[Urok sedi na pragu]
Kad se koje čeljade naglo razboli (osobito ako je lepo i naprednog zdravlja), onda se veruje da su ga urekle „zle oči". Tada mu se gasi ugljevlje. Ovo vrše žene (babe) koje to znaju i umeju. Za ovaj posao one uzimaju zelenu kalenicu, u koju uspu taze vode, pa je onda prinesu na pročelje od ognjišta. Poneke, ako imaju, metnu još u kalenicu strelicu (gorski kristal) ili stopljeni belutak od gromovske vatre i kakav končić (beleg) od bolesnika, posle čega uzimaju golom rukom, nožem ili mašicama po jedan živ ugljen s ognjišta i meću u kalenicu. Za ovim tri puta irekrste šakom preko kalenice, huknu, zenu, pa pitaju šapućući: „Je li urok?" — pa ako ugljen čvrkne i potone, znači da jeste. Za ovim se spuštaju redom ugljenovi, i pri svakom spuštanju pita se: „Je li od crnih, plavih, graorastih, smeđih očiju?" — pa ako pri ovom ređanju potone i čvrkne koji ugljen, onda znači, da su takve oči urekle čeljade. Ako ima više lica sa jednakim očima, to se sad pita: ko je to čeljade urekao, napominjući pri tom imena onih žena i ljudi, na koje se sumnja da su to mogli učiniti Kad se i to dozna, onda se meće u kalenicu beleg (konac od haljinaj od čeljadeta kome se gasi ugljevlje, pa ako isti potone, urečeno čeljade neće skoro ozdraviti; u protivnom (ako iliva po vrhu) ozdraviće skoro. Još ako beleg, plivajući ide k zapadu i nema hlada, pa posle potone, i umreće; a ako beleg pliva k istoku, ne potanja i ima hlada — ozdraviće Pošto se sve ovo prethodno učini, onda se još jedared mahne šakom unakrs preko kalenice, hukne i šapuće (baje):
Urok sedi na pragu,
uročica pod pragom;
urok uriče, uročica odriče.
U uroka devet braća:
od devet — osam, 5
od osam — sedam,
od sedam — šest,
od šest — pet,
od pet — četiri,
od četiri — tri, 10
od tri — dva,
od dva — jedan,
od jednoga — nema ni jednoga.
Idi uroče u gorske visine,
u rečne dubine, 15
gde petao ne kukuriče,
gde kokoška ne kakoće,
gde pas ne laje,
gde mačka ne mauče,
gde se đavoli skupljaju, 20
a odakle anđeli begaju.
Tako tri puta. — Posle ovoga voda iz kalenice sipa se u neki sud, koji se daje onome koji je došao po gašenje ugljevlja, preporučujući mu, da istom vodom bolesno čeljade umije po glavi i licu, a ugljenom da ga nagaravi po čelu, dlanovima i obrazu. Ona voda što pretekne, sipa se na psa (da odlazi bolest na psa), pa ako se pas otrese, onda će se i bolest od bolesnika otresti (tj. bolesnik će ozdraviti). Pri gašenju ugljevlja bajalica kazuje onome koji je za to došao i u koju će se crkvu bolesnik odneti. — Bajalice neće nikada da gase ugljevlje u sredu, petak, nedelju ili na koji praznik, jer im se tada ne vidi (ne pogađa).
(Konjuh, Poljna)
