Увод у изучавање грчких и латинских школских класика 7
25. Може се у опште узети, да је codex књига од пергамента (обично названог велин), на ком је писано и с лица и на полеђини листова, а са окрајцима, на којима су често напомене, писане каткад од разних руку и позније од самога текста. Неки су рукописи из V до X века, добар их је број из X до XIII, а већина је из XIII и XIV века. Најстарији од ових последњих рукописа писани су капиталним или унцијалним словима, без тачака и без одвајања речи, а са неким лигатурама; рукописи из познијих времена писани су минускулима са пунктуацијом; али има многобројних различитости у писању према времену и месту, где је рукопис преписиван. Извесно је, да су сва класична дела првобитно писана капиталним словима, и може се узети, да сви наши рукописи, ма како да им је писање, потичу у последњем реду од архитипова писаних унцијалима. Наравно, наши рукописи класичких писаца за неколико су векова познији од самих ових писаца, те ми никада не знамо, колико је преписа учињено између оригиналнога рукописа некога писца и онога рукописа, у ком нам је сачувано његово дело. Ми смо међу тим уверени, да су чак и за живота писаца често пуштани у саобраћај врло погрешни преписи њихових списа и да су се погрешке с временом тако умножавале, да је још у старо доба требало помоћи од граматичара, те да се прегледају и издаду многи текстови.
Нема рукописа, у ком није много очевидних погрешака – погрешних стихова, речи или реченица без смисла. Ове се погрешке могу често поправити упоређењем једнога рукописа са другим, али се и врло често дешава, да ни један рукопис тачно не даје неко место, или још и то, да рукописи дају правилне стихове или разумљиве реченице, али да речи нису једне исте у разним рукописима. У свима овим приликама, кад рукописи међу собом противурече, или да се слажу у показивању неке очевидне погрешке, наука треба да дође у помоћ критичкоме издавачу. Издавач треба тако да утврди текст, да га што је могућно више приближи ономе, што је писац морао написати, и то или одлучујући се за сведочанство једнога рукописа, а искључујући остале, или конјектуром поправљајући рукописе. Тако радећи, издавач се надахне или се мисли да се надахне неким правилима, која ћемо ми укратко изнети. У осталом ваља имати на уму, да, и ако је утврђен датум и каквоћа нашим рукописима, има још стотинама места, на којима се издавачима ваља одрећи могућност, да са неком поузданошћу опет изнађу оригинални текст. Све што могу тада да учине, то је, да изнесу конјектуре, које су, у опште, више или мање подесне према ступњу вероватноће у погрешкама, што се претпостављају у рукописима.
26. Намерне погрешке или преваре. – Грчки су рукописи у опште мање погрешни но латински рукописи, јер су византиски преписивачи боље знали стари грчки језик него што су калуђери у средњем веку разумели класични латински. У осталом, не треба прецењивати важност ове напомене, јер су, с друге стране, грчки класични писци много удаљенији од нашега доба него латински, па је њихов текст у току векова могао претрпети још значајних промена, које су византиски граматичари можда повећали, тежећи да текст учине разумљивим. Ова се напомена нарочито тиче грчких трагичара.
Погрешке у неком рукопису могу бити намерне или случајне. Намерне погрешке долазе од несавесности или недовољног знања каквог преписивача, који хоће да се као аутентично прими оно, за што зна да га није написао писац, или који покушава, да извуче ма какав смисао из некога поквареног места, које он не разуме. Тако у другој песми Илијаде стихови 553-555 и 558 вреде као интерполовани у старо доба, да би се Атињанима дало важније учешће у Тројанском рату. Али је вероватно, да су кварња ове врсте ретка у нашим рукописима. Ништа није, доиста било лакше него четвртој Еклоги Вергилијевој додати неколико редова, у којима се непосредно циља на Месију; ну ни један од наших рукописа не носи трага од покушаја интерполације ове врсте.
