Uroš
| Uroš Pisac: Branko Radičević |
Uroš
I
Noć prolazi — danče sveti,
Šta li ćeš doneti?
I prolazi danak sveti —
Šta l' će noć doneti?
Sunce sakri lice svoje,
Kâ krv nebo crveno je,
Ma de s' ona gora vije,
Još je puno crvenije.
Beše tamo mlogo muke,
Zveke, cike, uke, buke,
Jošte lišće, trava, cveće,
Od golema stra trepeće;
Ma već prođe, sve je tio,
Bojak davno utolio.
Umaklo je nekoliko,
Ma to j' skoro nikoliko;
Otkidoše zmiji glavu,
S njom uzeše svetu stravu;
Rep se miče i previja,
Ma rep jošte nije zmija.
Sunce zađe, već sumrače,
I nojca se već primače,
Pa u tamu milostivo
Zavi mrtvo kâ i živo;
Zavi rpu nesretnika,
Što nekada svetu dika,
Negda ljudi boža čuda,
A sad samo rana uda
Gladnom vuku, gladnom keru
Pripravljena za večeru.
Eto leže, gle i jadne,
Na zemljici svuda ladne,
Nji, što munja od sudbine,
Udri čojstvu sa visine.
Sve na putu što bijaše,
Polomiše, pokraše,
Udariše svetu jade,
Ma gle i nji na komade!
Oh sagni se u milosti,
Okom suzni pa im prosti!
Mrak oko nji, mrak i tmina,
Mrak po dola, po visina,
A i nebo to divotno
Danaske je posirotno,
Nema mesec da zasine,
Da putnika želja mine —
A zvezdice one krasne
Nisu danas kô pre jasne,
Nešto su mi potavnele,
Kô da s' u jad neki dele,
Slavuj poje žalostivo,
Da ti puca srce živo.
Sve je tužno, ma gle čuda!
Šta se čuje odonuda,
Baš poklika bi vesela,
Ma otkud se to zanela?
Sad je nesta, sad opeta,
Al' se ori kroz noć kleta!
Kakva radost, ko je, šta je?
Ma kroz goru nešto sjaje,
Kô da sveće tamo gore,
Kô da vidim neke dvore,
To je krčma u planini,
Nadaleko stan jedini.
Za nju kažu: ko tu noći,
Bog mu bio u pomoći!
No ma kako, srce moje
Sada eto veselo je;
Ta ajdemo, ajd'mo tamo,
Da kroz prozor zagledamo,
Ta jad će te i sam sresti,
A vesele valja sresti.
Eto, eto uvaćena,
Eto njega savezana
Što drmaše okolinom,
Kano vior oblačinom;
On već groma svog ne drži,
Da kâ dosle sveta prži,
Savezane u njeg' jako
Silne ruke naopako.
Tako sedi on u kutu,
Premišljajuć sreću ljutu,
A oko njeg' gle vojnike,
Pune one puste dike,
Svaki s' čini s pedi veći,
I za carem barem treći,
I boga mi nije šala,
Često s' četa podizala,
Uvek beše od te veća,
Ma im uvek loša sreća,
Pa sad oni — „Brže vina!“
Viknu jedna junačina.
Posedaše za stolove;
„Naša braća jošte love,
Njima sreća, mi veselo,
Al' i vredi tako delo!“
Pa se priča, klikće, poje
A čaše se i ne broje,
Te s' odoše posmevati,
Vezanoga zajedati,
I najgrđi koji biše,
Rugau se ponajviše;
E pa tako bi svakade.
Kad iz topa tane pade,
I deca se njim igraju,
Tamo-amo kotrljaju.
„Sad je dosta, valja spati,
Ti si straža, ajmo spati!“
Taku rečcu vođa kreće,
Ma jezikom već zapleće.
Ali granu sad unutra,
Kano jarko sunce s jutra:
Krčmarovo uđe luče,
Velji bokal u naruče.
Četovođa u nju gledi,
Baš careva grada vredi.
