Увод у изучавање грчких и латинских школских класика 0

Кад се више и дубље уђе у читање и објашњавање грчких и латинских писаца у школи, осећа се потреба, да се допуни и прошири оно знање, које ученици добијају у школи из самога учења грчкога и латинског језика и других предмета што су с њима у вези. Потребно је дати ученицима књигу, која би послужила као допуна или предговор издањима класичких писаца, која би из науке о грчкој и римској старини или класичне филологије изнела битне и основне ствари, које издавачи школских класика узимају као познате, па их и не понављају у напоменама на свакој страни, а које све много олакшавају ученицима читање и разумевање грчких и латинских класика. А потреба овакове књиге у нас у толико је већа, што у нашој књижевности нема ни опширнијега дела па ни мањег уџбеника за класичну филологију.

Као врло подесну за ту сврху учинила нам се књига, коју овде дајемо у српском преводу. Она може лепо да послужи као помоћна књига за изучавање грчких и латинских писаа како у нашој Великој Школи тако и у средњим школама, у којима је садашњим наставним планом дато више маха учењу старих класичних језика. Из тих смо разлога свој превод и поднели Министарству Просвете и Црквених Послова, и тадашњи министар г. Љубомир Ковачевић, усвојивши мишљење, које је према рефератима г. г. Д-р Николе Вулића и Јанка Лукића, професора Велике Школе, дао Главни Просветни Савет, изволео је, одлуком својом од 29. новембра 1901. године ПБр. 14.588, одобрити, да се овај превод штампа трошком Државне Штампарије као помоћна школска књига за ученике средњих и Велике Школе. Нека је и на овом месту хвала свима, који учинише, да ова књига угледа света!

Ово је дело израдио инглески професор и директор више школе у Нотингему, Џ. Гоу, а на српски је преведено са француске прераде од познатога француског филолога, члана Француске Академије, С. Ренака. Инглеском је делу потпун натпис: A Companion to school classics, by James Gow, M. A., Litt. D., master of the high school, Nottingham; late fellow of Trinity College, Cambridge. London, Macmillan and Co., 1898. А Ренак је својој преради дао име: Minerva. Introduction à l'étude des classiques scolaires grecs et latins, par le Dr James Gow, principal du college de Nottingham. Ouvrage adapté aux besoins des écoles françaises par Salamon Reinach, membre de l'Institut. 4. éd. Paris, Hachette et Cie, 1900.

Из Ренакова предговора узимамо ово, што је потребно да се зна о постанку и изради овога дела.

„За брзи успех, који је ово дело учинило у Инглеској и Уједињеним Државама, оно треба свакојако да захвали својим педагошким особинама. Г. Гоу је више година диктовао својим ученицима кратке изводе, који су имали да им олакшају читање и разумевање писаца, који се читају у школи; те је белешке он издао, задржавши им фамилијарну простоту, која им даје чара. Кад сам прочитао прво издање Companion-а, ја сам честитао г. Гоу не само на оном што је у њ унео, већ и на оном, што је имао смелости да никако не унесе. У тако пространом предмету, као што је грчка и римска старина, не може се бити у исти мах потпун и кратак. Покушати да се на 300 страница збије све што се ње тиче, значи осудити себе на сухопарност, која ће одбијати младе читаоце, јер ће им дати само безбројне силуете место слика. Професор, просвећен својим искуством, умео је да изабере; он је одлучно жртвовао доста појединости, како би се задржао на ономе што се мора знати. Знање палеографије и критике текстова, као потребан предговор свакоме објашњењу писаца; кратак преглед политичких установа у Грчкој и Риму, остављајући на страну све што се тиче Источног Царства; једна глава о позоришту, као увод у читање трагичких и комичких писаца; - то је све што се налази у Companion-у и у француској преради Minerva, која из њега произилази. Инглески је писац додао и једну главу о историји философских доктрина, али ми смо то изоставили.“

После тога Ренак додаје, да ова књига није ручна књига (manuel, Handbuch): за то нема ни претенсија ни простора. Она је допуна или предговор издањима класика са напоменама. Са ова практичног гледишта изостављен је говор о приватним старинама, о уметности и о религији код старих, што је све, без сумње, врло занимљиво, али што се може научити у згодној прилици и што се не мора, као политичке установе, изучити у целини, те да се разумеју текстови. „Овде је наравно реч о текстовима што се читају у школи, то јест о узорним делима, на која ће се увек наслањати доиста слободно васпитање, а не о целој грчкој и латинској књижевности.“ – Који желе да се брзо упознају са другим деловима науке о старини, могу се лепо послужити првом свеском пишчева (Ренакова) дела Manuel de philologie classique (Paris, Hachette et Cie, 1883). [На немачком језику овом делу одговара дело Encyklopaedie und Methodologie der philologischen Wissenschaften од Августа Бека (Boeckh; 2. изд., Лајпциг, 1886). Преко других дела прелазимо].

