Uvod u izučavanje grčkih i latinskih školskih klasika 7

25. Može se u opšte uzeti, da je codex knjiga od pergamenta (obično nazvanog velin), na kom je pisano i s lica i na poleđini listova, a sa okrajcima, na kojima su često napomene, pisane katkad od raznih ruku i poznije od samoga teksta. Neki su rukopisi iz V do X veka, dobar ih je broj iz X do XIII, a većina je iz XIII i XIV veka. Najstariji od ovih poslednjih rukopisa pisani su kapitalnim ili uncijalnim slovima, bez tačaka i bez odvajanja reči, a sa nekim ligaturama; rukopisi iz poznijih vremena pisani su minuskulima sa punktuacijom; ali ima mnogobrojnih različitosti u pisanju prema vremenu i mestu, gde je rukopis prepisivan. Izvesno je, da su sva klasična dela prvobitno pisana kapitalnim slovima, i može se uzeti, da svi naši rukopisi, ma kako da im je pisanje, potiču u poslednjem redu od arhitipova pisanih uncijalima. Naravno, naši rukopisi klasičkih pisaca za nekoliko su vekova pozniji od samih ovih pisaca, te mi nikada ne znamo, koliko je prepisa učinjeno između originalnoga rukopisa nekoga pisca i onoga rukopisa, u kom nam je sačuvano njegovo delo. Mi smo među tim uvereni, da su čak i za života pisaca često puštani u saobraćaj vrlo pogrešni prepisi njihovih spisa i da su se pogreške s vremenom tako umnožavale, da je još u staro doba trebalo pomoći od gramatičara, te da se pregledaju i izdadu mnogi tekstovi.

Nema rukopisa, u kom nije mnogo očevidnih pogrešaka – pogrešnih stihova, reči ili rečenica bez smisla. Ove se pogreške mogu često popraviti upoređenjem jednoga rukopisa sa drugim, ali se i vrlo često dešava, da ni jedan rukopis tačno ne daje neko mesto, ili još i to, da rukopisi daju pravilne stihove ili razumljive rečenice, ali da reči nisu jedne iste u raznim rukopisima. U svima ovim prilikama, kad rukopisi među sobom protivureče, ili da se slažu u pokazivanju neke očevidne pogreške, nauka treba da dođe u pomoć kritičkome izdavaču. Izdavač treba tako da utvrdi tekst, da ga što je mogućno više približi onome, što je pisac morao napisati, i to ili odlučujući se za svedočanstvo jednoga rukopisa, a isključujući ostale, ili konjekturom popravljajući rukopise. Tako radeći, izdavač se nadahne ili se misli da se nadahne nekim pravilima, koja ćemo mi ukratko izneti. U ostalom valja imati na umu, da, i ako je utvrđen datum i kakvoća našim rukopisima, ima još stotinama mesta, na kojima se izdavačima valja odreći mogućnost, da sa nekom pouzdanošću opet iznađu originalni tekst. Sve što mogu tada da učine, to je, da iznesu konjekture, koje su, u opšte, više ili manje podesne prema stupnju verovatnoće u pogreškama, što se pretpostavljaju u rukopisima.

26. Namerne pogreške ili prevare. – Grčki su rukopisi u opšte manje pogrešni no latinski rukopisi, jer su vizantiski prepisivači bolje znali stari grčki jezik nego što su kaluđeri u srednjem veku razumeli klasični latinski. U ostalom, ne treba precenjivati važnost ove napomene, jer su, s druge strane, grčki klasični pisci mnogo udaljeniji od našega doba nego latinski, pa je njihov tekst u toku vekova mogao pretrpeti još značajnih promena, koje su vizantiski gramatičari možda povećali, težeći da tekst učine razumljivim. Ova se napomena naročito tiče grčkih tragičara.

Pogreške u nekom rukopisu mogu biti namerne ili slučajne. Namerne pogreške dolaze od nesavesnosti ili nedovoljnog znanja kakvog prepisivača, koji hoće da se kao autentično primi ono, za što zna da ga nije napisao pisac, ili koji pokušava, da izvuče ma kakav smisao iz nekoga pokvarenog mesta, koje on ne razume. Tako u drugoj pesmi Ilijade stihovi 553-555 i 558 vrede kao interpolovani u staro doba, da bi se Atinjanima dalo važnije učešće u Trojanskom ratu. Ali je verovatno, da su kvarnja ove vrste retka u našim rukopisima. Ništa nije, doista bilo lakše nego četvrtoj Eklogi Vergilijevoj dodati nekoliko redova, u kojima se neposredno cilja na Mesiju; nu ni jedan od naših rukopisa ne nosi traga od pokušaja interpolacije ove vrste.

