Увод (Краљичке песме)

Увод

     У многим нашим крајевима од старине су о Духовима одржавани краљички одредни обичаји, а у јужној Србији овде-онде и у данашње време о Ђурђевдану иду девојке по селима од куће до куће и певају укућанима краће песме, махом испуњене љубавним мотивима.
     Читаву руковет краљичких песама објавио је Вук Караџић 1815. године у својој „Народној српској пјеснарици." Све су у шестерцу осим једне која је у осмерцу („једина краљичка пјесма, коју сам досад чуо од четири трохејске стопе”). Свака се певала са старим припевом „љељо”. Песме је Вуку послао његов школски друг Максим Ранковић из Остружнице. Мишљење Вида Латковића о овим записима је: „Све су краљичке песме у Вуковој збирци лепе, свака на свој начин. Штета је што их нема више”.^[1] И заиста Вукове краљичке песме представљају трајну вредност и иду у врхове наше народне лирике. Тешко је из тог прекрасног букета издвојити најлепше цветове. Одлучио бих се за ове:
ДЈЕВОЈЦИ
Овде нама кажу
мому неудату.
Ја л’ је ви удајте,
ја л’ је нама дајте,
да је ми удамо
за Ивана ђака,
попова нећака,
који пером пише
по орлову крилу,
те он записује
очи девојачке
и лице јуначко.
СТАРЦУ
Овде нама кажу
старога властеља:
кад у цркву иде,
жубори му брада
као жуборика;
кад из цркве иде,
мирише му душа
као ран босиљак.
ОПЕТ КАКОМ МОМКУ
Момче перјаниче,
црн ти образ био
као груда снега,
а срце ти ладно
као јарко сунце!
ПУТУЈУЋИ ПЈЕВАЈУ
Ој вишњо, вишњице,
дигни горе гране!
Испод тебе виле
дивно коло воде,
пред њима Радиша
бичем росу тресе,
до две виле води,
а трећој беседи:
— Пођ’ за мене, вило!
Код моје ћеш мајке
У ладу седити,
танку свилу прести
на златно вретено.
     Вук Караџић је у „Српском рјечнику” из 1818. године описао краљице и оставио нам низ драгоцених података. Овај обред је у његово доба одржаван „по Србији од Цера и од Међедника до Тимока”. Такође га је било и у Славонији. У Банату и Бачкој, пак, обичај краљица сузбијали су нови свештеници.
     Године 1888. Павао Поповић је описао краљице у округу пожаревачком (управо у срезу голубачком) и објавио око четрдесет краљичких песама.^[2] Констатовао је „да при овом обичају суделују осам девојака, од којих две представљају краљеве, а четири певају, и то: две певају и две отпевају”. Седма је краљица, а осма њена дворкиња. „Краљеви морају бити високе, снажне и угледне девојке и неуморне у игрању. А певачице треба да буду једнаке висине и у гласовима да се слажу”. Поповић је уочио да обред краљица захвата процес нестајања: „Али се и овај, као и сви други народни обичаји, све више и више губи, те ће се по својој прилици, сасвим изгубити”.
     Читава прегршт краљичких песама опева љубавно осећање. Девојка је расплела своју бујну косу и њоме „сапуњала оне вране коње”. У граду су се побиле делије за белу дилбер Анђелију. Скреће пажњу песма намењена „младићу ожењену”. „Марко вије коло девојачко”, а његова млада жена га грди. Он јој „потихо говори: „Још ми мило коло да извијам, /и мило ме песме да попевам.” Али зашто? Девојачка душа мирише као михољданска дуња и ђурђевдански здравац. Својом хиперболичном сликом истиче се још једна песма. Стеван је у војсци видео прстен своје жене на царевој руци, „на малићу прсту”. „Кад цар руком махне,/ сва се војска сјајне!”
     Песме су шестерачке, осмерачке и десетрачке. На крају шестерца је припев „љељо”, а на крају осмерца и десетерца — „ладо”.
     Краљичке песме још нису ишчезле из сећања старијих жена у голубачком крају. То најбоље илуструје овај пример. Анђелка Грчић, слушалац југословенске књижевности на Филолошком факултету у Београду, записала Је у Добри код Голупца од једне удове танану и узбудљиву песму о усамљеном и тужном удовичком животу:
Ладан ветар дува,
вишња се лелеје,
вишња се лелеје.
-— Не леј мене, ветре,
ја сам сама лејна,
ја сам сама лејна,
јел ја друга немам,
јел ја договора немам!
На лопоту песме и „симбол потресних размера” указао је професор Недић.^[3]
     Проучавајући народни живот и обичаје у Лужници и Понишављу, Владимир Николић је запазио да у селима око Бабушнице и западно од Пирота „за време два дана сеоске славе игра краљ". Тај обичај краљ изводе осам девојака. Једна од њих је у потпуно мушком оделу, са припасаном сабљом или неким ножем. Та је девојка краљ. Једна од оних седам девојака је краљица. Остале девојке немају особених назива”.^[4]
