Унутрашњи дијалог

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Унутрашњи дијалог
Писац: Душан Срезојевић



Унутрашњи дијалог


Када од мојих безбројних ја оно
Вечите сумње злурадо упита,
Мучећи душу к'о погребно звоно:
— Ти, чиј' дух поврх провалија скита,

Реци шта тражиш с вечним смешним жаром
На земљи, куд си случајношћу бачен?
Мислиш ли да ћеш, постав господаром
Слања и Сила (варке!), живот тлачен

Препородити, учинив да тече
Лишен свакога, атрибута бона, —
Вечит, заносан, као летње вече
Капањe златна и бескрајна тона?

Твоје сићушно, твоје јадно ,,дело"
Учиниће то зар? Реци, „радниче"!
Под Непојамним што се свуда свело,
Чему твој живот? Циљ му? ... О, јадниче! —

Осетим тада, с ињем једне студи,
Да нешто младо, наивно и зрачно,
У мени — опкољено у дну груди
Од ја злокобних као јато мрачно —

Зајеца тихо, тешко, к'о сироче.
Ну намах стане киша дивних суза;
С мирноћом оног ком нешто предоче,
Ја вере, с нечим младих кукуруза.

Загњурено у бездану дубину
Ствари, које му знак тајанствен дају,
Заруди дивно, да све боре сину,
И, са жаром, у узвишеном сјају:

— Шта тражим? Чему живим? одговара,
Кроз једно зрачно жуборење груди.
Туч немоћи, вај! знам како обара,
У агонији духа који луди;

Сва дела људских духова и руку
Знам да су само реч у књизи тајни:
Али зар, мутним оком, док се вуку
По плавом небу облачићи сјајни.

И докле шуште бајке тамних шума,
Из свога гнезда младунац не лута
По своду неизмерном, к ушћу друма,
С блеском Питања у дну очног кута?

Нужношћу ствари дух људски је дужан
Да стреми правцем овог мучног пута.
Хоће ли, најзад, стати, већ не тужан,
Или ће вечно бесплодно да лута —

Свеједно! И нек пропадају дела!
(То је судбина свега. Једна мрежа
Флуидних слика која чили, бела, —
Т о је синтеза од свих других тежа).

И резигнован, са коби измирен,
Не марим за сву узалудност дела:
К'о таму пламен струјама распирен,
Ја дубем ткиво вечитога вела.

До међе моћи. Биће доста ако,
Куцнув и ја у узвишено звоно
У које куца поколење свако,
Једно за другим, с вером или боно, —

Видим како се, у магли што руди,
К'о незапамћен мастодон прастари,
У огромноме лежишту свом буди
Универсална Загонетка Ствари.


Напомене[уреди]

Младо пролеће — Бранково коло, 1910, XVI, 11, 166.

Извори[уреди]

  • ЗЛАТНИ ДАСИ. — Светлост, Крагујевац, 1975, стр. 41-43


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Срезојевић, умро 1916, пре 105 година.