Узимање Карановца
(29. јуна 1805.)
Књигу пише Згура Мемед-ага
Из онога шера Карановца,
Па је шаље у Тополу Ђорђу;
У књизи му ’вако поручује:
„Чу ли, Ђорђе, чу ли Петровићу!
„Ласно ти је варакати, синко,
„По планини водити хајдуке,
„Но ти хајде мени Карановцу,
„Оди, синко, на мегдан јуначки,
„Да видимо. ко је јунак бољи;
„Чекаћу те за петнаест дана.
„Ако ли ми на мегдан не дођеш,
„Ето мене теби у Тополу:
„Хоћу твоје попалити дворе,
„Твоју русу укинути главу,
„А Јелену твоју заробити,
„Нека двори бољега јунака“.
Кад је Ђорђе књигу разгледао,
Њу ми гледа, друге књиге пише:
Једну шаље Чарапићу Васи,
У књизи му ’вако поручује:
„Мој соколе, Чарапићу Васо!
„Купи, Васо, твоје Подунавце,
„Па ти хајде мени у Тополу;
„Ласно ј’ терат’ по Врачару Турке,
„По Врачару, по свом завичају,
„Но хајдемо шеру Карановцу,
„А на мегдан Згури Мемед-аги;
„Ту ћу твоје окушат’ јунаштво“.
Другу шаље у Космај планину,
А на име у село Рогачу,
На колено Катићу војводи:
„О мој Јанко, моја десна руко!
„Брже купи све твоје Космајце
„И поведи Петра Чеврљугу,
„И понеси пушке гарабиље,
„Па ти хајде мени у Тополу,
„Да идемо шеру Карановцу,
„Јер се грдно Згура посилио,
„Ваља нама мегдан поделити“.
Трећу шаље Борку маленоме
На колено Марковићу Сими:
„Купи, Симо, све твоје Посавце
„И поведи Борачког Чамџију,
„И повуци велике топове,
„Па ти хајде мени у Тополу,
„Да идемо шеру Карановцу,
„Зове Згура на мегдан јуначки",
Како књиге редом одлазиле,
Све војводе редом долазиле:
Прво иде Чарапићу Васа
И он води своје Подунавце;
Није шала Чарапићу Васа!
Р1де Васа кано у сватове:
Бију за њим седам таламбаса!
За њим дође војевода Јанко
И он води све Космајце љуте,
Носе они пушке гарабиље;
Танко пева Петар Чеврљуга,
По том знају, да је јунак добар.
За њим ето Борчанина Симе
И он води све своје Посавце
И још вуче велике топове;
Танко пева Борачки Чамџија,
По том знају, да је јунак добар.
Сјезери се све поље тополско
Од јунака и од добрих коња.
У Тополи конак учинише.
Кад ујутру огрануло сунце,
Покрете се из Тополе војска:
Напред иде Петровићу Ђорђе
И он води Радич-капетана,
Што ј’ уз бечког војев’о ћесара
И топове палит’ научио;
Још он води Мутапа и Лому,
Цинцар-Јанка од Орида града,
Чолак-Анту храброг барјактара,
И свог зета Антонија Пљаку;
За њим иде Чарапићу Васа,
А за Васом војевода Јанко,
А за Јанком Борчанине Сима,
И за њима сва остала војска;
Па одоше шеру Карановцу,
Отидоше здраво и весело.
Паде војска код воде Мораве,
Код Мораве, покрај воде Ибра.
Када прво јутро освануло,
Освануло и грануло сунце,
Док ево ти из турске ордије
Иде силан Згура Мемед-ага
На мркову коњу од мегдана;
На мркову четворе кубуре.
Кад га виде Петровићу Ђорђе,
Проговара Чарапићу Васи:
„Побратиме, Чарапићу Васо!
„Ко ће Згури на мегдан изићи?
Васа спрема свога коња добра,
Да он Згури на мегдан изиђе.
Вели њему Петровићу Ђорђе:
„Не будали, побратиме драги!