     У селима Лужнице и Нишаве Владимир Пиколић је прибрао двадесет краљичких („краљских”) песама.^[5] Певане су: момку, девојци, овчару, војнику, учитељу, орачу, момчету, ђаку, итд. Поједини записи су сасвим кратки: три-четири стиха. Таква је песма за невесту:
Вишња црешња, невесто,
премени се алево,
опаши се зелено.
Садржина песама најчешће одговара фукционалној намени. Као пример може да послужи и ова што се певала газди и трговцу:
Овде седи буљубаша,
загрнул се с чисту чоју;
широка је по све поље,
висока је дор до небо.
     У разним бројевима нишког листа „Кића” (1905-1913) разасути су и записи краљичких песама.
     У збирци „Кићиие песме” објављена је и мала руковет од шест песама ове обредне лирике.^[6] Све су у шестерцу.
     Гимназист Марко Каћански приказао је сажето краљице у Бачкој. „Код нас су краљице ишле у лето и јесен, кад шајкашки војници оду на вежбе у Тител. Ишле су само оним кућама где би их поззали.” Навео је и три песме и напоменуо да су певане „пре неких осамдесет година." Зато у њима егзистирају и старе црте. Прва почиње:
Бацала девојка
за облак јабуку;
заостала јабука
горе за облаком.
Даље се говори како девојка братими облаке да јој врате јабуку.
     Уз овај рад су и три записа Вукице Николићеве. Први, изречен у једном даху, је антологијски:
Вита, вита јело,
извиј горе гране
да наши јунаци
не поломе перје.
     у књигу „Женске народне песме” унео јс антологичар Јаша Продаковић и шест краљичких пееама из пиротског округа. Све су из рукописне збирке Милана Ђ. Станојевића. Једна се пева детету, три момцима, а две ђаку.^[7] Маштовитошћу и метафорама издвата се и песма:
Орач оре равно поље,
рало му је чудно дрво,
чудно дрво давиново,
ралник му је сиви голуб,
остан му је струк босиљак,
а волови два јелена;
место брице и пшенице
семе му је ситан бисер,
брана му је чудно перо,
чудно перо пауново.
Да ли се, међутим, ови стихови, како је назначено у антологији, доиста односе на ђака? Пре бисмо, полазећи од садржине, закључили да јс ова песма за орача. Уосталом, краћа варијанта из Лужнице налази се у опсежном раду Владимира Николића, а намењена је орачу:
Орач оре равно поље,
рало му је чудно дрво,
волове му два анџела,
остан му је струк босиљак,
семе му је ситна брица.^[8]
По структури је, на пример, слична и лазаричка песма из власотиначког краја („пева се и орачима и воловима”).^[9]
     Краљице су донедавна биле веома омиљене у многим местима Војводине.
     Предмет посебног интересовања предстазљале су буњевачке краљице.
     У својем раду „О бачким Буњевцима” Иво Милић^[10] се ооврнуо и на овај одред. „Најлепши народни обичај су им краљице, другде познате и под именом „љеље”: осам девојчица босих, у лепом и чистом народном руху, с венцима од цвећа на глави, цупкајући пева о Духовима прекрасне народне песме веселе и тугаљиве, с оном нашом типичном каденцијом, за коју не знаш је ли више израз боли вечитог патника или дубине оећања за своје.”
     Буњевачким краљицама је посветио пажњу и Јован Ердељановић, указавши и на најважнију литературу.^[11] Према Ердељановићу „обичај краљице је ограничен на североисточни део нашег народа.”.^[12] Напомиње, такође, да је од старијих жена „забележио исцрпне податке о томе како су се изводиле краљице” У Горњем Банату „и по суседним деловима Бачке”.^[13]
     Миливоје Кнежевић је приредио збирку ОД тридесет и шест песама што су их певале буњевачке краљице у Суботици.^[14] У уводној студији је доста простора посветио и краљицама. „Обучене у шареним, искићеним и златом извезеним хаљинама, са крунама од перлица, цвећа и врпца на глави, а босе, оне сва три дана полазе од куће и, у ходу или застоју, поцупкујући певају своје песме „љељинке”.^[15] Кнежевић је мишљења да љељинке „и јесу оно што Буњевци од народних песама најљепше имају .^[16] Указао је и на слојеве ових песама који су из давне прошлости.
     И љељинке обилују љубавним мотивима. Као пример нека послужи само песма „Дивојкина порука момку” (бр. 11). Девојка Мара је зелен венац „низ Дунав пустила” да би допливао „до Врањине нане” и питао је да ли ће женити сина. Поручује момку да не проси удовице него „младе дивојчице” јер:
удовици, нане,
магла прид очима;
а дивојки, нане,
сјајна месечина.
     Дошла су, међутим, до изражаја и суморна и болна расположења. У тону баладе је песма „Сузе материне”. Умрло је ђаче, али:
не хтила га мајка