Ona k njemu: „Gospodare,
A tako ti slave stare,
Koju danas pod oblaka
Diže tvoja miška jaka,
Ovo nosim mlada tvome
Ja junaštvu golemome.
Prosti, ćako, od onoga,
Znadeš, uze ja staroga,
A ti, dede ovu jednu!“ —
Vođa ispi čašu lednu.
„Ded' nek ide i ta druga,
Za junačka žića duga,
Pa eto ti još i treće
Rad junačke dobre sreće.“
Vođa popi, moma toči
Da s' i ćale njoj osmoči,
Jednu, drugu: „Ćerko, dosta,
Valja s' brinut i za gosta...
Da, za goste!“ krčmar muca,
Jer već i on puno s' kuca.
Na sto bokal meće moma,
A junaci na njeg' oma.
Al' za curom s' vođa maša,
Ma umače dekla naša.
— „Laka nojca!“ divna reče
Pa iz izbe već uteče.
Prvi petli, a nji evo
Popadali desno, levo,
Pa spavaju kô zaklani,
Pusto piće sve stamani,
A suviše, gle stražara,
Pao pokraj gospodara,
Pa kô i on rče, duva,
Mesto njega puška čuva,
Vrgô brigu svu od sebe.
— Ma ajduče, kako j' tebe?
Čudno divno, i on spava,
A njija mu s' tako glava.
Vatiše ga, savezaše,
Ovamo ga poteraše.
Kô van sebe on bijaše,
Kô san mu se sve činjaše:
Živ on svoje dat oruže!
Te pogleda kleto uže,
Ruke njemu što nemilo
Naopako uzaptilo,
Pa od gnjeva i od srama
Mače silnim mišicama:
Pucaju mu bele ruke,
Ma su lude sve te muke,
Pusto uže ne uspreže,
U meso se dublje reže.
Sam se sebi sad osmenu,
Pa s' unapred dalje krenu.
„Zaman! 3aman!“ sebi zbori,
Ma opeta gleda gori,
Kao da se otud nada
Oprostit se pusta jada,
Kô da s' nada da će drusto...
Ali de je ono pusto?
Što pobolje, polomljeno,
Što ostalo, razbijeno,
Uzastopce zlotvor goni,
Al' ko znade, možda oni —
Slušaj samo, što to šušti?
Tić je samo, tić u gušti,
Sred gnjezda se zbuni svoga,
Sa pooda nenadnoga.
No da l' zrno to zapišta?
Vetar, vetar, opet ništa.
Ali možda kakvo čudo...
Oh mani se, srce ludo,
Za te da se Višnji brine,
Za bolje se čuda čine,
Davno t' zvezda potavnela,
Ajd' sa sveta, ajde, dela.
Tako krčmi već dođoše,
I unutra uniđoše,
On u kuta tamo jedna
Uza zida klonu ledna,
Čelo tiska uza njega,
Jer tu celi oganj legâ,
Misli što bi sa njim sada,
Misli, al' ne unazada,
Jer otuda baš nikaka
Ne da njemu ljupka zraka.
Ta vremena drugim mila,
Njemu proše kô strašila.
Pa od sebe da stra turi,
Kô dečica on zažmuri,
Pa se odbi u svet tamom,
I eto ga sad nad jamom,
Nazad nikud, a napreda
Kud će jadan da pogleda!
„Odo, odo, tako stade,
I točak mu na um pade.
„Oh, poslednja zaš fišeka
Ne oborih na sebeka,
Pa bi sad već miran bio.“
I u misli sav se zbio,
Ni viđaše ni slušaše
Kako mu se podsmevaše;
Sedi kao ladna stena,
Kao duša osuđena,
Lete misli na sve strane,
Ma sve prazne i ludane,
Ne mož' latit ni jedine,
Tek se rodi pa i mine;
No sad eto sve već prebi,
Pa uzdanu, dođe k sebi:
„Neka bude ma i tako,
Jer za mene svakojako,
Moje telo divna rana
Za orlića i gavrana,
Ma ta duša ojađela,
Kud će ona bez svog tela?