„Ако данас паднеш на мегдану,
„Погинуће Подунављу глава;
„Но ја имам свога зета Пљаку,
„Под њиме је хитра бедевија,
„И на њојзи четворе кубуре,
„Нек он Згури на мегдан изиђе“.
Оде Пљака Згури на мегдана.
Но да видиш Антонија Пљаку:
Када га је Згура угледао,
Грдно Турчин очи исколачи,
Па на Пљаку погони мркова;
Препаде се Антоније Пљака,
Па окрете назад бедевију;
Куда не би тица пролетела,
Туда Пљака са свом бедевијом!
Погони га Згура Мемед-ага.
Кад то виде Остружнички Чоле,
Добар јунак на хрому белаћу,
Он повика Згури Мемед-аги!
„Овам' синко, који тебе чека,
„А не гони, који теби бега!“
Но да видиш јада големога:
Чоле миче, белаћ се спотиче,
А полете Згура на мркову
С голом сабљом у десници руци,
Да му русу одсијече главу;
Ал’ је Чоле хитар на мегдану,
Скочи с коња, пушку преко коња,
Чоле креше, а Згура облеће,
Пуста пушка да опали неће.
Тад повика Петровићу Ђорђе:
„Ха, бећари! Зашто сеирите?
„Што гледате, што не помогнете?
„Не видите л’, Бог вас не видео!
„Где ће ’накав јунак погинути
„Без пусата и без коња добра?
Кад то зачу из Јагњила Ђука,
Он долете на своме вранчићу,
На вранчићу коњу косматоме,
Пружи пушку са коња на Згуру:
Но и Чолу с гвожђе угрејало,
Заједно им пушке прихватише,
Те под Згуром убише мркова,
Паде Згура у зелену траву,
Притиште га мрков на ледини;
А допаде Чарапићу Васа,
Потргао сребрну кубуру
Преко људи, те Згуру у груди.
Онда вели Чарапићу Васа:
„Побратиме, Петровићу Ђорђе!
„Твоје право, твоје старешинство:
„Оди, побро, одсеци му главу“.
Ал’ говори Петровићу Ђорђе:
„Сеци, побро, место моје руке“.
Скочи с коња Чарапићу Васа,
Те он Згури одсекао главу.
Ухватише краву мркуљицу
И од хата улар одсекоше,
На вилици главу просекоше,
Око врата крави натурише,
Па погнаше краву у напредак,
Да је носи шеру Карановцу,
Нека виде и буле и Турци,
Где погибе Згура Мемед-ага.
Тад се диже Петровићу Ђорђе,
Па нареди војводе и војску:
У чаршију Турке сатераше,
На чаршију огањ оборише;
Њу ми бије Радич из топова,
Сву чаршију огњем запалио,
Многе буле у црно завио.
Долазише буле карановске,
Моле буле Петровића Ђорђа:
„Господару, Петровићу Ђорђе!
„Ти устави твоју храбру војску,
„Да не чини зулум деци нашој“.
Њима Ђорђе ’вако говорио:
„Лако бих ја војску уставио,
„Ал’ не могу Мутапа и Лому,
„Јера су им Турци додијали;
„Ни Цинцара из Орида Јанка,
„Који своје дворе оставио
„А од турске силе и зулума;
„Ни Драгића, ни Павла Кумрића
„Из лепога села Поповића,
„Њима Турци дворе попалише,
„На ледини децу оставише;
„Како ли ћу Радич-капетана,
„Коме Турци оца погубише?
„Како ли ћу војеводу Јанка,
„Коме милу сеју одведоше?
„А како ли Чарапића Васу,
„Коме дивна брата посекоше?“
Ту се буле јаду досетиле,
Позајмљују рушпе и дукате,
Саставише један товар блага,
Па га дају Петровићу Ђорђу;
И грађани карановски Турци
Прикупили два товара блага,
Све дадоше на откупе Ђорђу.
Узе Ђорђе откупе за Турке,
Пропусти их Новоме Пазару.
Онда зове Радич-капетана,
Учини га онде војеводом,
Па се врати у село Тополу.
- ↑ Ср. Ј. Стојковић: "Нова Србијанка-Борбе за ослобођење 1804-1815", Београд, 1927.