Uvod (Kraljičke pesme)

Uvod

     U mnogim našim krajevima od starine su o Duhovima održavani kraljički odredni običaji, a u južnoj Srbiji ovde-onde i u današnje vreme o Đurđevdanu idu devojke po selima od kuće do kuće i pevaju ukućanima kraće pesme, mahom ispunjene ljubavnim motivima.
     Čitavu rukovet kraljičkih pesama objavio je Vuk Karadžić 1815. godine u svojoj „Narodnoj srpskoj pjesnarici." Sve su u šestercu osim jedne koja je u osmercu („jedina kraljička pjesma, koju sam dosad čuo od četiri trohejske stope”). Svaka se pevala sa starim pripevom „ljeljo”. Pesme je Vuku poslao njegov školski drug Maksim Ranković iz Ostružnice. Mišljenje Vida Latkovića o ovim zapisima je: „Sve su kraljičke pesme u Vukovoj zbirci lepe, svaka na svoj način. Šteta je što ih nema više”.^[1] I zaista Vukove kraljičke pesme predstavljaju trajnu vrednost i idu u vrhove naše narodne lirike. Teško je iz tog prekrasnog buketa izdvojiti najlepše cvetove. Odlučio bih se za ove:
DJEVOJCI
Ovde nama kažu
momu neudatu.
Ja l’ je vi udajte,
ja l’ je nama dajte,
da je mi udamo
za Ivana đaka,
popova nećaka,
koji perom piše
po orlovu krilu,
te on zapisuje
oči devojačke
i lice junačko.
STARCU
Ovde nama kažu
staroga vlastelja:
kad u crkvu ide,
žubori mu brada
kao žuborika;
kad iz crkve ide,
miriše mu duša
kao ran bosiljak.
OPET KAKOM MOMKU
Momče perjaniče,
crn ti obraz bio
kao gruda snega,
a srce ti ladno
kao jarko sunce!
PUTUJUĆI PJEVAJU
Oj višnjo, višnjice,
digni gore grane!
Ispod tebe vile
divno kolo vode,
pred njima Radiša
bičem rosu trese,
do dve vile vodi,
a trećoj besedi:
— Pođ’ za mene, vilo!
Kod moje ćeš majke
U ladu sediti,
tanku svilu presti
na zlatno vreteno.
     Vuk Karadžić je u „Srpskom rječniku” iz 1818. godine opisao kraljice i ostavio nam niz dragocenih podataka. Ovaj obred je u njegovo doba održavan „po Srbiji od Cera i od Međednika do Timoka”. Takođe ga je bilo i u Slavoniji. U Banatu i Bačkoj, pak, običaj kraljica suzbijali su novi sveštenici.
     Godine 1888. Pavao Popović je opisao kraljice u okrugu požarevačkom (upravo u srezu golubačkom) i objavio oko četrdeset kraljičkih pesama.^[2] Konstatovao je „da pri ovom običaju sudeluju osam devojaka, od kojih dve predstavljaju kraljeve, a četiri pevaju, i to: dve pevaju i dve otpevaju”. Sedma je kraljica, a osma njena dvorkinja. „Kraljevi moraju biti visoke, snažne i ugledne devojke i neumorne u igranju. A pevačice treba da budu jednake visine i u glasovima da se slažu”. Popović je uočio da obred kraljica zahvata proces nestajanja: „Ali se i ovaj, kao i svi drugi narodni običaji, sve više i više gubi, te će se po svojoj prilici, sasvim izgubiti”.
     Čitava pregršt kraljičkih pesama opeva ljubavno osećanje. Devojka je rasplela svoju bujnu kosu i njome „sapunjala one vrane konje”. U gradu su se pobile delije za belu dilber Anđeliju. Skreće pažnju pesma namenjena „mladiću oženjenu”. „Marko vije kolo devojačko”, a njegova mlada žena ga grdi. On joj „potiho govori: „Još mi milo kolo da izvijam, /i milo me pesme da popevam.” Ali zašto? Devojačka duša miriše kao miholjdanska dunja i đurđevdanski zdravac. Svojom hiperboličnom slikom ističe se još jedna pesma. Stevan je u vojsci video prsten svoje žene na carevoj ruci, „na maliću prstu”. „Kad car rukom mahne,/ sva se vojska sjajne!”