у гробље мећати,
већ у башчу, нане,
под жуту неранџу.
     Занимљиво је да је овој буњевачкој песми сасвим блиска балада „Болно ђаче”, што ју је Јован Хаџивасиљевић забележио почетком овог столећа у прешевској кази.^[17] Први стихови су скоро идентични. У чему је разлика? Ђаче из гроба одговара мајци да му нису тешке ни „црна земљица”, ни „зелена травица”, већ „сузе материне” (буњевачка). Ђачету нису тешке „таја црна земља”, нити ”ђаковачке књиге” ,него му теже „девојачке клетве” (прешевска).
     Сестре Јанковић су анализовале ритуалну игру лесковачких и власотиначких краљица. Способним кореографима није умакао ниједан покрет краља, краљице и барјактара. У напомени су се задржале и на изгледу краљица: „Све су девојчице у народној ношњи, забрађене обично жутом марамом и с китама цвећа на глави с леве стране. Барјаци су тешки, од платна, оивичени тканицама. Оба барјака окићена су пољским цвећем и прапорцима горе на врху и доле на углу. Цвеће којим се барјаци ките има нарочиту намену: „пукнеж" — да пукне момак за девојком; „копитњак — да копни; „обртен” — да се обрће за њом, итд.^[18]
     У истој књизи штампане су и четири краљичке осмерачке песме с рефреном „ладо” након сваког стиха.^[19] Посве су блиске лазаричким песмама из врањске и лесковачке околине. Све су изванредне. Већ прва својом тананошћу и складношћу одаје префињен укус лиричара с југа:
Ој убава мала мома, ладо, ладо,
играј, краље, барјактаре, ладо!
Има мајка милу ћеру, ладо, ладо,
од милос јој бачу гради, ладо, ладо,
бачу гради, цзеће сади, ладо, ладо,
и у бачи бел босиљак, ладо, ладо!
Отуд иде младо момче, ладо, ладо,
и оскубе струк босиљак, ладо, ладо,
и однесе у манастир, ладо, ладо,
сав манастир размерише, ладо, ладо!
Ој обава мала мома, ладо, ладо,
играј, краље, барјактаре, ладо, ладо!
     Драгутин Ђорђевић, који годинама проучава живот и обичаје народа у Лесковачкој Морави, потанко је описао краљице, кићење барјка и др. Према њему, овај обред се у Лесковцу одржавао све до 1925. године. Колико краљице живе и у наше доба, најубедљивије потврђује овај његов податак. Године 1951. за време ђурђевданских празника код црквеног храма у селу Бунушком Чифлуку налазиле су се тридесет и три краљичке групе из оближње околине.
     У Ђорђевићевој књизи је заступљено и петнаестак краљичких песама. Тачно је мишљењ теренског истраживача да се многе лазаричке песме певају и као краљичке. При том је истакао да још постоји „један мали број песама, које се углавном певају на Ђурђевдан, и то су праве краљичке песме”. Оне управо и садрже више старих црта.^[20]
     Драгоцене податке о краљицама оставио нам је и музиколог Миодраг Васиљевић.^[21] „Краљичке песме, последње за здравље у сунчевој години, биле су певане около летњег солтиција по читавој територији Србије и упорно се одржавале све до завршетка другог светског рата.” С правом је указао на утицај лазаричких песама на краљичке у лесковачком крају и иа чињеницу да је лазарички осмерац потиснуо краљички шестерац.
     Васиљевић је у Лесковачкој Морави забележио око четрдесет краљичких песама и мелодија.^[22] У погледу мотива њихова сродност с љубавном лириком је очита. Зазвуче покаткад и сасвим познати стихови („Вишњичица род родила,/ од рода се саломила”). Поједике песме, пак, припадају обредној лирици из последњих деценија. Таква је она која се пева фабричком раднику (бр. 72 Н). Нежни су и звучни стихови намењени деци. На пример: „Заспало ми дундуленце,/ на вр дуњу на листенце”. Из Мале Копашнице (код Грделице) је топла песма намењена девојчици у колевци:
Заспала ми бел белушка
на мајкини свилни скути.
Мајка си гу повикује:
— Дизај ми се, бел белушке,
веће слунце изгрејало,
мајке млеко натежало.
     Миодраг Васиљевић се интересовао и за краљице у врањском крају. „У околини Врања постојале су међу краљицама: предњарке, сабљарке, краљица, девер, стражњачке и краљ. Учеснице су се одевале у нову (свечану) народну ношњу и укрштено везивале пешкире преко груди”.^[23] Драгутин Ђорђевић из Лесковца ми је причао о снажном утиску који су на њега оставиле накићене и рајспеване краљице пре другог светског рата у Врањској Бањи. Но, у селима око Врања и Врањске Бање девојке не иду више у краљице, а и песме су већ утонуле у заборав.
