест крваво перје било,
Ма је опет моје било —
А једино што остаде,
Што ми срећа јоште даде,
Што л' сјаји саде?
Комад копља пребијена,
Бритка сабља саломљена,
Пушка без пра и олова,
Чим напунит пусту снова?
Слепац, слепац што је био,
На бездана нагазио.
Једно чедо њег' избави,
Све рад њега заборави,
Па са њиме светом лута,
Вуци вију украј пута,
Она види, она чује,
Несретнику погледује,
Рад њега се само преза,
Што л' је за њег' тако свеза?
Што је да је, терај срећ(у),
Гори жића уда свећу,
Вељи имам дуг да вратим,
Хоћу њојзи да га платим.“
Тако мисли па ослушну,
Шта л' наблизу сада шушну?
Право амо главу диже,
Ко ка њему ово стиже?
Ко ли гледа тако њега?
Сав се стресе, да л' да бега?
— „Кô си, ко си у то доба?
Ма страшна си кâ из гроба!“
— „Да, из гроба и страоте
Ја дошета амо по те.
Послала ме...“ — „Кô?“ — „Де с' сети,
Де протреси мозак клети,
Ма ти с' глава заборавна,
А било је већ одавна,
Ма гроб и тог што ту легâ,
Заборави л' већ и њега?“
За срце га реч привати:
„Па ти, мати, па ти, мати!
Бежи, бежи, отле ајде,
Ох тако ме не гледајде,
Глај ме мачим и сабљама,
Глај запетим тим пушкама,
Глај ме муњам', глај топима,
Само немој тим очима!“
Ману руком, главом ману,
Па на другу клону страну,
Неста света, оста тмина,
Оста пуста та празнина,
Сред празнине сам он легâ,
Греј претешки око њега,
Под греом се душа сави,
На обрану заборави,
Е претешко греј стиснуо,
Да би дуже, би свиснуо.
Заче с' душа отимати,
Заче силе прикупљати.
Још је тело скамењено,
Још му око укочено,
Још он главу, још обара,
Ма већ тио проговара:
„Она мртва, да, мртва је,
Да је уби, истина је.
Пуна беше греа мера,
Заш ме даље он натера.
Она умре, а ја оста,
Зар то не би јада доста?
Зашто мача на ме трже,
Заш ме дубље у јад врже?
Ја га уби, ма и себи
Живо срце сасвим преби.
Ох да можеш, мати, мати,
У срце ми погледати,
Да виш пакô што ту гори!“
Глену горе коме збори,
Ил' је дремâ, оли дрема,
Ал ма како, сад је нема.
Од земљице Урош устô,
Срце, глава, све му пусто,
Па не види чедо мило,
Што с' ка њему упутило,
И не чује како кори,
Како декла плао збори:
„Де си, де си, срећо мила?
Но већ све сам препатила.
Све ј' готово, само брже!“
Па га собом млада трже,
„Јера“, вели, „у планини
Неки ми се жубор чини.“ —
Ништ' он не чу, ништ' не виде,
Кано у сну за њом иде;
Она збори, он не слуша,
Де ли му је бедна душа?
Месец сину, а ти, реко,
Сину њима недалеко,
Још два до три пушкомета.
„Помоз' Боже, мишко света!“
Тек што она тако кликну,
Ето пушка једна цикну,
Чу се жубор, чу се вика,
А кроз вику честа цика:
„Бежи, бежи, друже мио,
Ето Бог и покосио!“
Ма он стоји као камен,
Очи њему живи пламен,
Гледа плао око себе,
Па час гори, а час зебе.
„О, злато, сунце, брже!
Па с' пред њега млада врже,
Моли, рида, кр'а руке,
Ма узалуд све ње муке.
Стоји Урош, ближе цика,
Ближе иде бојна вика,
Дим пушчани већ осећа,
Веће друсто — зла му срећа!
Ето, ето већ једнога,
Ето за њим и другога!
Бежи, бежи, силан Боже!
Промили му испод коже;
Затрепета, плану оком,
А поскочи лаким скоком,
Она за њим, но залуду,
Већ на стену попе с' уду;
„Урош! Урош!“ већ загрми,
Урош оде низ кам стрми,
Оде веће до дружине,
Згледаше га на висине.
Жив је, жив је, али како?
Жив је, жив је, па ма како.
Већ ни збора да се бега,
Сви су веће око њега
За грм, за кам већ запали,
Живим огњем бити стали.
Јест злотвора и пресила,
Ма јуначка смрт им мила,
Та једанпут доћи мора,
А могла би доћи гора.
„Аох удри, не дај, брале!“
Покликују, пушке пале.
Бој се бије,
Крвца лије,
Али де је чедо бело,
Куд се оно јадно дело?
Куд ће крвца до срдашцу,
Куд ће луча до сунашцу?
За горицу сунце бега,
Она за њим, куд без њега!
Тамо, тамо, ено чеда,
Украј њега стоји бледа.
Ох, глени је, глени, глени,
Јад поглајде скамењени;
Из руке јој крвца бије,
Једно зрно оштети је,
У срце јој то не тиче,
Она стоји, ни се миче.