Namerne popravke naročito su česte u Novom Zavetu na onim mestima, gde tekstovi u istoj priči pokazuju odstupanje u rečima. Tako kod Mateja, XIX, 17, pravilno čitanje τί με ἐρωτᾷς περὶ τοῦ ἀγαθοῦ; εἷς ἐστιν ὁ ἀγαθός, ovako je popravljeno u nekim rukopisima: τί με λέγεις ἀγαθόν; οὐδεὶς ἀγαθὸς εἰ μὴ εἷς, u saglasnosti sa tekstom kod Marka, X, 18. Isto tako kod Vergilija (Ekloge, V, 37) neki rukopisi imaju dominantur avenae, ugledajući se na stih iz Georgika, koji se tako završuje (I, 154). Najčešće se popravke tiču kakve gramatičke pojedinosti (konjunktiv mesto indikativa, množina mesto jednine, itd.): one su tada odsev mišljenja starih gramatičara, koji su izučavali i objašnjavali tekstove. U drugom slučaju kakav poluučeni pisar, koji je pročitao neku izokrenutu reč ili ju je našao pokvarenu u originalu, sa koga je prepisivao, promenjivao je ostatak rečenice, da bi mogao prema svojoj pogrešci udesiti njenu sintaksu.

27. Neizbežne pogreške. – Ove se pogreške objašnjuju oštećenim stanjem (pocepan list, mrlje, itd.) originala, koji je pisar imao pred sobom. Tako Eshilov rukopis u Volfenbitelu (Guelferbytanus), koji je prepisan u XIV veku po Laurentianus-u, pokazuje iste praznine kao i ovaj poslednji. Svi rukopisi Kornelija Nepota imaju istu prazninu u Lisandrovoj biografiji. Ponekad su listovi bili otkinuti iz poveza, pa posle stavljeni na mesta što njima ne odgovaraju. Tako Lukrecijev rukopis B u Lajdenu ima na kraju četiri odvojena stava, koji su prvobitno pripadali 16., 29., 39. i 115. listu u arhitipu. Rukopis A u Lajdenu prepisan je sa istoga rukopisa, pre no što je izmenjeno mesto ovim listovima. U drugom slučaju nestalo je početka ili kraja nekome broju vrsta iz originala i nema ih u daljim prepisima, barem u koliko prepisivač nije došao u iskušenje da konjekturama popuni prazninu. Mogućno je, da znatno odstupanje u čitanju kod Horacija, Satire I, VI, 126, gde svi rukopisi, izuzimajući dva, imaju rabiosi tempora signi, dok druga dva imaju campum lusumque trigonem, dolazi od omanjeg osakaćenja arhitipa. Još se dešava, da neki pisar, opazivši da je preskočio jednu vrstu, doda je na dnu strane ili sa kraja u samom onom trenutku, kad je opazio omašku; tada docniji pisari, radeći prepis, prepišu vrste u pogrešnom redu. Primer za zbrku ove vrste kao da je kod Horacija (Epist., I, XV, 38 do kraja), gde je 43. i 44. vrsta (ili jedna od njih) ispuštena u nekim rukopisima, pa onda umetnuta posle 38. stiha u mnogim prepisima, a u drugima posle 39. stiha.

28. Slučajne pogreške su mnogo češće. Nema učenika, koji ne čini sličnih pogrešaka; to su pogreške prirodne za čoveka koji piše po diktovanju ili koji prepisuje. Većina se može podvesti pod ove vrte pogrešaka:

1. Brkanje glasova. – Nije izvesno, da naši rukopisi pokazuju pogreške, što su postale nepažnjom pisara, koji su pisali po diktovanju, jer ni jedno svedočanstvo ne dokazuje, da je prepisivačima diktovan tekst, koji im je valjalo umnožavati. Ali čoveku koji prepisuje nisu oči uvek vezane za original: on pročita jedan deo rečenice i diktuje ga, tako reći, samom sebi. Ako ne zna pravopis, on će načiniti pravopisnih pogrešaka i prepisujući; ako je rasejan, propustiće koju reč ili će napisati jednu reč mesto druge. To se dešavalo i prepisivačima srednjega veka. Otuda je u našim rukopisima mnogo pogrešaka, koju postale zbog prostačkoga izgovora, na pr. u grčkom brkanje slova η, ει i ι, αι i ε, οι i υ, ω i ο, β i υ u diftonzima; u latinskom se brkalo ae, oe i e, b i v, ci i ti. Jedan rukopis iz Vatikana, u kom je prva Poslanica Tesalcima, ima (I, 3) ἀδειαλίπτος mesto ἀδιαλείπτως; u Delima (XXVII, 39) nalazi se dvojako čitanje ἐξῶσαι τὸ πλοῖον i ἐκσῶσαι τὸ πλοῖον. Pogreške ove vrste neobično su mnogobrojne, ali su retko ozbiljne i lako se popravljaju.

