Урок седи на прагу (Мијатовић)

Извор: Викизворник


[Урок седи на прагу]

Кад се које чељаде нагло разболи (особито ако је лепо и напредног здравља), онда се верује да су га урекле „зле очи". Тада му се гаси угљевље. Ово врше жене (бабе) које то знају и умеју. За овај посао оне узимају зелену каленицу, у коју успу тазе воде, па је онда принесу на прочеље од огњишта. Понеке, ако имају, метну још у каленицу стрелицу (горски кристал) или стопљени белутак од громовске ватре и какав кончић (белег) од болесника, после чега узимају голом руком, ножем или машицама по један жив угљен с огњишта и мећу у каленицу. За овим три пута ирекрсте шаком преко каленице, хукну, зену, па питају шапућући: „Је ли урок?" — па ако угљен чвркне и потоне, значи да јесте. За овим се спуштају редом угљенови, и при сваком спуштању пита се: „Је ли од црних, плавих, граорастих, смеђих очију?" — па ако при овом ређању потоне и чвркне који угљен, онда значи, да су такве очи урекле чељаде. Ако има више лица са једнаким очима, то се сад пита: ко је то чељаде урекао, напомињући при том имена оних жена и људи, на које се сумња да су то могли учинити Кад се и то дозна, онда се меће у каленицу белег (конац од хаљинај од чељадета коме се гаси угљевље, па ако исти потоне, уречено чељаде неће скоро оздравити; у противном (ако илива по врху) оздравиће скоро. Још ако белег, пливајући иде к западу и нема хлада, па после потоне, и умреће; а ако белег плива к истоку, не потања и има хлада — оздравиће Пошто се све ово претходно учини, онда се још једаред махне шаком унакрс преко каленице, хукне и шапуће (баје):

Урок седи на прагу,
урочица под прагом;
урок уриче, урочица одриче.
У урока девет браћа:
од девет — осам, 5
од осам — седам,
од седам — шест,
од шест — пет,
од пет — четири,
од четири — три, 10
од три — два,
од два — један,
од једнога — нема ни једнога.
Иди уроче у горске висине,
у речне дубине, 15
где петао не кукуриче,
где кокошка не какоће,
где пас не лаје,
где мачка не мауче,
где се ђаволи скупљају, 20
а одакле анђели бегају.

Тако три пута. — После овога вода из каленице сипа се у неки суд, који се даје ономе који је дошао по гашење угљевља, препоручујући му, да истом водом болесно чељаде умије по глави и лицу, а угљеном да га нагарави по челу, длановима и образу. Она вода што претекне, сипа се на пса (да одлази болест на пса), па ако се пас отресе, онда ће се и болест од болесника отрести (тј. болесник ће оздравити). При гашењу угљевља бајалица казује ономе који је за то дошао и у коју ће се цркву болесник однети. — Бајалице неће никада да гасе угљевље у среду, петак, недељу или на који празник, јер им се тада не види (не погађа).

(Коњух, Пољна)



Певач, место записа и напомена[уреди]

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Мијатовић, Станоја М. Народна медицина Срба сељака у Левчу и Темнићу, СЕЗ, XIII (1909), с. 301-302.
  • Лазаревић, Велибор: Народне басме и лечења у Левчу и Темнићу; Лепосавић : Институт за српску културу Приштина - Лепосавић, 2020., стр. 153-154. бр. 6.