Удаја кћери илочког диздара
0001 Што се оно Фрушком гором диже,
0002 Ил је магла, или су облаци,
0003 Ил су виле коло уватиле,
0004 Ил је оно барјак Иванића?
0005 Нит је магла, нити су облаци,
0006 Нит су виле коло уватиле,
0007 Већ је оно барјак Иванића:
0008 Чету купи, иде по дјевојку.
0009 А када је чету сакупио,
0010 Све јунаке младе, нежењене,
0011 Којим није жао погинути,
0012 Он је својој чети говорио:
0013 »Браћо моја, момци нежењени!
0014 Тешко сам вам досад кубурио
0015 И без оца и без миле мајке,
0016 Па сам, браћо, на једно смислио:
0017 Да с’ удомим и да се оженим.
0018 Нашао сам љепоту дјевојку,
0019 Пошла б’ за ме, ал јој не да бабо,
0020 Не да бабо Туре за кауре,
0021 Већ се грози, да ће ме вјешати.
0022 То је, браћо, ага Змајевићу,
0023 Диздар силни илочкога града;
0024 Не да мени кћерку јединицу,
0025 Л’јепу Селу, моју јауклију,
0026 Већ је хоће за недрага дати,
0027 За недрага лалу земунскога.
0028 Мени Селе тајно поручује,
0029 Да причекам лалу земунскога
0030 И да отмем од њега дјевојку.
0031 Већ слушајте, моја браћо драга:
0032 Је ли кога породила мајка,
0033 Да отиде до Илока града,
0034 Па развиди те сватовске људе
0035 И дјевојци да однесе гласа,
0036 Да је чекам с дружином у гори.«
0037 Сви јунаци муком замукоше
0038 И у црну земљу погледаше,
0039 Сам’ не гледа Стојанићу Павле,
0040 Већ он скаче на ноге јуначке,
0041 Па говори Иванић Матији:
0042 »Побратиме, Иванић Матија!
0043 Ја ћу отић’ до Илока града,
0044 Развидит ћу, што је и како је
0045 И одн’јет ћу јауклији гласа,
0046 Да је чекаш с дружином у гори.«
0047 Кад то чуо Иванић Матија,
0048 Он је опет ријеч прифатио:
0049 »Побратиме, Стојанићу Павле,
0050 Данаске је барјам у Турака,
0051 Па кад буду Турци на акшаму,
0052 Привуци се ти к ћемерли-кули,
0053 Па покуцај пенџеру на стакло,
0054 Чут ће моја Селе јауклија,
0055 А ти казуј, што је и како је,
0056 Па се сврати ханџији Тодору;
0057 У хану се код њег Турци купе,
0058 До јације рујно вино пију,
0059 Вино пију, свашта егленишу,
0060 Па ћеш чути, што људи говоре.«
0061 Кад то чуо Стојанићу Павле,
0062 Он отиде до Илока града,
0063 Привуко се до ћемерли-куле,
0064 Покуцао пенџеру на стакло,
0065 Извабио Селу јауклију
0066 И казо јој, што је и како је.
0067 Па он иде ханџији Тодору,
0068 Гдје се Турци у хану састају.
0069 Тодор га је л’јепо дочекао,
0070 Појио га вином црвеником
0071 И хранио хљебом бијелијем,
0072 Казиво му, што Турци говоре.
0073 А кад су се о јацији дигли,
0074 Подиже се Стојанићу Павле,
0075 Па он оде калдрми-сокаком.
0076 Мудар јунак, мудро је ишао,
0077 Још сретније у гору стигао,
0078 Све казао Иванић Матији.
0079 Кад Иванић Павла разумио,
0080 Дружини је својој говорио:
0081 »Браћо моја и дружино моја!
0082 Дижимо се на ноге јуначке,
0083 Засједнимо отајне бусије,
0084 И чекајмо кићене сватове!
0085 Ви држите сваки свога момка,
0086 Ја ћу, браћо, лалу ђувегију.
0087 Ако Турци бјежат покушају,
0088 Пустите их, нека Турци бјеже;
0089 Није мени до младих Турака,
0090 Већ је мени до младе дјевојке.«
0091 То зборили, па се отиснули
0092 И засјели отајне бусије.
0093 Кад су момци бусије засјели,
0094 Подиже се Стојанићу Павле,
0095 Па се пење јели на врхове,
0096 Па он вади дурбин од биљура,
0097 Па он гледа ка Илоку граду,
0098 Мало било, задуго не било,
0099 Ал ето ти илочких сватова.
0100 Напред јаши десет сератлија,
0101 А за њима сватски старјешина,
0102 И уз њега лала од Земуна.
0103 За лалом је кићена дјевојка
0104 У кочији од сувога злата.
0105 За дјевојком весели сватови
0106 И пред њима ага Змајевићу,
0107 Прати кћерку до Земуна града.
0108 Кад видио Стојанићу Павле
0109 Кад видио кићене сватове,
0110 Све то каже Иванић Матији,
0111 А Матија друштву у бусији.
0112 Док Стојанић са јеле сишао,
0113 Дотле свати на нишан стигнули.
0114 Сваки свога обори јунака,
0115 А Иванић лалу од Земуна.
0116 Што не паде, то бјежати стаде,
0117 Само оста гиздава дјевојка,
0118 Уз дјевојку ага Змајевићу,
0119 А уз агу сватски старјешина.
0120 Кад то види Стојанићу Павле,
0121 Уз образ је шарку прислонио,
0122 Оборио агу Змајевића.
0123 Кад то види сватски старјешина,
0124 И он бјежи главом без обзира;
0125 Бјежећи је чалму изгубио,
0126 И уз чалму самур-ћурак свилни.
0127 Кад се тако свати разбјегнули,
0128 Иванић је цури приступио,
0129 Љубио ју и два и три пута,
0130 Да тко броји, и више би било.
0131 Па ју води цркви манастиру,
0132 Па ју крсти светијем крштењем,
0133 Па од Селе Марица постала,
0134 И њом се је јунак оженио.
0135 Мато оста са својом Марицом,
0136 Чета оде с новим четобашом,
0137 Четобашом Стојанићем Павлом.
