Unutrašnji dijalog

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Unutrašnji dijalog
Pisac: Dušan Srezojević



Unutrašnji dijalog


Kada od mojih bezbrojnih ja ono
Večite sumnje zlurado upita,
Mučeći dušu k'o pogrebno zvono:
— Ti, čij' duh povrh provalija skita,

Reci šta tražiš s večnim smešnim žarom
Na zemlji, kud si slučajnošću bačen?
Misliš li da ćeš, postav gospodarom
Slanja i Sila (varke!), život tlačen

Preporoditi, učiniv da teče
Lišen svakoga, atributa bona, —
Večit, zanosan, kao letnje veče
Kapanje zlatna i beskrajna tona?

Tvoje sićušno, tvoje jadno ,,delo"
Učiniće to zar? Reci, „radniče"!
Pod Nepojamnim što se svuda svelo,
Čemu tvoj život? Cilj mu? ... O, jadniče! —

Osetim tada, s injem jedne studi,
Da nešto mlado, naivno i zračno,
U meni — opkoljeno u dnu grudi
Od ja zlokobnih kao jato mračno —

Zajeca tiho, teško, k'o siroče.
Nu namah stane kiša divnih suza;
S mirnoćom onog kom nešto predoče,
Ja vere, s nečim mladih kukuruza.

Zagnjureno u bezdanu dubinu
Stvari, koje mu znak tajanstven daju,
Zarudi divno, da sve bore sinu,
I, sa žarom, u uzvišenom sjaju:

— Šta tražim? Čemu živim? odgovara,
Kroz jedno zračno žuborenje grudi.
Tuč nemoći, vaj! znam kako obara,
U agoniji duha koji ludi;

Sva dela ljudskih duhova i ruku
Znam da su samo reč u knjizi tajni:
Ali zar, mutnim okom, dok se vuku
Po plavom nebu oblačići sjajni.

I dokle šušte bajke tamnih šuma,
Iz svoga gnezda mladunac ne luta
Po svodu neizmernom, k ušću druma,
S bleskom Pitanja u dnu očnog kuta?

Nužnošću stvari duh ljudski je dužan
Da stremi pravcem ovog mučnog puta.
Hoće li, najzad, stati, već ne tužan,
Ili će večno besplodno da luta —

Svejedno! I nek propadaju dela!
(To je sudbina svega. Jedna mreža
Fluidnih slika koja čili, bela, —
T o je sinteza od svih drugih teža).

I rezignovan, sa kobi izmiren,
Ne marim za svu uzaludnost dela:
K'o tamu plamen strujama raspiren,
Ja dubem tkivo večitoga vela.

Do međe moći. Biće dosta ako,
Kucnuv i ja u uzvišeno zvono
U koje kuca pokolenje svako,
Jedno za drugim, s verom ili bono, —

Vidim kako se, u magli što rudi,
K'o nezapamćen mastodon prastari,
U ogromnome ležištu svom budi
Universalna Zagonetka Stvari.


Napomene[uredi]

Mlado proleće — Brankovo kolo, 1910, XVI, 11, 166.

Izvori[uredi]

  • ZLATNI DASI. — Svetlost, Kragujevac, 1975, str. 41-43


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Srezojević, umro 1916, pre 105 godina.