     Pesme su šesteračke, osmeračke i desetračke. Na kraju šesterca je pripev „ljeljo”, a na kraju osmerca i deseterca — „lado”.
     Kraljičke pesme još nisu iščezle iz sećanja starijih žena u golubačkom kraju. To najbolje ilustruje ovaj primer. Anđelka Grčić, slušalac jugoslovenske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, zapisala Je u Dobri kod Golupca od jedne udove tananu i uzbudljivu pesmu o usamljenom i tužnom udovičkom životu:
Ladan vetar duva,
višnja se leleje,
višnja se leleje.
-— Ne lej mene, vetre,
ja sam sama lejna,
ja sam sama lejna,
jel ja druga nemam,
jel ja dogovora nemam!
Na lopotu pesme i „simbol potresnih razmera” ukazao je profesor Nedić.^[3]
     Proučavajući narodni život i običaje u Lužnici i Ponišavlju, Vladimir Nikolić je zapazio da u selima oko Babušnice i zapadno od Pirota „za vreme dva dana seoske slave igra kralj". Taj običaj kralj izvode osam devojaka. Jedna od njih je u potpuno muškom odelu, sa pripasanom sabljom ili nekim nožem. Ta je devojka kralj. Jedna od onih sedam devojaka je kraljica. Ostale devojke nemaju osobenih naziva”.^[4]
     U selima Lužnice i Nišave Vladimir Pikolić je pribrao dvadeset kraljičkih („kraljskih”) pesama.^[5] Pevane su: momku, devojci, ovčaru, vojniku, učitelju, oraču, momčetu, đaku, itd. Pojedini zapisi su sasvim kratki: tri-četiri stiha. Takva je pesma za nevestu:
Višnja crešnja, nevesto,
premeni se alevo,
opaši se zeleno.
Sadržina pesama najčešće odgovara fukcionalnoj nameni. Kao primer može da posluži i ova što se pevala gazdi i trgovcu:
Ovde sedi buljubaša,
zagrnul se s čistu čoju;
široka je po sve polje,
visoka je dor do nebo.
     U raznim brojevima niškog lista „Kića” (1905-1913) razasuti su i zapisi kraljičkih pesama.
     U zbirci „Kićiie pesme” objavljena je i mala rukovet od šest pesama ove obredne lirike.^[6] Sve su u šestercu.
     Gimnazist Marko Kaćanski prikazao je sažeto kraljice u Bačkoj. „Kod nas su kraljice išle u leto i jesen, kad šajkaški vojnici odu na vežbe u Titel. Išle su samo onim kućama gde bi ih pozzali.” Naveo je i tri pesme i napomenuo da su pevane „pre nekih osamdeset godina." Zato u njima egzistiraju i stare crte. Prva počinje:
Bacala devojka
za oblak jabuku;
zaostala jabuka
gore za oblakom.
Dalje se govori kako devojka bratimi oblake da joj vrate jabuku.
     Uz ovaj rad su i tri zapisa Vukice Nikolićeve. Prvi, izrečen u jednom dahu, je antologijski:
Vita, vita jelo,
izvij gore grane
da naši junaci
ne polome perje.
     u knjigu „Ženske narodne pesme” uneo js antologičar Jaša Prodaković i šest kraljičkih peeama iz pirotskog okruga. Sve su iz rukopisne zbirke Milana Đ. Stanojevića. Jedna se peva detetu, tri momcima, a dve đaku.^[7] Maštovitošću i metaforama izdvata se i pesma:
Orač ore ravno polje,
ralo mu je čudno drvo,
čudno drvo davinovo,
ralnik mu je sivi golub,
ostan mu je struk bosiljak,
a volovi dva jelena;
mesto brice i pšenice
seme mu je sitan biser,
brana mu je čudno pero,
čudno pero paunovo.
