Удаја сестре Љубовића

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

0001 Од како је свијет постануо,
0002 Није љепши цвијет процватио,
0003 Него што је овијех година
0004 Насред равна поља Невесиња,
0005 У дворима бега Љубовића
0006 Процватила Хајкуна ђевојка,
0007 Мила сеја бега Љубовића.
0008 Лијепа је, љепша бит’ не може:
0009 У струку је танка и висока,
0010 У образу б’јела и румена,
0011 Као да је до подне узрасла
0012 Према тихом сунцу прољетноме;
0013 Очи су јој два драга камена,
0014 А обрве морске пијавице,
0015 Трепавице крила ластавице,
0016 Руса коса кита ибришима;
0017 Уста су јој кутија шећера,
0018 Б’јели зуби два низа бисера:
0019 Руке су јој крила лабудова,
0020 Б’јеле дојке два сива голуба;
0021 Кад говори, канда голуб гуче,
0022 Кад се смије, канда сунце грије;
0023 Љепота се њена разгласила
0024 По свој Босни и Херцеговини.
0025 Њу ми просе многи просиоци,
0026 Осим свију двоји досадише:
0027 Једно ми је старац Мустаф-ага
0028 Из Крајине од Новога града,
0029 А друго је Зуко од Удбиње.
0030 У једно се вече састанули
0031 На просидби лијепе ђевојке:
0032 Старац даје хиљаду дуката,
0033 И сувише од злата тепсију,
0034 На тепцији исплетена гуја,
0035 На глави јој алем камен драги,
0036 Према ког се може вечерати
0037 У по ноћи, као у по дана;
0038 Зуко даје дванаест дуката;
0039 Јер у Зука нигђе ништа нејма,
0040 Осим сабље и дебела ђога,
0041 С којима се рани по крајини,
0042 Као соко с крил’ма по облаку.
0043 Тад’ брат сеји стаде бесједити:
0044 „О Хајкуна, мила сејо моја!
0045 „Тебе мајка како је родила,
0046 „Одмах те је другом нам’јенила;
0047 „Сад те просе многи просиоци,
0048 „Осим свију ови су најбољи,
0049 „Који су се у двору састали,
0050 „По имену старац Мустаф-ага
0051 „Из Крајине од Новога града,
0052 „У њег’ има благо небројено,
0053 „Раниће те медом и шећером,
0054 „А од’јеват’ свилом и кадифом;
0055 „А друго је Зуко од Удбиње;
0056 „Но у Зука нигђе ништа нејма,
0057 „Осим сабље и дебела ђога,
0058 „Сад ти бирај, мила моја сејо!
0059 „Кажи брату, за ког’ волиш поћи.”
0060 Сеја брату тихо одговара:
0061 „Вољан буди, мој рођени брате!
0062 „Ја ћу поћи за ког ме ти дадеш;
0063 „Ја б’ вољела за млада јунака,
0064 „Макар нигђе ништа не имао,
0065 „Нег’ за стара, макар богатога;
0066 „Није благо ни сребро ни злато,
0067 „Већ је благо, што је коме драго.”
0068 Братац сеју не шће послушати,
0069 Већ је даде преко воље њене
0070 За Мустафу старца од Новога.
0071 Кад Мустафа оде своме двору,
0072 Купи свате, да води ђевојку,
0073 И позивље од Удбиње Зука,
0074 Да му носи барјак пред сватов’ма.
0075 Скупише се кићени сватови,
0076 И одоше по л’јепу ђевојку.
0077 Кад дођоше двору ђевојачком,
0078 Ту сједише три бијела дана,
0079 А четврти данак устадоше,
0080 Поведоше лијепу ђевојку.
0081 Кад су били преко поља равна,
0082 Тад’ говори лијепа ђевојка
0083 А на уво свом ручном ђеверу:
0084 „Ој ђевере, мој злаћен прстене!
0085 „Које ми је суђен ђувегија?”
0086 Ђевер снаши тихо одговара:
0087 „Снахо моја, Хајкуна ђевојко!
0088 „Обазри се с десна на лијево,
0089 „Па погледај оног ихтијара
0090 „Штоно сједи, као ефендија,
0091 „У црвеном сниском тетривану,
0092 „Б’јела брада прси му покрила:
0093 „То је главом старац Мустаф-ага,
0094 „Оно ти је суђен ђувегија.”
0095 Тад’ ђевојка натраг се обрну,
0096 Кад га виђе од срца уздану,
0097 Пак ђевера опет запиткује:
0098 „Који оно јунак на ђогату,
0099 „Штоно барјак у рукама носи,
0100 „Црне брке уз образ привио?”
0101 Ђевер снаси право казиваше:
0102 „Оно јесте од Удбиње Зуко,
0103 „Који те је у браће просио,
0104 „Просио те, ал’ те нису дали.”
0105 Тад’ ђевојка на земљицу паде,
0106 Сви сватови дизат’ је до’дише,
0107 Најпослије старац Мустаф-ага,
0108 Ни један је подићи не може;
0109 А кад дође Зуко од Удбиње,
0110 Уд’ри барјак у земљицу чарну,
0111 Пак ђевојци пружи десну руку,
0112 Ђевојка се и сама подиже,
0113 И усједе зањга на ђогата.
0114 Онда Зуко окрену коњица
0115 И полеће преко равна поља,
0116 Као звј’езда преко ведра неба.
0117 Кад то виђе старац Мустаф-ага,
0118 Он повика гласом задављеним:
0119 „Шта гледате, кићени сватови,
0120 „Ђе ми хајдук однесе ђевојку?
0121 „Шта гледате, те не отимате?”
0122 А сватови сви у глас викнуше:
0123 „Нека носи кобац препелицу,
0124 „Нека носи, и јесте за њега;
0125 „А ти иди двору бијеломе,
0126 „За те није онака ђевојка.”