Намерне поправке нарочито су честе у Новом Завету на оним местима, где текстови у истој причи показују одступање у речима. Тако код Матеја, XIX, 17, правилно читање τί με ἐρωτᾷς περὶ τοῦ ἀγαθοῦ; εἷς ἐστιν ὁ ἀγαθός, овако је поправљено у неким рукописима: τί με λέγεις ἀγαθόν; οὐδεὶς ἀγαθὸς εἰ μὴ εἷς, у сагласности са текстом код Марка, X, 18. Исто тако код Вергилија (Еклоге, V, 37) неки рукописи имају dominantur avenae, угледајући се на стих из Георгика, који се тако завршује (I, 154). Најчешће се поправке тичу какве граматичке појединости (конјунктив место индикатива, множина место једнине, итд.): оне су тада одсев мишљења старих граматичара, који су изучавали и објашњавали текстове. У другом случају какав полуучени писар, који је прочитао неку изокренуту реч или ју је нашао покварену у оригиналу, са кога је преписивао, промењивао је остатак реченице, да би могао према својој погрешци удесити њену синтаксу.
27. Неизбежне погрешке. – Ове се погрешке објашњују оштећеним стањем (поцепан лист, мрље, итд.) оригинала, који је писар имао пред собом. Тако Есхилов рукопис у Волфенбителу (Guelferbytanus), који је преписан у XIV веку по Laurentianus-у, показује исте празнине као и овај последњи. Сви рукописи Корнелија Непота имају исту празнину у Лисандровој биографији. Понекад су листови били откинути из повеза, па после стављени на места што њима не одговарају. Тако Лукрецијев рукопис B у Лајдену има на крају четири одвојена става, који су првобитно припадали 16., 29., 39. и 115. листу у архитипу. Рукопис A у Лајдену преписан је са истога рукописа, пре но што је измењено место овим листовима. У другом случају нестало је почетка или краја некоме броју врста из оригинала и нема их у даљим преписима, барем у колико преписивач није дошао у искушење да конјектурама попуни празнину. Могућно је, да знатно одступање у читању код Хорација, Сатире I, VI, 126, где сви рукописи, изузимајући два, имају rabiosi tempora signi, док друга два имају campum lusumque trigonem, долази од омањег осакаћења архитипа. Још се дешава, да неки писар, опазивши да је прескочио једну врсту, дода је на дну стране или са краја у самом оном тренутку, кад је опазио омашку; тада доцнији писари, радећи препис, препишу врсте у погрешном реду. Пример за збрку ове врсте као да је код Хорација (Epist., I, XV, 38 до краја), где је 43. и 44. врста (или једна од њих) испуштена у неким рукописима, па онда уметнута после 38. стиха у многим преписима, а у другима после 39. стиха.
28. Случајне погрешке су много чешће. Нема ученика, који не чини сличних погрешака; то су погрешке природне за човека који пише по диктовању или који преписује. Већина се може подвести под ове врте погрешака:
1. Бркање гласова. – Није извесно, да наши рукописи показују погрешке, што су постале непажњом писара, који су писали по диктовању, јер ни једно сведочанство не доказује, да је преписивачима диктован текст, који им је ваљало умножавати. Али човеку који преписује нису очи увек везане за оригинал: он прочита један део реченице и диктује га, тако рећи, самом себи. Ако не зна правопис, он ће начинити правописних погрешака и преписујући; ако је расејан, пропустиће коју реч или ће написати једну реч место друге. То се дешавало и преписивачима средњега века. Отуда је у нашим рукописима много погрешака, коју постале због простачкога изговора, на пр. у грчком бркање слова η, ει и ι, αι и ε, οι и υ, ω и ο, β и υ у дифтонзима; у латинском се бркало ae, oe и e, b и v, ci и ti. Један рукопис из Ватикана, у ком је прва Посланица Тесалцима, има (I, 3) ἀδειαλίπτος место ἀδιαλείπτως; у Делима (XXVII, 39) налази се двојако читање ἐξῶσαι τὸ πλοῖον и ἐκσῶσαι τὸ πλοῖον. Погрешке ове врсте необично су многобројне, али су ретко озбиљне и лако се поправљају.