Њено око као стакло,
С драгога се не помакло, —
Ох све јој је, све је тамо,
Па још можда часак само
Њега гледа, само њега,
У око јој вас плам легâ,
Ма унутри већ догоре.
Душа њена бурно море,
К небу вали ком с' попели,
Па се тако и следили.
Кано мајка стоји бедна,
Коју носи санта једна,
Друга носи чедо мило,
Што под срцем њојзи било;
Сва узаман помагања,
Заман муке и кукања,
Оде, оде, јоште мало
Па га навек њој нестало;
Пуца санта под ногама,
Већ се под њом већ пролама,
Ништа она не осећа,
Ох тамо је њена срећа,
Њена радост, ње дан бели,
Тамо њезин живот цели
(А најлепша успомена
Из најлепши ње времена),
Тамо она гледи само,
Тако и то чедо амо,
....... ох глени је,
Па ако ти то јад није,
Онда још га и не било —
Ма што ради њено мило?
Бој се бије,
Крв се лије,
Јест њих само шака уда,
Али чине дивна чуда.
Е свак срцу одолео,
Бели данак прегорео,
Мисли само на замену,
Па се вије по камену.
Вије, вије, пушком бије,
Еј злотворе, како ти је?
Јала, брате, удри, туци!
Познају се горски вуци.
Урош гађа, пуни, пуца,
Ал' му празно срце куца.
Куд погледа, онде пада,
Ох да убит мож' и јада,
Што га мучи, што га мори,
Што му живо срце пори!
Обазре се па је глену,
Ма се одма назад крену:
„Ао срећо, и та сада,
Да са мене, мене страда...
Амо, мачу, брате клети!
Ја је нећу преживети.
Јуриш, јуриш!“ — Веће скочи,
Већ унапред силан крочи;
Но шта му је, зашто стаде?
Ето с' љуља, ето паде,
Пушка њега погодила,
Прискочи му јадна мила,
Већ долете, већ притече,
Већ крај њега млада клече,
Већ се над њим млада сави,
Већ на груди руку сави.
„Помоз', Боже, јоште није,
Још му, још му срце бије!“
Диже главу, оком плану,
Па једноме плао ману.
Ајдук стиже, већ дигоше,
Већ га отле понесоше.
„Брже, брже, ао јада!“
Ајдук пушта, доле пада,
Разнело му зрно главу,
Пада јадан он у траву;
Стиже други, већ га носе,
Лете њојзи црне косе.
„Брже, брже, тамо к реци!“
Па понеси и потеци;
Ал' кроз нојцу зрно пишти!
Ох ајдуче, да л' те тишти?
Зрно стиже,
Ето ајдук паде ни се диже,
И њег' лоша копца снађе —
Ту за облак месец зађе,
И тавно је, сасвим тамно,
Ма још траје бој помамно.
Бој утоли, све би тише,
Јоште жубор, ништа више:
Ма сад пуче, ох кога ли
Опет мајка то ожали?
Јоште једна, тад свег неста.
Већ и жубор скоро преста.
И поноћи преваљује,
Бежи нојца, пред зору је,
Звезде тужне сузе роне,
Роне сузе и на оне
За којима на земљице
Нема можда ни сузице.
Зора зори, о глени и,
Е спавају санак тии,
Па какви су да су били,
Јуначки се јесу били,
Сви су, нема ниједнога
Да издао друга свога,
Ни се дао жив у руке,
Славно скончав своје муке.
Сунце грану, а по гори
Силан жубор већ жубори;
Војници су већ устали,
Па огледат мртве стали,
А сувише те ајдуке,
Што и сташе таке муке.
Гледе тога па онога,
Ал' нема им ту једнога;
Поломљене гује леже,
Ма најљућа — да л' побеже?
Не мож' бити, баш никако,
Јера рањен беше јако,
Како паде, згледаше га,
Ма ко оно би крај њега?
Један рече: „Та знаш кују!“
Ма сад нешто чују.
Па да није ови амо?
И одоше брже тамо,
Погледаше, то он није;
Али де се, де се крије?
На траг крвав нагазише,
Па се њиме упутише,
Иду брзо, пазе, гледе,
Далеко и већ одведе,
„Сад ће, сад ће“, жељни зборе,
Изиђоше већ из горе,
Ма траг иде право к реци,
Они њиме лети, теци,
И до воде крв видеше,
Али то им и све беше.
Њега неста. Како? Ко зна?
Право не мож' да се дозна,
Онај вели да утону
Баш у ладну реку ону;
Тај га пре ту жива виде
Како поред реке иде,
Да здрав здравцит он бијаше;
Трећи вели још друкчије,
Да се не знам негде вије,
Да с њим тамо —
Ал' и то су приче само.
Мртвац, мртвац не устаје,
Да он умре, прилика је,
Тако л', нако л', свеједно је,
Он прекужи муке своје,
Али она — ох занаго,
Не преживе она драго.
Кад за гору сунце пане,
Мора и дан да издане.

(31. децембар 1849)


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 166 година.