Uvod u izučavanje grčkih i latinskih školskih klasika 0

Kad se više i dublje uđe u čitanje i objašnjavanje grčkih i latinskih pisaca u školi, oseća se potreba, da se dopuni i proširi ono znanje, koje učenici dobijaju u školi iz samoga učenja grčkoga i latinskog jezika i drugih predmeta što su s njima u vezi. Potrebno je dati učenicima knjigu, koja bi poslužila kao dopuna ili predgovor izdanjima klasičkih pisaca, koja bi iz nauke o grčkoj i rimskoj starini ili klasične filologije iznela bitne i osnovne stvari, koje izdavači školskih klasika uzimaju kao poznate, pa ih i ne ponavljaju u napomenama na svakoj strani, a koje sve mnogo olakšavaju učenicima čitanje i razumevanje grčkih i latinskih klasika. A potreba ovakove knjige u nas u toliko je veća, što u našoj književnosti nema ni opširnijega dela pa ni manjeg udžbenika za klasičnu filologiju.

Kao vrlo podesnu za tu svrhu učinila nam se knjiga, koju ovde dajemo u srpskom prevodu. Ona može lepo da posluži kao pomoćna knjiga za izučavanje grčkih i latinskih pisaa kako u našoj Velikoj Školi tako i u srednjim školama, u kojima je sadašnjim nastavnim planom dato više maha učenju starih klasičnih jezika. Iz tih smo razloga svoj prevod i podneli Ministarstvu Prosvete i Crkvenih Poslova, i tadašnji ministar g. Ljubomir Kovačević, usvojivši mišljenje, koje je prema referatima g. g. D-r Nikole Vulića i Janka Lukića, profesora Velike Škole, dao Glavni Prosvetni Savet, izvoleo je, odlukom svojom od 29. novembra 1901. godine PBr. 14.588, odobriti, da se ovaj prevod štampa troškom Državne Štamparije kao pomoćna školska knjiga za učenike srednjih i Velike Škole. Neka je i na ovom mestu hvala svima, koji učiniše, da ova knjiga ugleda sveta!

Ovo je delo izradio ingleski profesor i direktor više škole u Notingemu, Dž. Gou, a na srpski je prevedeno sa francuske prerade od poznatoga francuskog filologa, člana Francuske Akademije, S. Renaka. Ingleskom je delu potpun natpis: A Companion to school classics, by James Gow, M. A., Litt. D., master of the high school, Nottingham; late fellow of Trinity College, Cambridge. London, Macmillan and Co., 1898. A Renak je svojoj preradi dao ime: Minerva. Introduction à l'étude des classiques scolaires grecs et latins, par le Dr James Gow, principal du college de Nottingham. Ouvrage adapté aux besoins des écoles françaises par Salamon Reinach, membre de l'Institut. 4. éd. Paris, Hachette et Cie, 1900.

Iz Renakova predgovora uzimamo ovo, što je potrebno da se zna o postanku i izradi ovoga dela.

„Za brzi uspeh, koji je ovo delo učinilo u Ingleskoj i Ujedinjenim Državama, ono treba svakojako da zahvali svojim pedagoškim osobinama. G. Gou je više godina diktovao svojim učenicima kratke izvode, koji su imali da im olakšaju čitanje i razumevanje pisaca, koji se čitaju u školi; te je beleške on izdao, zadržavši im familijarnu prostotu, koja im daje čara. Kad sam pročitao prvo izdanje Companion-a, ja sam čestitao g. Gou ne samo na onom što je u nj uneo, već i na onom, što je imao smelosti da nikako ne unese. U tako prostranom predmetu, kao što je grčka i rimska starina, ne može se biti u isti mah potpun i kratak. Pokušati da se na 300 stranica zbije sve što se nje tiče, znači osuditi sebe na suhoparnost, koja će odbijati mlade čitaoce, jer će im dati samo bezbrojne siluete mesto slika. Profesor, prosvećen svojim iskustvom, umeo je da izabere; on je odlučno žrtvovao dosta pojedinosti, kako bi se zadržao na onome što se mora znati. Znanje paleografije i kritike tekstova, kao potreban predgovor svakome objašnjenju pisaca; kratak pregled političkih ustanova u Grčkoj i Rimu, ostavljajući na stranu sve što se tiče Istočnog Carstva; jedna glava o pozorištu, kao uvod u čitanje tragičkih i komičkih pisaca; - to je sve što se nalazi u Companion-u i u francuskoj preradi Minerva, koja iz njega proizilazi. Ingleski je pisac dodao i jednu glavu o istoriji filosofskih doktrina, ali mi smo to izostavili.“