Kud će, da će, svejedno je.“
Uroš beše od to dvoje,
Što je bilo telo posta,
Za njim sama duša osta,
Pa se negde svetom vije,
Al' Uroša tamo nije.
To premisli, uz zid klonu
Pa u težak sanak tonu.
Zaspa ajduk, spava jako,
Kao dete, brate, kako,
Spava veće pozadugo,
Spava samo, ništa drugo,
Jera njemu oko usta
Igra neka tuga pusta,
Ma u nju se nešto malo
I podsmeja pomešalo;
Prikupljene stoje veđe,
Al' zamalo pa sve pređe;
On trepetnu, iz sna prenu,
Što li mi ga otud krenu?
Doba veće? zar već zori?
Spazi sveću e još gori.
Onda glenu ukraj sebe:
„Koga vidim, tebe — tebe“ —
Pa s' uzdrkta i ukoči,
Onda bolje upr' oči, —
Već mu lakše srce bije,
Kog mišljaše, onaj nije;
Sad poznade, kraj njeg' evo
Stoji čedo krčmarevo,
I okolo glavom manu,
Glenu na tu, na 'nu stranu,
Al' od drusta nemiloga
Na oprezu nijednoga,
Sve pospalo, popadalo.
To s' na čudan smej mu dalo:
„Dakle ti si straža moja?“
„Muči, ja sam straža tvoja,
Brže samo skači, beži,
Brže, brže, ne oteži!“ —
Ova rečca što izusti,
U srce mu melem pusti.
On s' primače, pogleda je,
Što izreče istina je,
Što nevere jošte bilo,
Njeno oko istopilo.
„Brže, brže, ma ti tamo?“
„Nemaj brige, brže amo,
Ja pomogo njima malo,
Ma to nije ni trebalo —
Amo brže!“ — ovo reče,
I užeta već preseče.
Bože blagi, Bože mili,
Kako čudo za čas tili?
Malo pređe smrt nemila
Tako blizu, blizu bila,
Već gavrane vide gladne
Savr glave svoje jadne,
Kako s' viju i raduju,
Jer će skoro da blaguju,
Pa gle, za čas nesta muke,
Proste njemu opet ruke,
Sva milina od nekada
Vati mu se srca mlada.
— Oj živote... sveti,
Teško li te pregoreti,
Pa i da si jad do jada,
Opet niče međ njim nada;
Jad do jada bar je išta,
Al' u smrti nigde ništa.
I na noge on poskoči,
Tamo-amo baca oči,
Pa opazi vernu drugu,
Ta baš onu pušku dugu,
A pored nje te male,
Što mu nikad ne slagale,
I pored nji noža velja
Sad mu sasvim mirna želja:
„Ma fišeka, još fišeka!“
Tako zbori u sebeka,
Pa jednoga spavaćiva
Ispod srca pipa živa,
Ma kô mrtav taj počiva,
Ko zna štano srećan sniva,
Ma zacelo ne od zmije,
Što kraj srca s' njemu vije.
Već isprazni tog jednoga,
Pa isprazni i drugoga,
Sad je dosta pa priteče
Ka devojci te joj reče:
„Ti si mene izbavila,
Zbogom ostaj, sretna bila!“
„Bre ne luduj, ta s tobome
I ja moram!“ — „Ti sa mnome?“ —
„Oh, moj Bože!“ — pred njeg' pade,
U grlu joj reč zastade,
Pogleda ga žalostivo,
Pomače mu srce živo:
„Da, ti moraš, mol' se Bogu,
Kad se više ja ne mogu,
A tebi je puno bliže,
„Ajd'mo, ajd'mo!“ pa je diže.
I već sveća već dogore,
Noćca virnu kroz prozore,
Ma još veća tude tama,
A u tami straža sama.
II
Sunce zađe, dan umire,
Magla već mu pokrov stire,
Povila se po dolini,
Ma se sjaje na visini;
Još on tamo, još caruje,
Još okolo pogleduje,
Ma pun tuge i pun jada,
Jera vidi e propada.
