Увод у изучавање грчких и латинских школских класика 4

16. Опадање римске учености. – Научно изучавање Хомера почето је у Грчкој у оно време, када је епско песништво било само славна успомена. Исто су тако у Риму најбоља дела латинске књижевности нарочито објашњавана тек од времена опадања саме књижевности. Од I века по нашем рачунању Асконије и Проб почели су објашњавати један Цицерона а други песнике из Августова доба; доцније, између 300. и 500. године, кад су оригинална дела од неке вредности била врло ретка, има у изобиљу граматичара и коментара, као што су Донат, Сервије и Присцијан.

Ну сама ученост на скоро је опала усред великог немира у који је варварским упадом бачено западно царство. Од 410. године, у доба пљачкања Рима од Аларикових Визигота, па до владе Карла Великог (768-814), западном су Европом витлале скоро непрекидне буре, у којима је морала да помрачи и сама успомена на римску књижевност.

Оно што је од ове књижевности преживело треба за своје спасење да захвали хришћанској цркви, јединој сили, која се право одржала у овом периоду преметања и рушевина. Свети Бенедикт (480-543) основао је у Монт-Касину близу Напоља угледно опатство, у ком је утврђен свакодневни рад. Како се читање и писање препоручивало бенедиктинским калуђерима као предохрана од рђавих мисли, механичко вежбање у преписивању рукописа било им је једно од обичних занимања.

Ову корисну практику није прописао сам Св. Бенедикт; част за то обично се придаје Касиодору, који је око 540. после И. Хр. основао два манастира у Калабрији. Друга опатства, као опатство Св. Коломбина у Бобију, близу Ђенове, и Св. Гала у Швајцарској, усвојила су исто правило, али је оно нарочито вршено у бенедиктинским манастирима. Многобројне куће, које је овај ред имао у западној Европи, рачунајући ту и Велику Британију и Ирску, имале су један scriptorium или собу за преписиваче, у којој су калуђери радили на брижљивом преписивању латинских рукописа чак и у оно доба, кад већ нису били кадри да их разумеју. У овим су се скрипторијама развиле разне врсте латинскога курсива, које су раније споменуте (стр. 9).

17. Обновљење (ренесанс) латинске учености. – Карло Велики (782-814), који је умео читати али не и писати, појмио је потребу подизања школа, али је морао ићи врло далеко, да нађе учитеље. Велика Британија и Ирска били су у то време предели, у којима је наука најбоље одржавана усред општега варварства: Алкуин из Јорка на позив Карла Великог постаде његов „министар просвете“. Под Алкуиновом управом основана је школа у Туру, која је била слична школи у Јорку; друге доцније установе, у Лиону, Фулди, Корвеју, Ремсу, цветале су у IX веку. Ту се учио trivium и quadrivium, то јест, говорећи данашњим језиком, граматика, логика и реторика с једне стране, и музика, аритметика, геометрија и астрономија с друге. Све су науке тесно везиване за теологију; тако је музика сведена на црквену песму а астрономија на израчунавање Васкрса. Алкуин је у својој старости био против читања песника, и ова одвратност наспрам световне науке била је тада општа, и ако је Рабан, архијепископ из Мајнца (умро 856. год.), допустио, да се њоме, као танким слојем боје, може допунити религиска настава.

Не можемо излагати па ни у неколико редака изнети историју пет векова, што су протекли од 800. до 1300. После Исуса Христа, која историја обухвата развитак школа и университета, повратак грчке науке у Европу посредовањем шпанских Арабљана и стварање народних књижевности на западу. Може се међу тим рећи, у опште, да је за време овога дугог периода пажња људска нарочито обраћана на науке практично корисне, као што су медицина, право, астрономија и математика, или на контроверсе међу логичарима, које су служиле за изоштравање духова. Тек кад су Данте (1265-1321), Петрарка (1304-1374) и Бокачио (1313-1375) створили италијанску књижевност првога реда, литерарни стил поново је изазвао живо интересовање. Велики су писци сами страсно проповедали изучавање старих мајстора у стилу, и са истинском усрдношћу почеше се истраживати заборављени класици. Тада је рукописно благо, закопано по манастирским библиотекама, изношено на јавност и с одушевљењем поздрављано. Велика су богатства пронађена у Монт-Касину и Бобију у Италији, у Сент-Галену и Ајнсиделну у Швајцарској, у Фулди и Мајнцу у Немачкој, у Глестнберију у Инглеској, у Клинију у Француској, и у многим другим бенедиктинским манастирима. Италијански научници, као Поџијо Брачолини (1380 до 1559) и његов пријатељ Николо Николи, непрестано су од папа слати у мисије и време су своје употребљавали на куповање, поправљање, позајмљивање па и крадење свих класичких рукописа, који су им само могли доћи до руку. Тако су између 1350. и 1450. године поново нађени скоро сви латински класици, које имамо. Много врло старих тада познатих рукописа доцније је изгубљено или уништено, али је са њих направљено толико преписа, да ниједно дело није целокупно нестало сем Vidularia од Плаута и може бити De gloria од Цицерона.