Posle toga Renak dodaje, da ova knjiga nije ručna knjiga (manuel, Handbuch): za to nema ni pretensija ni prostora. Ona je dopuna ili predgovor izdanjima klasika sa napomenama. Sa ova praktičnog gledišta izostavljen je govor o privatnim starinama, o umetnosti i o religiji kod starih, što je sve, bez sumnje, vrlo zanimljivo, ali što se može naučiti u zgodnoj prilici i što se ne mora, kao političke ustanove, izučiti u celini, te da se razumeju tekstovi. „Ovde je naravno reč o tekstovima što se čitaju u školi, to jest o uzornim delima, na koja će se uvek naslanjati doista slobodno vaspitanje, a ne o celoj grčkoj i latinskoj književnosti.“ – Koji žele da se brzo upoznaju sa drugim delovima nauke o starini, mogu se lepo poslužiti prvom sveskom piščeva (Renakova) dela Manuel de philologie classique (Paris, Hachette et Cie, 1883). [Na nemačkom jeziku ovom delu odgovara delo Encyklopaedie und Methodologie der philologischen Wissenschaften od Avgusta Beka (Boeckh; 2. izd., Lajpcig, 1886). Preko drugih dela prelazimo].

„Ova je prerada vršena vrlo slobodno, sa odobrenjem g. Gou, koji je izvoleo čitati naše korekture. Popravljano je, brisano ili dodavano, gde se učinilo da je potrebno. Slike su umnožene; uzete su većinom iz velikih Histoires Dirijevih i iz Saglio, Dictionaire des antiquités. Po primeru g. Gou, i još više no on, izbacivali smo bibliografske napomene, sa kojima učenici nemaju posla. Ingleski je pisac u predgovoru Companion-u izneo glavne izvore, iz kojih je crpao; to su većinom nemačka dela, namenjena višoj nastavi. Od francuskih knjiga g. Gou je upotrebio Bouché-Leclercq, Manuel des Institutions romaines i Willems, Droit public romain; i mi smo ih naravno upotrebili; ne treba se dakle iznenaditi, ako se u odeljku o političkim starinama u Rimu nađe više izraza ili čak i rečeničnih delova pozajmljenih od reči do reči iz ovih pisaca“.

Radi potpunosti, a nalazeći i da je to potrebno, dodajemo, da Gou (predgovor, str. VII i VIII) navodi, pored gore spomenutih francuskih dela, ova dela, kojima se pri izradi poslužio: Iwan Müller, Handbuch der klassischen Altertumswissenschaft. – Freund, Triennium philologicum. – Baumeister, Denkmäler des klassischen Altertums. – Kirchhof, Zur Geschichte des griechischen Alphabets. – Thompson, Palaeography, Papyrus i Parchment u Ency. Brit. – Birt, Antikes Buchwesen. – Madvig, Adversaria critica, I. – Hammond, Criticism of the New Testament. – Pökel, Philologisches Schriftstellerlexicon. – Blass, Aussprache des Griechischen. – Gilbert, Griechische Staatsaltertümer. – Meier und Schoemann, Der Attische Process (novo izd. 1887. od Lipsijusa). – Curtius, Griechische Geschichte, II. – F. G. Kenyon, Constitution of Athens. – Mommsen, Römisches Staatsrecht. – Pelham, članak Rome u Ency. Brit. – Müller, Griech. Bühnenaltertümer. – Haigh, Attic Theatre. – Preller, Historia philosophiae; Šveglerova i Celerova istorija filosofije u prevodu; Mayor, Sketch; članci od Jackson i Hicks u Ency, Brit. – Smith, Dictionary of Antiquites. – Slike su uzete iz Baumajstera, iz publikacija Palaeographical Society, iz Menke, Orbis antiqui descriptio.