2. Бркање слова. – У грчком капиталном писању слова Α Δ Λ, Μ и Λ Λ, C (=Σ) Θ и Ο, Π и ΤΙ врло су слична и лако се бркају. У латинском минускулном писању бркање се дешава између слова и група од слова m, iu, ni, in, ut, lu или iec, lec, tec, итд. Скраћења и лигатуре такође су чест извор погрешкама. Сличних је погрешака већ било учињено у старо доба. Тако Атенеј (стр. 500 c) вели, да је Деркилида због своје злобе назван CΚΥΦΟC (пехар), што је очевидно погрешка место CΙCΥΦΟC (Сисиф). Код Хорација (Оде, I, iv, 8) неки рукописи имају VISIT officinas, други VRIT. У Одама (II, iv, 19) многи рукописи имају nimium место minimum; у Еподама (II, i, 198) колебају се између nimio и mimo.
Бркање сличних речи. – Налази се ἀπόντων место ἁπάντων, φόνου место φόβου fulmina flumina urgere место arguere, итд. Погрешке ове врсте нарочито су честе онда, кад се две сличне речи и једна и друга слажу са смислом реченице, али је једна од њих – она коју без права избаце из текста – мање у употреби. Тако код Хорација (Оде, I, xxvii, 43) рукописи имају час voluntas час voluptas; у Одама (I, xv, 21) налази се excidium и exitium; у истој збирци (III, xxiv, 4) има mare Apulicum, m. publicum, m. Punicum, m. Ponticum. Лако је објаснити ове погрешке, ако се узме, да су текстови били диктовани, што је вероватно, али није извесно.
4. Погрешно дељење речи. – Ова погрешка морала је да буде особито честа, кад је писар преписивао неки рукопис са капиталним или унцијалним словима, у коме речи и реченице нису никако одвајане. Сами су стари знали за овај узрок погрешке; има једна стара грчка шала, које се тиче некога човека, који је имао два сина, Леона и Панталеона, и који је написао у свом завештању: ἐχέτω τὰ ἐμὰ ΠΑΝΤΑΛΕΩΝ. Да ли је требало да његова добра остану његову сину Панталеону или баш другоме сину Леону (τὰ ἐμὰ πάντα Λέων)? Славни дански латинист Мадвиг начинио је једну врло лепу поправку, што је узео, да је било погрешног одвајања речи. У тексту Сенекиних Писама (LXXXIX, 4) нашао је ове речи: Philosophia unde dicta sit, apparet; ipso enim nomine fatetur. Quidam et sapientiam ita quidam finierunt, ut dicerent, итд. Очевидно је, да је друга реченица, почевши од quidam, неразумљива због двострукога quidam. Мадвиг предлаже: ipso enim nomine fatetur QVID AMET. Sapientiam ita quidam finierunt, итд. Поправка је тако јасна и чини велику част ономе који ју је пронашао. – Погрешка је неки пут заплетенија због изостављања једног слога или слова: тако Тацитов рукопис Mediceus има qui e turbis место quieti urbis (Анали, XIV, 22).
5. Премештање слова и речи. – То је такође честа погрешка и каткад ствара праву бесмислицу. Тако код Вергилија (Георг., II, 365) у најбољем рукопису завршује се стих речима submoverat ipsa (погрешан стих) у место sub vomere et ipsa. Нека премештања као да долазе од цепидлачења старих граматичара, који су хтели да писцима поправљају стил. Од Квинтилијана знамо, да се дело Тита Ливија почињало одломком хексаметра: Facturusne operae pretium sim. Ну граматичари су препоручивали код прозе избегавање увода у стиховима. Зато, без сумње, сви наши рукописи прве декаде Тита Ливија имају facturusne sim operae pretium.