Da li se, međutim, ovi stihovi, kako je naznačeno u antologiji, doista odnose na đaka? Pre bismo, polazeći od sadržine, zaključili da js ova pesma za orača. Uostalom, kraća varijanta iz Lužnice nalazi se u opsežnom radu Vladimira Nikolića, a namenjena je oraču:
Orač ore ravno polje,
ralo mu je čudno drvo,
volove mu dva andžela,
ostan mu je struk bosiljak,
seme mu je sitna brica.^[8]
Po strukturi je, na primer, slična i lazarička pesma iz vlasotinačkog kraja („peva se i oračima i volovima”).^[9]
     Kraljice su donedavna bile veoma omiljene u mnogim mestima Vojvodine.
     Predmet posebnog interesovanja predstazljale su bunjevačke kraljice.
     U svojem radu „O bačkim Bunjevcima” Ivo Milić^[10] se oovrnuo i na ovaj odred. „Najlepši narodni običaj su im kraljice, drugde poznate i pod imenom „ljelje”: osam devojčica bosih, u lepom i čistom narodnom ruhu, s vencima od cveća na glavi, cupkajući peva o Duhovima prekrasne narodne pesme vesele i tugaljive, s onom našom tipičnom kadencijom, za koju ne znaš je li više izraz boli večitog patnika ili dubine oećanja za svoje.”
     Bunjevačkim kraljicama je posvetio pažnju i Jovan Erdeljanović, ukazavši i na najvažniju literaturu.^[11] Prema Erdeljanoviću „običaj kraljice je ograničen na severoistočni deo našeg naroda.”.^[12] Napominje, takođe, da je od starijih žena „zabeležio iscrpne podatke o tome kako su se izvodile kraljice” U Gornjem Banatu „i po susednim delovima Bačke”.^[13]
     Milivoje Knežević je priredio zbirku OD trideset i šest pesama što su ih pevale bunjevačke kraljice u Subotici.^[14] U uvodnoj studiji je dosta prostora posvetio i kraljicama. „Obučene u šarenim, iskićenim i zlatom izvezenim haljinama, sa krunama od perlica, cveća i vrpca na glavi, a bose, one sva tri dana polaze od kuće i, u hodu ili zastoju, pocupkujući pevaju svoje pesme „ljeljinke”.^[15] Knežević je mišljenja da ljeljinke „i jesu ono što Bunjevci od narodnih pesama najljepše imaju .^[16] Ukazao je i na slojeve ovih pesama koji su iz davne prošlosti.
     I ljeljinke obiluju ljubavnim motivima. Kao primer neka posluži samo pesma „Divojkina poruka momku” (br. 11). Devojka Mara je zelen venac „niz Dunav pustila” da bi doplivao „do Vranjine nane” i pitao je da li će ženiti sina. Poručuje momku da ne prosi udovice nego „mlade divojčice” jer:
udovici, nane,
magla prid očima;
a divojki, nane,
sjajna mesečina.
     Došla su, međutim, do izražaja i sumorna i bolna raspoloženja. U tonu balade je pesma „Suze materine”. Umrlo je đače, ali:
ne htila ga majka
u groblje mećati,
već u bašču, nane,
pod žutu nerandžu.
     Zanimljivo je da je ovoj bunjevačkoj pesmi sasvim bliska balada „Bolno đače”, što ju je Jovan Hadživasiljević zabeležio početkom ovog stoleća u preševskoj kazi.^[17] Prvi stihovi su skoro identični. U čemu je razlika? Đače iz groba odgovara majci da mu nisu teške ni „crna zemljica”, ni „zelena travica”, već „suze materine” (bunjevačka). Đačetu nisu teške „taja crna zemlja”, niti ”đakovačke knjige” ,nego mu teže „devojačke kletve” (preševska).