I napolje Uroš glednu,
Te pećinu manu lednu,
De je danak predanio,
Od zlotvora svoji s' skrio,
Glednu danku na visini,
Poslednji se njemu čini;
Pa ka zemlji spusti oči,
Onda jednom stazom kroči,
Pored jedne stene savi,
Dva-tri kroka pa s' ustavi.
Grob pred njime, oh čij' li je?
Ma na njemu ploče nije,
Samo jedan krstić mali,
Ali i on mučke žali,
Baš ni slovca najmanjega,
Da ti kaže ko tu legâ,
Ali Uroš poznaje ga.
Stoji ajduk ukraj groba
Oborio oka oba,
Stoji srca prelomljena,
Kao duša osuđena:
„Oh da ranu već prebole,
Da sam i ja tu već dole!“
Taku rečcu on izusti,
Pa s' kraj groba dole spusti.
„Brzo ode pramaleće,
Ja počupa svoje cveće,
Bura dunu pa ponese,
Ma mi srca ne raznese,
Bura prođe, osta žiće,
Pa sve šapće: biće, biće.
Šta će soko bez svog krila,
Moje sreća sapalila,
Jest krvavo perje bilo,
Ma je opet moje bilo —
A jedino što ostade,
Što mi sreća jošte dade,
Što l' sjaji sade?
Komad koplja prebijena,
Britka sablja salomljena,
Puška bez pra i olova,
Čim napunit pustu snova?
Slepac, slepac što je bio,
Na bezdana nagazio.
Jedno čedo njeg' izbavi,
Sve rad njega zaboravi,
Pa sa njime svetom luta,
Vuci viju ukraj puta,
Ona vidi, ona čuje,
Nesretniku pogleduje,
Rad njega se samo preza,
Što l' je za njeg' tako sveza?
Što je da je, teraj sreć(u),
Gori žića uda sveću,
Velji imam dug da vratim,
Hoću njojzi da ga platim.“
Tako misli pa oslušnu,
Šta l' nablizu sada šušnu?
Pravo amo glavu diže,
Ko ka njemu ovo stiže?
Ko li gleda tako njega?
Sav se strese, da l' da bega?
— „Kô si, ko si u to doba?
Ma strašna si kâ iz groba!“
— „Da, iz groba i straote
Ja došeta amo po te.
Poslala me...“ — „Kô?“ — „De s' seti,
De protresi mozak kleti,
Ma ti s' glava zaboravna,
A bilo je već odavna,
Ma grob i tog što tu legâ,
Zaboravi l' već i njega?“
Za srce ga reč privati:
„Pa ti, mati, pa ti, mati!
Beži, beži, otle ajde,
Oh tako me ne gledajde,
Glaj me mačim i sabljama,
Glaj zapetim tim puškama,
Glaj me munjam', glaj topima,
Samo nemoj tim očima!“
Manu rukom, glavom manu,
Pa na drugu klonu stranu,
Nesta sveta, osta tmina,
Osta pusta ta praznina,
Sred praznine sam on legâ,
Grej preteški oko njega,
Pod greom se duša savi,
Na obranu zaboravi,
E preteško grej stisnuo,
Da bi duže, bi svisnuo.
Zače s' duša otimati,
Zače sile prikupljati.
Još je telo skamenjeno,
Još mu oko ukočeno,
Još on glavu, još obara,
Ma već tio progovara:
„Ona mrtva, da, mrtva je,
Da je ubi, istina je.
Puna beše grea mera,
Zaš me dalje on natera.
Ona umre, a ja osta,
Zar to ne bi jada dosta?
Zašto mača na me trže,
Zaš me dublje u jad vrže?
Ja ga ubi, ma i sebi
Živo srce sasvim prebi.
Oh da možeš, mati, mati,
U srce mi pogledati,
Da viš pakô što tu gori!“
Glenu gore kome zbori,
Il' je dremâ, oli drema,
Al ma kako, sad je nema.