6. Додавање или изостављање слова или слогова. – Сличне су погрешке по неки пут врло озбиљне, јер доцнији преписивачи, наишавши на неку неразумљиву реч, замењиваху је другом, које није било у тексту. Једно од најчешћих изостављања, звано је хаплографија, јесте у том, што се само један пут напише оно што би требало два пут написати, на пример dicit место didicit, Publius место Publilius. Обрнута погрешка, названа дитографија, јесте у том, што се два пут напише оно што би требало написати само један пут; тако је неки схолијаст једне Хорацијеве оде (I, xxvii, 19) написао laboraborabas. Рукопис Тита Ливија Puteanus (XXVII, xi, 11) показује једну занимљиву тритофрафију: dedissent et ius liberum eosdem dedissent et ius liberum eosdem dedissent et ius liberum eosdem dedisse.
Има и онога што се може назвати погрешкама по узимању унапред (антициповању): на пример код Демостена (Fals. Leg. 20) најбољи рукопис, из париске Народне Библиотеке (Σ), има Ἀριστοφῶν καὶ ὁ Ἀριστόδημος у место Κτησιφῶν καὶ ὁ Ἀριστόδημος.
7. Изостављање реченичних делова или целих реченица. – Писар, гледајући у оригинал, који је преписивао, могао је изгубити место и прескочити речи: то је било нарочито често у оним случајима, кад су се две речи сличне по облику нашле доста близу једна поред друге у оригиналу. У рукописима Хорацијевих Ода није ретко, да су изостављена читава два реда.
8. Интерполације (уметања). – Оне се нарочито објашњују, као што смо раније опазили, уношењем у текст напомена са стране, са окрајака. Већ су стари увидели овај узрок погрешци. Тако је стих из Илијаде (VIII, 528): οὓς κῆρες φορέουσι κ. τ. λ. Зенодот избацио као напомену уз реч која је испред ње, κηρεσσιφορητους. Врло значајан пример уметања напомене налази се у једном рукопису друге Посланице Коринћанима (VIII, 4, 5), где се читају речи: δέξαθαι ἡμᾶς ἐν πολλοῖς τῶν ἀντιγράφων οὕτως εἴρηται καὶ οὐ καθὼς ἠλπισαμεν. Речи ἐν πολλοῖς...εἴρηται = „казано је тако у многим преписима“, јесу, наравно, напомена са стране. Често напомена, која је унесена у текст, истисне и реч коју објашњује: тако код Есхила (Персијанци, 958) наместо правилнога текста τρίτον δὲ τὸν νυν κοιρανοΰντ´ ἐπόψομαι, многи рукописи имају τυραννουντ´ на место κοιρανουντ´, што чини погрешан стих.
9. Бркања због личних имена и због туђинских имена. – Код Хорација (Оде, I, viii, 2) име Catili написано је у разним рукописима Cathili, Cathilli, Catthilli, Catilli, Chatilli; у Одама (III, xvi, 41) промењено је Alyattei у Halyathii, Aliathi, aliait thici, Halialyti, итд. Тако исто (Оде, I, xxvi, 5), један рукопис има Mithridaten место Tiridatem, које је име непознатије. Код Цицерона (ad Attic., I, i 5) грчке речи υλιου αναθημα написане су eliu onaohma. Нећемо се дакле зачудити, што је став на пунском језику у Плаутову Картагинцу (чин V) тако искварен, да је са свим неразумљив.
29. Како се спрема издање. – Критичар, који узме на се, да изда текст некога старог писца, упознат је или се узима да је упознат са читањем рукописа, познаје њихово различно писање, доба из кога су, лигатуре што су у њима, слична слова која они показују, и, на послетку, категорије погрешака, које је у стању да произведе свака врста писања. Кад је стекао ова припремна знања, он прелази на испитивање рукописа, што су му на расположењу, и покушава да их разреди (класификује), како би унапред знао, коме му ваља дати првенство у оном случају, ако се они не слажу међу собом.