18. Обновљење (ренесанс) грчке учености. – Од поделе римскога царства 364. године знање је грчкога језика на западу брзо опадало. Мали број научника, као што је Роџер Бекон (1214-1292), као да је имао нешто знања овога језика; али Петрарка, који је имао Хомера и неке ствари од Платона, није умео да их чита, а Бокачо се жали, како учени људи из његова времена не знају чак ни слова грчке азбуке. У источном царству, које се још држало, класична грчка књижевност још је била позната и изучавана, а говорни језик био је ближи старом грчком но романски језици латинском. Више Италијанаца потруди се до Цариграда, да ту уче грчки; у 1396. години Византинац Манојло Хрисолора почео је да јавно предаје овај језик најпре у Фиоренци а затим у Павији, а друге школе основаше се у Млецима, Падови, Риму и по другим местима. Од тада су у Италији грчки рукописи скупљани са исто таким жаром као и латински текстови. Сицилиски научник Јован Ауриспа (1376-1459) донео је из Цариграда, само са једнога пута, 238 грчких рукописа, међу којима је славни рукопис назван медичиски (у Медичијевој библиотеци), у ком је Есхил, Софокле и Аполоније са Рода. Кардинал Бесарион (1403-1472), и сам Грк по рођењу, скупио их је још већи број и дао библиотеци Св. Марка у Венецији. Кад је Цариград узет од Турака (1453), многи грчки научници побегоше у Италију, носећи са собом драгоцене рукописе, од који су неки били стари а други недавно преписани, и који лако нађоше купаца. Ово обновљење грчке књижевности и жарко интересовање, са којим су Италијанци у XV веку пратили ископавање класичних писаца, значајно је описао Вилмен у свом Ласкарису и Џорџ Елиот у роману Ромола.

Надмоћност папе и важност Италије у поступцима цркве давали су велику јавност интелектуалном покрету, коме је Италија тада била позорница: на скоро се утицај ренесанса осети у целој северној Европи. Срећни проналазак штампе, око 1450. године, дао је овом ренесансу само оруђе за пропаганду, које му је још оскудевало, и напредне куће издавача Алда Манучија (син и унук, 1449-1597) у Млецима, Џунте у Фиоренци и других у Швајцарској, у Немачкој, у Француској и у Фландрији, на брзо дадоше у руке свима ученицима текстове, коментаре, граматике и латинске преводе грчких дела, за које су имали да захвале најкомпетентнијим европским научницима. Наравно, најудаљенији университети од Италије пратили су са неком спорошћу општи покрет; тако је изучавање грчког уведено у Оксфорду и Кембриџу тек око 1490. године. У Француској је оно заведено барем на тридесет година пре тога, јер је око 1455. године један Италијанац јелиниста, Григорије Тифернас, предавао грчки на университету у Паризу. Његов последник, Ђорђе Хермоним из Спарте, имао је као ученике у Паризу три човека, који су постали славни у науци: Рајхлина, који је ширио грчки у Немачкој; Бидеа, који је имао да игра исту улогу у Француској, и великога холандског научника Еразма.

Ово што је речено довољно је да објасни неке важне факте, о којима модерни издавачи морају непрестано водити рачуна: 1° већина је наших рукописа, нарочито рукописа грчких писаца, у италијанским библиотекама; 2° велика већина наших рукописа јесте из XIV и XV века; 3° много рукописа јесу преписи са старијих рукописа, који се налазе још сада или којих је нестало; 4° много наших старијих латинских рукописа писали су калуђери, који су тек несавршено знали латински језик; 5° прва штампана издања (editiones principes) већине писаца имају велику важност за критику, јер могу да потичу од рукописа који су уништени или којих је нестало.