2. Brkanje slova. – U grčkom kapitalnom pisanju slova Α Δ Λ, Μ i Λ Λ, C (=Σ) Θ i Ο, Π i ΤΙ vrlo su slična i lako se brkaju. U latinskom minuskulnom pisanju brkanje se dešava između slova i grupa od slova m, iu, ni, in, ut, lu ili iec, lec, tec, itd. Skraćenja i ligature takođe su čest izvor pogreškama. Sličnih je pogrešaka već bilo učinjeno u staro doba. Tako Atenej (str. 500 c) veli, da je Derkilida zbog svoje zlobe nazvan CΚΥΦΟC (pehar), što je očevidno pogreška mesto CΙCΥΦΟC (Sisif). Kod Horacija (Ode, I, iv, 8) neki rukopisi imaju VISIT officinas, drugi VRIT. U Odama (II, iv, 19) mnogi rukopisi imaju nimium mesto minimum; u Epodama (II, i, 198) kolebaju se između nimio i mimo.

Brkanje sličnih reči. – Nalazi se ἀπόντων mesto ἁπάντων, φόνου mesto φόβου fulmina flumina urgere mesto arguere, itd. Pogreške ove vrste naročito su česte onda, kad se dve slične reči i jedna i druga slažu sa smislom rečenice, ali je jedna od njih – ona koju bez prava izbace iz teksta – manje u upotrebi. Tako kod Horacija (Ode, I, xxvii, 43) rukopisi imaju čas voluntas čas voluptas; u Odama (I, xv, 21) nalazi se excidium i exitium; u istoj zbirci (III, xxiv, 4) ima mare Apulicum, m. publicum, m. Punicum, m. Ponticum. Lako je objasniti ove pogreške, ako se uzme, da su tekstovi bili diktovani, što je verovatno, ali nije izvesno.

4. Pogrešno deljenje reči. – Ova pogreška morala je da bude osobito česta, kad je pisar prepisivao neki rukopis sa kapitalnim ili uncijalnim slovima, u kome reči i rečenice nisu nikako odvajane. Sami su stari znali za ovaj uzrok pogreške; ima jedna stara grčka šala, koje se tiče nekoga čoveka, koji je imao dva sina, Leona i Pantaleona, i koji je napisao u svom zaveštanju: ἐχέτω τὰ ἐμὰ ΠΑΝΤΑΛΕΩΝ. Da li je trebalo da njegova dobra ostanu njegovu sinu Pantaleonu ili baš drugome sinu Leonu (τὰ ἐμὰ πάντα Λέων)? Slavni danski latinist Madvig načinio je jednu vrlo lepu popravku, što je uzeo, da je bilo pogrešnog odvajanja reči. U tekstu Senekinih Pisama (LXXXIX, 4) našao je ove reči: Philosophia unde dicta sit, apparet; ipso enim nomine fatetur. Quidam et sapientiam ita quidam finierunt, ut dicerent, itd. Očevidno je, da je druga rečenica, počevši od quidam, nerazumljiva zbog dvostrukoga quidam. Madvig predlaže: ipso enim nomine fatetur QVID AMET. Sapientiam ita quidam finierunt, itd. Popravka je tako jasna i čini veliku čast onome koji ju je pronašao. – Pogreška je neki put zapletenija zbog izostavljanja jednog sloga ili slova: tako Tacitov rukopis Mediceus ima qui e turbis mesto quieti urbis (Anali, XIV, 22).

5. Premeštanje slova i reči. – To je takođe česta pogreška i katkad stvara pravu besmislicu. Tako kod Vergilija (Georg., II, 365) u najboljem rukopisu završuje se stih rečima submoverat ipsa (pogrešan stih) u mesto sub vomere et ipsa. Neka premeštanja kao da dolaze od cepidlačenja starih gramatičara, koji su hteli da piscima popravljaju stil. Od Kvintilijana znamo, da se delo Tita Livija počinjalo odlomkom heksametra: Facturusne operae pretium sim. Nu gramatičari su preporučivali kod proze izbegavanje uvoda u stihovima. Zato, bez sumnje, svi naši rukopisi prve dekade Tita Livija imaju facturusne sim operae pretium.

