Уводна реч (Магијска шапутања)
Вековима су се људи борили против разних болести. Жеља за здрављем исказивана је у многим приликама и на разне начине, почев од поздрава приликом сусрета, преко здравица на светковинама, у молитвама, обредним и обичајннм песмама, па до писама. Исто тако људи су тражили лека за своје болести и лечили се на разне начине. Богу су упућивали молитве, а између себе су тражили лека. Правили су напитке, мелеме, кадили се на пари или диму биљака и длакама појединих животиња. У обредном лечењу су употребљавали и разне предмете и шаптали тешко разумљиве речи. У томе су предњачиле жене, које су своје умеће лечења, које се назива бајање, преносиле с колена на колено.
С напретком научне медицине бајалице су изгубиле значај али су се поједини примери бајања одржали све до данас. Разлог што се бајања још увек одржавају лежи како у томе што се људи тешко ослобађају старих навика, тако и у томе да болесницима који верују у њих могу олакшати живот.
Приликом бајања бајалица најчешће не изговара басму гласно, већ то чини шапутањем. Веровање да басма више неће помоћи уколико се каже другоме, толико је јако и данас, да неке бајалице нису хтеле открити аутору ове књиге, тајну бајања. Вероватно је и Вук Караџић имао такве тешкоће, јер у његовим записима има незнатан број басми. Ипак многе бајалице се нису придржавале старих забрана и откриле су тајну свога заната. Тако је настала и ова књига.
У Сокобањи, јануара 1997.
Аутор
Извор[уреди]
- Магијска шапутања; басме и бајалице сокобањског краја, Народна библиотека "Стеван Сремац", Сокобања, 1997., стр. 2.