Најстарији рукопис често је и најбољи, али то није апсолутно правило, јер неки рукопис из познијега доба може бити препис са старијега рукописа, који је данас изгубљен. Правопис у рукописима има овде особиту вредност. Знамо из натписа на камену како су писали Грци и Латини у разним вековима, па а ко неки рукопис великим делом задржава правопис који је био у обичају у пишчево доба, биће природно закључити, да он долази у низ брижљивих преписа. На пример Есхилов и Софоклов Laurentianus има облике θνήσκω, σῴζω, ξύν, и друге правилне облике, који долазе у атичким натписима из V века пре И. Хр. Лукрецијеви рукописи у Лајдену писани су правописом републиканскога доба у Риму. Али стари рукописи и са добрим правописом могу бити осакаћени, а може бити и то, да је преписач, брунући се јако о правопису, мање обраћао пажњу на смисао онога што је писао. Тако ови рукописи, премда обично дају изванредне помоћи за васпостављање аутентичног текста, не морају бити најбоља основица за то. Треба подједнако водити рачуна и о мање старим рукописима.
Узмимо, да је издавач имао пред собом шест рукописа, и то:
A, из IX века, са схолијама.
B, из XII века.
C, из X века.
D, из X века.
E, из XI века.
F, из XIII века.
Прегледајући A, он види да има неких места без смисла а и неких исцепаних листова. Прегледајући B, опази да исцепаних места из A нема у B. Отуда ће извести, да је B преписан са A, и после тога ће тај рукопис оставити на страну као непотребан. Испитивање рукописа C покаже му, да се у овом рукопису налазе места којих нема у A, и ако он није тако добар по правопису. Опази и то, да C, сем погрешака које су нарочито његове, има неких очевидних погрешака, које се налазе и у A. Испитујући из ближе нарочито нарочите погрешке рукописа C, нађе, да се оне лако објашњују неким особеностима у писању рукописа A, а испитујући места у којима су и A и C нетачни, дође до закључка, да се писар рукописа C трудио да поправи погрешке из A. То му показује, да је C преписан са А, пре но што је овај последњи рукопис осакаћен, и он неће више узимати C, већ само за она места, којих нема у A.
E, и ако је пун погрешака, покаже, да је у њему тачан текст онде, где A и D имају погрешке. F, и ако је рђаве каквоће и из познога доба, има неких читања, која су потпуно различна и која често чине знатне поправке на оним местима, где се A и D слажу. На нека се од ових читања у рукопису F јасно указује у схолијама рукописа A, које су писане у X веку. Дакле F представља тачно издање текста, који је барем толико стар као X век. Настављајући упоређење A, D и F, издавач ће моћи можда тачно утврдити ове закључке, али и ово напред речено довољно је да даде идеју о претходним испитивањима, којима се одређује генеалогија рукописима и њихова релативна вредност.
30. Конјектуре. – Пошто су рукописи до ситница испитани, остају места, за која се види да су искварена, било што им је смисао непотпун, било што је мера стихова погрешна, или што се и текст не слаже са оним што знамо о граматици и стилу пишчеву. Издавач има тада избор између две ствари: да остави текст он такав какав је, и ако зна да је искварен, или да покуша да га поправи конјектуром. Овај последњи поступак носи име emendatio.
Издавача, који се упушта у конјектуру, треба да води познавање рукописа у опште а нарочито познавање оних рукописа што су пред њим. Обичних погрешака у рукописима са унцијалним писменима нема у курсивном писању, и обрнуто. Тако се Μ и ΛΛ лесто бркају, али није тако са μ и λλ; обрнуто, σ и ρ се бркају, али се Σ (C) и Ρ не бркају. Како једне исте погрешке обично долазе више но једанпут у истим рукописима, разуман ће издавач на то обратити пажњу и постараће се, да своје конјектуре доведе у склад са характером рукописа, о ком се бави. Конјектура, ако хоћемо да буде добра, треба не само да утврди смисао и меру (или једно и друго) у сагласности са пишчевим стилом; она треба и да даде неко повољно објашњење о постанку погрешке, која се увукла у рукописе.