6. Dodavanje ili izostavljanje slova ili slogova. – Slične su pogreške po neki put vrlo ozbiljne, jer docniji prepisivači, naišavši na neku nerazumljivu reč, zamenjivahu je drugom, koje nije bilo u tekstu. Jedno od najčešćih izostavljanja, zvano je haplografija, jeste u tom, što se samo jedan put napiše ono što bi trebalo dva put napisati, na primer dicit mesto didicit, Publius mesto Publilius. Obrnuta pogreška, nazvana ditografija, jeste u tom, što se dva put napiše ono što bi trebalo napisati samo jedan put; tako je neki sholijast jedne Horacijeve ode (I, xxvii, 19) napisao laboraborabas. Rukopis Tita Livija Puteanus (XXVII, xi, 11) pokazuje jednu zanimljivu tritofrafiju: dedissent et ius liberum eosdem dedissent et ius liberum eosdem dedissent et ius liberum eosdem dedisse.

Ima i onoga što se može nazvati pogreškama po uzimanju unapred (anticipovanju): na primer kod Demostena (Fals. Leg. 20) najbolji rukopis, iz pariske Narodne Biblioteke (Σ), ima Ἀριστοφῶν καὶ ὁ Ἀριστόδημος u mesto Κτησιφῶν καὶ ὁ Ἀριστόδημος.

7. Izostavljanje rečeničnih delova ili celih rečenica. – Pisar, gledajući u original, koji je prepisivao, mogao je izgubiti mesto i preskočiti reči: to je bilo naročito često u onim slučajima, kad su se dve reči slične po obliku našle dosta blizu jedna pored druge u originalu. U rukopisima Horacijevih Oda nije retko, da su izostavljena čitava dva reda.

8. Interpolacije (umetanja). – One se naročito objašnjuju, kao što smo ranije opazili, unošenjem u tekst napomena sa strane, sa okrajaka. Već su stari uvideli ovaj uzrok pogrešci. Tako je stih iz Ilijade (VIII, 528): οὓς κῆρες φορέουσι κ. τ. λ. Zenodot izbacio kao napomenu uz reč koja je ispred nje, κηρεσσιφορητους. Vrlo značajan primer umetanja napomene nalazi se u jednom rukopisu druge Poslanice Korinćanima (VIII, 4, 5), gde se čitaju reči: δέξαθαι ἡμᾶς ἐν πολλοῖς τῶν ἀντιγράφων οὕτως εἴρηται καὶ οὐ καθὼς ἠλπισαμεν. Reči ἐν πολλοῖς...εἴρηται = „kazano je tako u mnogim prepisima“, jesu, naravno, napomena sa strane. Često napomena, koja je unesena u tekst, istisne i reč koju objašnjuje: tako kod Eshila (Persijanci, 958) namesto pravilnoga teksta τρίτον δὲ τὸν νυν κοιρανοΰντ´ ἐπόψομαι, mnogi rukopisi imaju τυραννουντ´ na mesto κοιρανουντ´, što čini pogrešan stih.

9. Brkanja zbog ličnih imena i zbog tuđinskih imena. – Kod Horacija (Ode, I, viii, 2) ime Catili napisano je u raznim rukopisima Cathili, Cathilli, Catthilli, Catilli, Chatilli; u Odama (III, xvi, 41) promenjeno je Alyattei u Halyathii, Aliathi, aliait thici, Halialyti, itd. Tako isto (Ode, I, xxvi, 5), jedan rukopis ima Mithridaten mesto Tiridatem, koje je ime nepoznatije. Kod Cicerona (ad Attic., I, i 5) grčke reči υλιου αναθημα napisane su eliu onaohma. Nećemo se dakle začuditi, što je stav na punskom jeziku u Plautovu Kartagincu (čin V) tako iskvaren, da je sa svim nerazumljiv.

29. Kako se sprema izdanje. – Kritičar, koji uzme na se, da izda tekst nekoga starog pisca, upoznat je ili se uzima da je upoznat sa čitanjem rukopisa, poznaje njihovo različno pisanje, doba iz koga su, ligature što su u njima, slična slova koja oni pokazuju, i, na posletku, kategorije pogrešaka, koje je u stanju da proizvede svaka vrsta pisanja. Kad je stekao ova pripremna znanja, on prelazi na ispitivanje rukopisa, što su mu na raspoloženju, i pokušava da ih razredi (klasifikuje), kako bi unapred znao, kome mu valja dati prvenstvo u onom slučaju, ako se oni ne slažu među sobom.