     Sestre Janković su analizovale ritualnu igru leskovačkih i vlasotinačkih kraljica. Sposobnim koreografima nije umakao nijedan pokret kralja, kraljice i barjaktara. U napomeni su se zadržale i na izgledu kraljica: „Sve su devojčice u narodnoj nošnji, zabrađene obično žutom maramom i s kitama cveća na glavi s leve strane. Barjaci su teški, od platna, oivičeni tkanicama. Oba barjaka okićena su poljskim cvećem i praporcima gore na vrhu i dole na uglu. Cveće kojim se barjaci kite ima naročitu namenu: „puknež" — da pukne momak za devojkom; „kopitnjak — da kopni; „obrten” — da se obrće za njom, itd.^[18]
     U istoj knjizi štampane su i četiri kraljičke osmeračke pesme s refrenom „lado” nakon svakog stiha.^[19] Posve su bliske lazaričkim pesmama iz vranjske i leskovačke okoline. Sve su izvanredne. Već prva svojom tananošću i skladnošću odaje prefinjen ukus liričara s juga:
Oj ubava mala moma, lado, lado,
igraj, kralje, barjaktare, lado!
Ima majka milu ćeru, lado, lado,
od milos joj baču gradi, lado, lado,
baču gradi, czeće sadi, lado, lado,
i u bači bel bosiljak, lado, lado!
Otud ide mlado momče, lado, lado,
i oskube struk bosiljak, lado, lado,
i odnese u manastir, lado, lado,
sav manastir razmeriše, lado, lado!
Oj obava mala moma, lado, lado,
igraj, kralje, barjaktare, lado, lado!
     Dragutin Đorđević, koji godinama proučava život i običaje naroda u Leskovačkoj Moravi, potanko je opisao kraljice, kićenje barjka i dr. Prema njemu, ovaj obred se u Leskovcu održavao sve do 1925. godine. Koliko kraljice žive i u naše doba, najubedljivije potvrđuje ovaj njegov podatak. Godine 1951. za vreme đurđevdanskih praznika kod crkvenog hrama u selu Bunuškom Čifluku nalazile su se trideset i tri kraljičke grupe iz obližnje okoline.
     U Đorđevićevoj knjizi je zastupljeno i petnaestak kraljičkih pesama. Tačno je mišljenj terenskog istraživača da se mnoge lazaričke pesme pevaju i kao kraljičke. Pri tom je istakao da još postoji „jedan mali broj pesama, koje se uglavnom pevaju na Đurđevdan, i to su prave kraljičke pesme”. One upravo i sadrže više starih crta.^[20]
     Dragocene podatke o kraljicama ostavio nam je i muzikolog Miodrag Vasiljević.^[21] „Kraljičke pesme, poslednje za zdravlje u sunčevoj godini, bile su pevane okolo letnjeg solticija po čitavoj teritoriji Srbije i uporno se održavale sve do završetka drugog svetskog rata.” S pravom je ukazao na uticaj lazaričkih pesama na kraljičke u leskovačkom kraju i ia činjenicu da je lazarički osmerac potisnuo kraljički šesterac.
     Vasiljević je u Leskovačkoj Moravi zabeležio oko četrdeset kraljičkih pesama i melodija.^[22] U pogledu motiva njihova srodnost s ljubavnom lirikom je očita. Zazvuče pokatkad i sasvim poznati stihovi („Višnjičica rod rodila,/ od roda se salomila”). Pojedike pesme, pak, pripadaju obrednoj lirici iz poslednjih decenija. Takva je ona koja se peva fabričkom radniku (br. 72 N). Nežni su i zvučni stihovi namenjeni deci. Na primer: „Zaspalo mi dundulence,/ na vr dunju na listence”. Iz Male Kopašnice (kod Grdelice) je topla pesma namenjena devojčici u kolevci:
Zaspala mi bel beluška
na majkini svilni skuti.
Majka si gu povikuje:
— Dizaj mi se, bel beluške,
veće slunce izgrejalo,
majke mleko natežalo.
     Miodrag Vasiljević se interesovao i za kraljice u vranjskom kraju. „U okolini Vranja postojale su među kraljicama: prednjarke, sabljarke, kraljica, dever, stražnjačke i kralj. Učesnice su se odevale u novu (svečanu) narodnu nošnju i ukršteno vezivale peškire preko grudi”.^[23] Dragutin Đorđević iz Leskovca mi je pričao o snažnom utisku koji su na njega ostavile nakićene i rajspevane kraljice pre drugog svetskog rata u Vranjskoj Banji. No, u selima oko Vranja i Vranjske Banje devojke ne idu više u kraljice, a i pesme su već utonule u zaborav.