Od zemljice Uroš ustô,
Srce, glava, sve mu pusto,
Pa ne vidi čedo milo,
Što s' ka njemu uputilo,
I ne čuje kako kori,
Kako dekla plao zbori:
„De si, de si, srećo mila?
No već sve sam prepatila.
Sve j' gotovo, samo brže!“
Pa ga sobom mlada trže,
„Jera“, veli, „u planini
Neki mi se žubor čini.“ —
Ništ' on ne ču, ništ' ne vide,
Kano u snu za njom ide;
Ona zbori, on ne sluša,
De li mu je bedna duša?
Mesec sinu, a ti, reko,
Sinu njima nedaleko,
Još dva do tri puškometa.
„Pomoz' Bože, miško sveta!“
Tek što ona tako kliknu,
Eto puška jedna ciknu,
Ču se žubor, ču se vika,
A kroz viku česta cika:
„Beži, beži, druže mio,
Eto Bog i pokosio!“
Ma on stoji kao kamen,
Oči njemu živi plamen,
Gleda plao oko sebe,
Pa čas gori, a čas zebe.
„O, zlato, sunce, brže!
Pa s' pred njega mlada vrže,
Moli, rida, kr'a ruke,
Ma uzalud sve nje muke.
Stoji Uroš, bliže cika,
Bliže ide bojna vika,
Dim puščani već oseća,
Veće drusto — zla mu sreća!
Eto, eto već jednoga,
Eto za njim i drugoga!
Beži, beži, silan Bože!
Promili mu ispod kože;
Zatrepeta, planu okom,
A poskoči lakim skokom,
Ona za njim, no zaludu,
Već na stenu pope s' udu;
„Uroš! Uroš!“ već zagrmi,
Uroš ode niz kam strmi,
Ode veće do družine,
Zgledaše ga na visine.
Živ je, živ je, ali kako?
Živ je, živ je, pa ma kako.
Već ni zbora da se bega,
Svi su veće oko njega
Za grm, za kam već zapali,
Živim ognjem biti stali.
Jest zlotvora i presila,
Ma junačka smrt im mila,
Ta jedanput doći mora,
A mogla bi doći gora.
„Aoh udri, ne daj, brale!“
Poklikuju, puške pale.
Boj se bije,
Krvca lije,
Ali de je čedo belo,
Kud se ono jadno delo?
Kud će krvca do srdašcu,
Kud će luča do sunašcu?
Za goricu sunce bega,
Ona za njim, kud bez njega!
Tamo, tamo, eno čeda,
Ukraj njega stoji bleda.
Oh, gleni je, gleni, gleni,
Jad poglajde skamenjeni;
Iz ruke joj krvca bije,
Jedno zrno ošteti je,
U srce joj to ne tiče,
Ona stoji, ni se miče.
Njeno oko kao staklo,
S dragoga se ne pomaklo, —
Oh sve joj je, sve je tamo,
Pa još možda časak samo
Njega gleda, samo njega,
U oko joj vas plam legâ,
Ma unutri već dogore.
Duša njena burno more,
K nebu vali kom s' popeli,
Pa se tako i sledili.
Kano majka stoji bedna,
Koju nosi santa jedna,
Druga nosi čedo milo,
Što pod srcem njojzi bilo;
Sva uzaman pomaganja,
Zaman muke i kukanja,
Ode, ode, jošte malo
Pa ga navek njoj nestalo;
Puca santa pod nogama,
Već se pod njom već prolama,
Ništa ona ne oseća,
Oh tamo je njena sreća,
Njena radost, nje dan beli,
Tamo njezin život celi
(A najlepša uspomena
Iz najlepši nje vremena),
Tamo ona gledi samo,
Tako i to čedo amo,
....... oh gleni je,
Pa ako ti to jad nije,
Onda još ga i ne bilo —
Ma što radi njeno milo?
Boj se bije,
Krv se lije,
Jest njih samo šaka uda,
Ali čine divna čuda.
E svak srcu odoleo,
Beli danak pregoreo,
Misli samo na zamenu,
Pa se vije po kamenu.
Vije, vije, puškom bije,
Ej zlotvore, kako ti je?
