Лов ловио царевићу
C' слугом својом Павловићем
По вр' вра' горе црне.
На Павлу је бер-кошуља,
До поле је пирлитана, 5
А од поле сва од злата.
Проговара царевићу:
„Слуго моја, Павловићу:
Ни у мене, цара, нема,
Што у тебе, слуге моје: 10
Што у тебе, бер-кошуља,
До поле је пирлитана,
А од поле сва од злата.
Оклен ти је, слуго моја?
Ал' т' је мајка доранила. 15
Али кума на дар дала.
Али љуби донијела?"
Проговара Павловићу:
„Султан царе, господаре!
Није м' мајка доранила, 20
Ни м' је кума на дар дала
Ни м' је љуби донијела —
Љуби ми је дома ткала.“
Кад то чуо царевићу,
Малу књигу накитио, 25
Па је спрема љуби својој:
„О царице, љуби моја!
Начини ми бер-кошуљу
К'о у слуге Павловића —
До поле је пирлитана, 30
Ад од поле сва од злата -
Љуби му је дома ткала.“
Кад то чула љуби своја,
Малу књигу накитила,
Па је спрема слуги својој, 35
Слуги својој, Павловици:
„Слуго моја, Павловице!
Спреми мени нита твоја!
Нита твоја и брдила,
Да изачем бер-кошуљу 40
Мому цару, господару,
Ка' 'но и ти твоме Павлу.“
Она њоме другу пише:
„О, царице госпођице!
Спреми ћу ти моја нита, 45
Моја нита и брдила,
А ма не ћу ума мога,
Ума мога, ни разума.“
Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 144-146.