     Године 1970. и 1971. у више наврата сам испитивао стање у којем се налази обредна лирика у насељима Грделичке клисуре. Том приликом сам се уверио да се краљичке песме још памте у Мртвици, Мрковици, Лебеду, Предејану, итд. У селима општине Владичин Хан, пак, у Љутежу и Мањаку^[24] обред краљица још живи, па се и пева читав циклус краљичких песама. То је још један доказ да су се ове пролећне песме најдуже очувале управо у Јужиој Србији.
     Краљице у Љутежу и Мањаку сачињавају шест девојака. Четири певају (предње и задње), а две носе барјаке и играју испред њих (барјактарке—деснокрајка и левокрајка). Барјаци су дугачки штапови, на којима су беле „тулбен” мараме, појас, здравац, селин, босиљак и друго цвеће. Стављају се, такође, и мала звона.
     Краљице по правилу води мушкарац, а његов је задатак да пази да се не би која од њих удала („завела се”).
     Кад се сретну групе краљица на путу, ломе барјаке („мотке”) да не би, према народном веровању, град тукао летину.
     Учење и увежбавање краљичких песама и мелодија почиње на 15 — 30 дана пре ђурђевданског празника. Главну улогу при том имају девојке које су више пута биле краљице, али помоћ пружају и старије жене. Оне девојке које најбоље науче песме постају „предње” („предњарке”).
     Од раног ђурђевданског јутра краљице иду од куће до куће и певају: домаћину, домаћици, укућанима, овцама, пчелама, итд. Сваки стих отпевају „предње”, а потом „задње”.^[25]
     Шестог маја 1971. године (на Ђурђевдан) пасматрао сам у Љутежу краљице, слушао и бележио њихове осмерачке и седмерачке песме.
     Мада је целог дана ромињала киша, по овом планинском селу, од куће до куће, ишле су две групе краљица, те певале и играле. У првој групи су биле: Гордана Миладиновић (13) и Славица Ранђеловић (13) — предње; Слађана Филиповић (13) и Стојана Николић (14) — задње; Зорица Николић (14) и Јагода Прокоповић (13) — барјактарке (деснокрајка и левокрајка). Године 1970. ове девојчице су ишле у лазарице. Ове године су први пут краљице. Уобичајено је да кад девојке пођу у краљице, не могу више бити лазарице. - Краљице су, често, све до удаје. У другој групи су се налазиле искусне краљице; Ружа Миладиновић (16) и Лепосава Ранђеловић (17) - предње; Мара Николић.(17) и Слободанка Ни-кблић (17) — задње; Босиљка Филиповић (16) и Дивна Ранђеловић (14) — барјактарке (деснокрајка и левокрајка).
     Ружа Миладиновић и њене другарице знају више од четрдесет краљичких песама, али су неке сасвим кратке (од четири и шест стихова).
     Краљичке песме се, у селима Грделичке клисуре, певају на Ђурђевдан од раног јутра до заласка сунца. Најстарији људи знају да је тако одувек било. Ђурђевске песме се, готово, и не чују, али у краљичким постоје црте које су из њих узете. У многим песмама, на пример, помињу се свети Ђурђе, Ђурђевдан, ђурђевско јагње, ђурђевско млеко и зелен венац „од свакојако биље”.
     Ове песме су по садржини и емоцији веома блиске љубавној лирици: девојачка душа мирише на игличе венче и босиљак; момак спава на ливади, а девојке долазе, буде га и љубе; девојче прзива момка да беру росно цвеће: синови моле мајку да им купи коње да шетају „кроз дворове танке Стане” и сл. Сусрећу се и мотиви из сватовских песама: српско девојче целу ноћ преде свилу и ниже бисер белцу на гриви. Коњ треба да језди „преко девет брда” и да донесе за њеног брата „убаву Јану”; снаха јс донела дарове, те, свекрвина кућа мирише на трендафил „и крстати босиљак”.
     Сећање на турско доба још није потпуно ишчезло из краљичких песама: представник турске власти одводи из стада најбољу овцу; бежи црнооко девојче јер мисли да селом иду Татари; Никола с пашом игра коња, паша га побеђује „и двори му прекопа,/ и љубе му пољуби.”
     Ове пролећне песме задивљују лепотом слика и израза: момче („свилна китка”) моли бога да га претвори у ситан бисер и да га проспе „куде моме воду точив /и невесте платно белив”. Једна ће га низати „на два конца” и везаће га „око грло девојачко”; војводи долазе момци и на коњима му доносе „небројени дукати”. Он их мери „на два конца свилена,/ на две „совре сребрне”; Јован је оженио сина, па му снаха „порте јасно греје”, итд.
     Поједине краљичке песме могу, заиста, да одушеве и савременог читаоца. Такве су, например: „Какав момак коња јаши” (бр. 15), „На овоме војводу” (бр. 42), „Што ти двори миришу” (бр. 47).) и „Оре Ђура равно поље” (бр. 50). Пред лепотом, пак, песме „Заспао ми нежењен” (бр. 18) просто застаје дах.