     Godine 1970. i 1971. u više navrata sam ispitivao stanje u kojem se nalazi obredna lirika u naseljima Grdeličke klisure. Tom prilikom sam se uverio da se kraljičke pesme još pamte u Mrtvici, Mrkovici, Lebedu, Predejanu, itd. U selima opštine Vladičin Han, pak, u Ljutežu i Manjaku^[24] obred kraljica još živi, pa se i peva čitav ciklus kraljičkih pesama. To je još jedan dokaz da su se ove prolećne pesme najduže očuvale upravo u Južioj Srbiji.
     Kraljice u Ljutežu i Manjaku sačinjavaju šest devojaka. Četiri pevaju (prednje i zadnje), a dve nose barjake i igraju ispred njih (barjaktarke—desnokrajka i levokrajka). Barjaci su dugački štapovi, na kojima su bele „tulben” marame, pojas, zdravac, selin, bosiljak i drugo cveće. Stavljaju se, takođe, i mala zvona.
     Kraljice po pravilu vodi muškarac, a njegov je zadatak da pazi da se ne bi koja od njih udala („zavela se”).
     Kad se sretnu grupe kraljica na putu, lome barjake („motke”) da ne bi, prema narodnom verovanju, grad tukao letinu.
     Učenje i uvežbavanje kraljičkih pesama i melodija počinje na 15 — 30 dana pre đurđevdanskog praznika. Glavnu ulogu pri tom imaju devojke koje su više puta bile kraljice, ali pomoć pružaju i starije žene. One devojke koje najbolje nauče pesme postaju „prednje” („prednjarke”).
     Od ranog đurđevdanskog jutra kraljice idu od kuće do kuće i pevaju: domaćinu, domaćici, ukućanima, ovcama, pčelama, itd. Svaki stih otpevaju „prednje”, a potom „zadnje”.^[25]
     Šestog maja 1971. godine (na Đurđevdan) pasmatrao sam u Ljutežu kraljice, slušao i beležio njihove osmeračke i sedmeračke pesme.
     Mada je celog dana rominjala kiša, po ovom planinskom selu, od kuće do kuće, išle su dve grupe kraljica, te pevale i igrale. U prvoj grupi su bile: Gordana Miladinović (13) i Slavica Ranđelović (13) — prednje; Slađana Filipović (13) i Stojana Nikolić (14) — zadnje; Zorica Nikolić (14) i Jagoda Prokopović (13) — barjaktarke (desnokrajka i levokrajka). Godine 1970. ove devojčice su išle u lazarice. Ove godine su prvi put kraljice. Uobičajeno je da kad devojke pođu u kraljice, ne mogu više biti lazarice. - Kraljice su, često, sve do udaje. U drugoj grupi su se nalazile iskusne kraljice; Ruža Miladinović (16) i Leposava Ranđelović (17) - prednje; Mara Nikolić.(17) i Slobodanka Ni-kblić (17) — zadnje; Bosiljka Filipović (16) i Divna Ranđelović (14) — barjaktarke (desnokrajka i levokrajka).
     Ruža Miladinović i njene drugarice znaju više od četrdeset kraljičkih pesama, ali su neke sasvim kratke (od četiri i šest stihova).
     Kraljičke pesme se, u selima Grdeličke klisure, pevaju na Đurđevdan od ranog jutra do zalaska sunca. Najstariji ljudi znaju da je tako oduvek bilo. Đurđevske pesme se, gotovo, i ne čuju, ali u kraljičkim postoje crte koje su iz njih uzete. U mnogim pesmama, na primer, pominju se sveti Đurđe, Đurđevdan, đurđevsko jagnje, đurđevsko mleko i zelen venac „od svakojako bilje”.
     Ove pesme su po sadržini i emociji veoma bliske ljubavnoj lirici: devojačka duša miriše na igliče venče i bosiljak; momak spava na livadi, a devojke dolaze, bude ga i ljube; devojče prziva momka da beru rosno cveće: sinovi mole majku da im kupi konje da šetaju „kroz dvorove tanke Stane” i sl. Susreću se i motivi iz svatovskih pesama: srpsko devojče celu noć prede svilu i niže biser belcu na grivi. Konj treba da jezdi „preko devet brda” i da donese za njenog brata „ubavu Janu”; snaha js donela darove, te, svekrvina kuća miriše na trendafil „i krstati bosiljak”.