Za četvrto francusko izdanje, sa koje ga je učinjen srpski prevod, pisac je upotrebio nove resultate, dobijene nedavnim pronalaskom papira u Egiptu.

Svoj predgovor završuje Renak ovim rečima:

„Neki će moći da se začude, kako sam to ja, pošto sam napisao veliko delo, našao za dobro da prerađujem jednu malu knjigu, i kako sam pored naučnih radova, na koje se odajem već deset godina, imao još volje i vremena za ovaj rad. Ja ću prvo odgovoriti, da se treba malo razgaliti; za tim, da nije bez čara učiniti uslugu početnicima; na posletku, da je naučnicima po zanimanju, kratkovidim ispitivačima malih oblasti, veoma potrebno, da po neki put ponovo pređu azbuku svoga zanata. A vrlo je dobar način da je ponovo pređemo, ako je pokazujemo drugima. Ja izjavljujem, da sam mnogo opet naučio, prerađujući Companion gospodina Gou.“

Još dve tri reči o srpskom prevodu.

On je, kao što već rekosmo, rađen sa četvrtoga francuskog izdanja. Ono je prevedeno celo, jer se neke vrlo sitne izmene ne mogu uzeti u račun. U našem je prevodu izostavljen prvi deo francuskog natpisa, Minerva, jer nam se učinilo, da je zgodnije upotrebiti samo onaj natpis, koji tačno odgovara sadržini samoga dela, pa smo taj deo natpisa i zadržali. Pri prevođenju smo se naročito starali, da prevod bude veran i tačan, da se ne samo na srpski potpuno prenese piščeva misao već i da joj se dade oblik koji što je mogućno više odgovara originalu. Pri tom je, razume se, osobita pažnja poklanjana čistoti srpskoga jezika. Na svakoj napomeni i ispravci bićemo veoma zahvalni; samo molimo da nam se veruje, da je prevođenje ovakoga dela, koje se osobito odlikuje punoćom sadržaja i zbijenošću sloga, zadaje dosta posla i teškoća.

Što se tiče pisanja stranih, grčkih i latinskih reči, naročito osobnih imenica, uvek je uziman što tačniji izgovor prema njihovoj osnovi. Ako ovo načelo nije svuda izvedeno, to je urađeno samo s toga, što nam se učinilo, da neke reči i izraze valja upotrebljavati u onom obliku, koji su oni dobili dugom ranijom upotrebom.

Sve slike u ovom prevodu rađenje su, prema slikama u francuskom originalu, u našoj državnoj štampariji. Kako izrada slika tako i cela tehnička oprema knjige može, uvereni smo, zadovoljiti i ukus strožih ocenjivača i znalaca, što, nema sumnje, služi za pohvalu svima koji se staraju i rade u tako valjanom zavodu našem, kao što je državna štamparija.

Nu štamparske se pogreške nisu mogle potpuno izbeći (nije ih, istina, mnogo i većinom su sitnije pogreške, koje ne kvare smisao), ma da je velika pažnja poklonjena korekturi. Ko je upoznat sa tim poslom u nas, oprostiće, nadamo se, ovaj mali nedostatak u delu sa tako raznovrsnim slogom. Važne su pogreške ispravljene na kraju knjige.

1. maja 1903. god.

U Beogradu

M. J. P.