У госпоје Иван-беговице
Девет кћерка, девет пособица,[1]
Све девет их отхранила мајка;
Једнаке им хаљине кројила,
Па их води у зелену башчу. 5
Све девет их коло ухватило,
За њима је мајка погледала:
"Мили Боже, провиди ме с њима,
Јал са смрћу, јал сахирли-срећом!"
То је мајка у зао час рекла; 10
Све девет их заболила глава,
Све девет их к црној земљи паде.
Кћери води остарила мајка,
Водила их у кулу високу.
Дуго мајци нису боловале; 15
Од захода до истока сунца.
Све девет их свијет проминуло.
Мајка кћери мртве искитила,
Па их копа у зелену башчу.
Свако их је јутро облазила. 20
Кад је једно јутро уранила,
Она иђе од греба до греба,[2]
Дође гребу Маре материне,
А из греба ништо проговара:
"Хајде к двору, остарила мајко! 25
Добро пости и богу се моли,
И продаји танко рухо наше,
Па се храни и ода зла брани,
Нама, мајко, што за душу даји!
Бог је нама добру срићу дао: 30
Свих се девет посрид раја шета."
Миховио Павлиновић, II, br. 43. Из Варцара у Босни.