     Sećanje na tursko doba još nije potpuno iščezlo iz kraljičkih pesama: predstavnik turske vlasti odvodi iz stada najbolju ovcu; beži crnooko devojče jer misli da selom idu Tatari; Nikola s pašom igra konja, paša ga pobeđuje „i dvori mu prekopa,/ i ljube mu poljubi.”
     Ove prolećne pesme zadivljuju lepotom slika i izraza: momče („svilna kitka”) moli boga da ga pretvori u sitan biser i da ga prospe „kude mome vodu točiv /i neveste platno beliv”. Jedna će ga nizati „na dva konca” i vezaće ga „oko grlo devojačko”; vojvodi dolaze momci i na konjima mu donose „nebrojeni dukati”. On ih meri „na dva konca svilena,/ na dve „sovre srebrne”; Jovan je oženio sina, pa mu snaha „porte jasno greje”, itd.
     Pojedine kraljičke pesme mogu, zaista, da oduševe i savremenog čitaoca. Takve su, naprimer: „Kakav momak konja jaši” (br. 15), „Na ovome vojvodu” (br. 42), „Što ti dvori mirišu” (br. 47).) i „Ore Đura ravno polje” (br. 50). Pred lepotom, pak, pesme „Zaspao mi neženjen” (br. 18) prosto zastaje dah.

                                                                    Momčilo Zlatanović

Reference

1. Dr Vido Latković, Narodna književnost. Beograd, 1967, str. 159.
2. Pavao V. Popović, „Kraljice”, srpski narodni običaj o Trojičinu dne. Bratstvo, II, Beograd, 1888, str. 7-29.
   
3. Vladan Nedić, Slušaoci jugoslovenske knjižsvnosti — sakupljači usmenog blaga. Raskovnik, Gornji Milanovac, jesen 1970, str. 118.
4. Vladimir M. Nikolić, Iz Lužnice i Nišave. Srpski etnografski zbornik, knjiga šesnaesta, Beograd, 1910, str. 154.
   
5. Nav. rad, str. 303-307.
6. Kićine pesme, I. Beograd, 1924, str. 54-57.
7. Jaša M. Prodanović, Ženske narodne pesme. Beograd, 1925, str. 197-199.
8. Vladimir M. Nikolić, nav. rad, str. 305.
9. Dr. M. Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi. Beograd, 1958, str. 276. (br. 107.)
10. Dr. Ivo Milić, O bačkim Bunjevcima. O Bunjevcima (uredio Milivoje Knežević), Subotica, 1927, str. 9.
11. Dr Jovan Erdeljanović, O poreklu Bunjevaca. Beograd, 1930, str. 269-274.
12. Nav. delo, str. 273.
13. Nav. delo, str. 272/7
14. Mil. V. Knežević, Bunjevačke narodne pesme, kraljičke. Subotica, 1930.
15. Nav. delo, str. 11.
16. Nav. delo, str. 24.
17. Dr Jov. Hadži Vasiljević, Južna Stara Srbija, knjiga druga, Preševska oblast. Beograd, 1913, str. 316
18. Ljubica S. Janković i Danica S. Janković, Narodne igre, VII knjiga. Beograd, 1952, str. 59-62.
19. Nav. delo, str. 210-211.
20. Dr. M. Đorđević, nav, delo, str. 316-325.
21. Miodrag A. Vasiljević, Narodne melodije leskovačkog kraja. Beograd, 1960, str. 69-70.
22. Nav. delo, str. 70-82.
23. Nav. delo, str. 69.
24. O ovim selima vidi: Dr Jovan F. Trifunoski, Grdelička klisura- Leskovac, 1964, str. 120-122. i 112-114.
25. Momčilo Zlataković, Kraljičke pesme u Grdeličkoj klisuri. Vranjski glasnik, knj. VI, Vranje, 1970, str. 433-438.

Izvor

• Momčilo Zlatanović: Kraljičke pesme, [b. i.], Vranje, 1971., str. 5-20.