Jala, brate, udri, tuci!
Poznaju se gorski vuci.
Uroš gađa, puni, puca,
Al' mu prazno srce kuca.
Kud pogleda, onde pada,
Oh da ubit mož' i jada,
Što ga muči, što ga mori,
Što mu živo srce pori!
Obazre se pa je glenu,
Ma se odma nazad krenu:
„Ao srećo, i ta sada,
Da sa mene, mene strada...
Amo, maču, brate kleti!
Ja je neću preživeti.
Juriš, juriš!“ — Veće skoči,
Već unapred silan kroči;
No šta mu je, zašto stade?
Eto s' ljulja, eto pade,
Puška njega pogodila,
Priskoči mu jadna mila,
Već dolete, već priteče,
Već kraj njega mlada kleče,
Već se nad njim mlada savi,
Već na grudi ruku savi.
„Pomoz', Bože, jošte nije,
Još mu, još mu srce bije!“
Diže glavu, okom planu,
Pa jednome plao manu.
Ajduk stiže, već digoše,
Već ga otle ponesoše.
„Brže, brže, ao jada!“
Ajduk pušta, dole pada,
Raznelo mu zrno glavu,
Pada jadan on u travu;
Stiže drugi, već ga nose,
Lete njojzi crne kose.
„Brže, brže, tamo k reci!“
Pa ponesi i poteci;
Al' kroz nojcu zrno pišti!
Oh ajduče, da l' te tišti?
Zrno stiže,
Eto ajduk pade ni se diže,
I njeg' loša kopca snađe —
Tu za oblak mesec zađe,
I tavno je, sasvim tamno,
Ma još traje boj pomamno.
Boj utoli, sve bi tiše,
Jošte žubor, ništa više:
Ma sad puče, oh koga li
Opet majka to ožali?
Jošte jedna, tad sveg nesta.
Već i žubor skoro presta.
I ponoći prevaljuje,
Beži nojca, pred zoru je,
Zvezde tužne suze rone,
Rone suze i na one
Za kojima na zemljice
Nema možda ni suzice.
Zora zori, o gleni i,
E spavaju sanak tii,
Pa kakvi su da su bili,
Junački se jesu bili,
Svi su, nema nijednoga
Da izdao druga svoga,
Ni se dao živ u ruke,
Slavno skončav svoje muke.
Sunce granu, a po gori
Silan žubor već žubori;
Vojnici su već ustali,
Pa ogledat mrtve stali,
A suviše te ajduke,
Što i staše take muke.
Glede toga pa onoga,
Al' nema im tu jednoga;
Polomljene guje leže,
Ma najljuća — da l' pobeže?
Ne mož' biti, baš nikako,
Jera ranjen beše jako,
Kako pade, zgledaše ga,
Ma ko ono bi kraj njega?
Jedan reče: „Ta znaš kuju!“
Ma sad nešto čuju.
Pa da nije ovi amo?
I odoše brže tamo,
Pogledaše, to on nije;
Ali de se, de se krije?
Na trag krvav nagaziše,
Pa se njime uputiše,
Idu brzo, paze, glede,
Daleko i već odvede,
„Sad će, sad će“, željni zbore,
Iziđoše već iz gore,
Ma trag ide pravo k reci,
Oni njime leti, teci,
I do vode krv videše,
Ali to im i sve beše.
Njega nesta. Kako? Ko zna?
Pravo ne mož' da se dozna,
Onaj veli da utonu
Baš u ladnu reku onu;
Taj ga pre tu živa vide
Kako pored reke ide,
Da zdrav zdravcit on bijaše;
Treći veli još drukčije,
Da se ne znam negde vije,
Da s njim tamo —
Al' i to su priče samo.
Mrtvac, mrtvac ne ustaje,
Da on umre, prilika je,
Tako l', nako l', svejedno je,
On prekuži muke svoje,
Ali ona — oh zanago,
Ne prežive ona drago.
Kad za goru sunce pane,
Mora i dan da izdane.
(31. decembar 1849)
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|