„Ова је прерада вршена врло слободно, са одобрењем г. Гоу, који је изволео читати наше коректуре. Поправљано је, брисано или додавано, где се учинило да је потребно. Слике су умножене; узете су већином из великих Histoires Диријевих и из Saglio, Dictionaire des antiquités. По примеру г. Гоу, и још више но он, избацивали смо библиографске напомене, са којима ученици немају посла. Инглески је писац у предговору Companion-у изнео главне изворе, из којих је црпао; то су већином немачка дела, намењена вишој настави. Од француских књига г. Гоу је употребио Bouché-Leclercq, Manuel des Institutions romaines и Willems, Droit public romain; и ми смо их наравно употребили; не треба се дакле изненадити, ако се у одељку о политичким старинама у Риму нађе више израза или чак и реченичних делова позајмљених од речи до речи из ових писаца“.

Ради потпуности, а налазећи и да је то потребно, додајемо, да Гоу (предговор, стр. VII и VIII) наводи, поред горе споменутих француских дела, ова дела, којима се при изради послужио: Iwan Müller, Handbuch der klassischen Altertumswissenschaft. – Freund, Triennium philologicum. – Baumeister, Denkmäler des klassischen Altertums. – Kirchhof, Zur Geschichte des griechischen Alphabets. – Thompson, Palaeography, Papyrus и Parchment у Ency. Brit. – Birt, Antikes Buchwesen. – Madvig, Adversaria critica, I. – Hammond, Criticism of the New Testament. – Pökel, Philologisches Schriftstellerlexicon. – Blass, Aussprache des Griechischen. – Gilbert, Griechische Staatsaltertümer. – Meier und Schoemann, Der Attische Process (ново изд. 1887. од Липсијуса). – Curtius, Griechische Geschichte, II. – F. G. Kenyon, Constitution of Athens. – Mommsen, Römisches Staatsrecht. – Pelham, чланак Rome у Ency. Brit. – Müller, Griech. Bühnenaltertümer. – Haigh, Attic Theatre. – Preller, Historia philosophiae; Швеглерова и Целерова историја философије у преводу; Mayor, Sketch; чланци од Jackson и Hicks у Ency, Brit. – Smith, Dictionary of Antiquites. – Слике су узете из Баумајстера, из публикација Palaeographical Society, из Menke, Orbis antiqui descriptio.

За четврто француско издање, са које га је учињен српски превод, писац је употребио нове ресултате, добијене недавним проналаском папира у Египту.

Свој предговор завршује Ренак овим речима:

„Неки ће моћи да се зачуде, како сам то ја, пошто сам написао велико дело, нашао за добро да прерађујем једну малу књигу, и како сам поред научних радова, на које се одајем већ десет година, имао још воље и времена за овај рад. Ја ћу прво одговорити, да се треба мало разгалити; за тим, да није без чара учинити услугу почетницима; на послетку, да је научницима по занимању, кратковидим испитивачима малих области, веома потребно, да по неки пут поново пређу азбуку свога заната. А врло је добар начин да је поново пређемо, ако је показујемо другима. Ја изјављујем, да сам много опет научио, прерађујући Companion господина Гоу.“

Још две три речи о српском преводу.

Он је, као што већ рекосмо, рађен са четвртога француског издања. Оно је преведено цело, јер се неке врло ситне измене не могу узети у рачун. У нашем је преводу изостављен први део француског натписа, Minerva, јер нам се учинило, да је згодније употребити само онај натпис, који тачно одговара садржини самога дела, па смо тај део натписа и задржали. При превођењу смо се нарочито старали, да превод буде веран и тачан, да се не само на српски потпуно пренесе пишчева мисао већ и да јој се даде облик који што је могућно више одговара оригиналу. При том је, разуме се, особита пажња поклањана чистоти српскога језика. На свакој напомени и исправци бићемо веома захвални; само молимо да нам се верује, да је превођење овакога дела, које се особито одликује пуноћом садржаја и збијеношћу слога, задаје доста посла и тешкоћа.

Што се тиче писања страних, грчких и латинских речи, нарочито особних именица, увек је узиман што тачнији изговор према њиховој основи. Ако ово начело није свуда изведено, то је урађено само с тога, што нам се учинило, да неке речи и изразе ваља употребљавати у оном облику, који су они добили дугом ранијом употребом.

Све слике у овом преводу рађење су, према сликама у француском оригиналу, у нашој државној штампарији. Како израда слика тако и цела техничка опрема књиге може, уверени смо, задовољити и укус строжих оцењивача и зналаца, што, нема сумње, служи за похвалу свима који се старају и раде у тако ваљаном заводу нашем, као што је државна штампарија.

Ну штампарске се погрешке нису могле потпуно избећи (није их, истина, много и већином су ситније погрешке, које не кваре смисао), ма да је велика пажња поклоњена коректури. Ко је упознат са тим послом у нас, опростиће, надамо се, овај мали недостатак у делу са тако разноврсним слогом. Важне су погрешке исправљене на крају књиге.

1. маја 1903. год.

У Београду

М. Ј. П.