                                                                    Момчило Златановић

Референце

1. Др Видо Латковић, Народна књижевност. Београд, 1967, стр. 159.
2. Павао В. Поповић, „Краљице”, српски народни обичај о Тројичину дне. Братство, II, Београд, 1888, стр. 7-29.
   
3. Владан Недић, Слушаоци југословенске књижсвности — сакупљачи усменог блага. Расковник, Горњи Милановац, јесен 1970, стр. 118.
4. Владимир М. Николић, Из Лужнице и Нишаве. Српски етнографски зборник, књига шеснаеста, Београд, 1910, стр. 154.
   
5. Нав. рад, стр. 303-307.
6. Кићине песме, I. Београд, 1924, стр. 54-57.
7. Јаша М. Продановић, Женске народне песме. Београд, 1925, стр. 197-199.
8. Владимир М. Николић, нав. рад, стр. 305.
9. Др. М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави. Београд, 1958, стр. 276. (бр. 107.)
10. Др. Иво Милић, О бачким Буњевцима. О Буњевцима (уредио Миливоје Кнежевић), Суботица, 1927, стр. 9.
11. Др Јован Ердељановић, О пореклу Буњеваца. Београд, 1930, стр. 269-274.
12. Нав. дело, стр. 273.
13. Нав. дело, стр. 272/7
14. Мил. В. Кнежевић, Буњевачке народне песме, краљичке. Суботица, 1930.
15. Нав. дело, стр. 11.
16. Нав. дело, стр. 24.
17. Др Јов. Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија, књига друга, Прешевска област. Београд, 1913, стр. 316
18. Љубица С. Јанковић и Даница С. Јанковић, Народне игре, VII књига. Београд, 1952, стр. 59-62.
19. Нав. дело, стр. 210-211.
20. Др. М. Ђорђевић, нав, дело, стр. 316-325.
21. Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја. Београд, 1960, стр. 69-70.
22. Нав. дело, стр. 70-82.
23. Нав. дело, стр. 69.
24. О овим селима види: Др Јован Ф. Трифуноски, Грделичка клисура- Лесковац, 1964, стр. 120-122. и 112-114.
25. Момчило Златаковић, Краљичке песме у Грделичкој клисури. Врањски гласник, књ. VI, Врање, 1970, стр. 433-438.

Извор

• Момчило Златановић: Краљичке песме, [б. и.], Врање, 1971., стр. 5-20.