Najstariji rukopis često je i najbolji, ali to nije apsolutno pravilo, jer neki rukopis iz poznijega doba može biti prepis sa starijega rukopisa, koji je danas izgubljen. Pravopis u rukopisima ima ovde osobitu vrednost. Znamo iz natpisa na kamenu kako su pisali Grci i Latini u raznim vekovima, pa a ko neki rukopis velikim delom zadržava pravopis koji je bio u običaju u piščevo doba, biće prirodno zaključiti, da on dolazi u niz brižljivih prepisa. Na primer Eshilov i Sofoklov Laurentianus ima oblike θνήσκω, σῴζω, ξύν, i druge pravilne oblike, koji dolaze u atičkim natpisima iz V veka pre I. Hr. Lukrecijevi rukopisi u Lajdenu pisani su pravopisom republikanskoga doba u Rimu. Ali stari rukopisi i sa dobrim pravopisom mogu biti osakaćeni, a može biti i to, da je prepisač, brunući se jako o pravopisu, manje obraćao pažnju na smisao onoga što je pisao. Tako ovi rukopisi, premda obično daju izvanredne pomoći za vaspostavljanje autentičnog teksta, ne moraju biti najbolja osnovica za to. Treba podjednako voditi računa i o manje starim rukopisima.

Uzmimo, da je izdavač imao pred sobom šest rukopisa, i to:

A, iz IX veka, sa sholijama.

B, iz XII veka.

C, iz X veka.

D, iz X veka.

E, iz XI veka.

F, iz XIII veka.

Pregledajući A, on vidi da ima nekih mesta bez smisla a i nekih iscepanih listova. Pregledajući B, opazi da iscepanih mesta iz A nema u B. Otuda će izvesti, da je B prepisan sa A, i posle toga će taj rukopis ostaviti na stranu kao nepotreban. Ispitivanje rukopisa C pokaže mu, da se u ovom rukopisu nalaze mesta kojih nema u A, i ako on nije tako dobar po pravopisu. Opazi i to, da C, sem pogrešaka koje su naročito njegove, ima nekih očevidnih pogrešaka, koje se nalaze i u A. Ispitujući iz bliže naročito naročite pogreške rukopisa C, nađe, da se one lako objašnjuju nekim osobenostima u pisanju rukopisa A, a ispitujući mesta u kojima su i A i C netačni, dođe do zaključka, da se pisar rukopisa C trudio da popravi pogreške iz A. To mu pokazuje, da je C prepisan sa A, pre no što je ovaj poslednji rukopis osakaćen, i on neće više uzimati C, već samo za ona mesta, kojih nema u A.

E, i ako je pun pogrešaka, pokaže, da je u njemu tačan tekst onde, gde A i D imaju pogreške. F, i ako je rđave kakvoće i iz poznoga doba, ima nekih čitanja, koja su potpuno različna i koja često čine znatne popravke na onim mestima, gde se A i D slažu. Na neka se od ovih čitanja u rukopisu F jasno ukazuje u sholijama rukopisa A, koje su pisane u X veku. Dakle F predstavlja tačno izdanje teksta, koji je barem toliko star kao X vek. Nastavljajući upoređenje A, D i F, izdavač će moći možda tačno utvrditi ove zaključke, ali i ovo napred rečeno dovoljno je da dade ideju o prethodnim ispitivanjima, kojima se određuje genealogija rukopisima i njihova relativna vrednost.

30. Konjekture. – Pošto su rukopisi do sitnica ispitani, ostaju mesta, za koja se vidi da su iskvarena, bilo što im je smisao nepotpun, bilo što je mera stihova pogrešna, ili što se i tekst ne slaže sa onim što znamo o gramatici i stilu piščevu. Izdavač ima tada izbor između dve stvari: da ostavi tekst on takav kakav je, i ako zna da je iskvaren, ili da pokuša da ga popravi konjekturom. Ovaj poslednji postupak nosi ime emendatio.

Izdavača, koji se upušta u konjekturu, treba da vodi poznavanje rukopisa u opšte a naročito poznavanje onih rukopisa što su pred njim. Običnih pogrešaka u rukopisima sa uncijalnim pismenima nema u kursivnom pisanju, i obrnuto. Tako se Μ i ΛΛ lesto brkaju, ali nije tako sa μ i λλ; obrnuto, σ i ρ se brkaju, ali se Σ (C) i Ρ ne brkaju. Kako jedne iste pogreške obično dolaze više no jedanput u istim rukopisima, razuman će izdavač na to obratiti pažnju i postaraće se, da svoje konjekture dovede u sklad sa harakterom rukopisa, o kom se bavi. Konjektura, ako hoćemo da bude dobra, treba ne samo da utvrdi smisao i meru (ili jedno i drugo) u saglasnosti sa piščevim stilom; ona treba i da dade neko povoljno objašnjenje o postanku pogreške, koja se uvukla u rukopise.