Увод

Увод

                                                                  „Мио брате, све би’ дао за те;
                                                                  „До ли коња и до ли оружја —
                                                                  „Коња јашим,- оружјем се браним.“
     Гостољубиви, пријатно разговорни и уз то и врло родољубиви наши Личани, у овој својој краткој али пуној садржаја песмици, јасно наглашују ове важне своје особине које их углавном и приказују.
     Лика, пуна лепота и пустоши, привлачи својим природним чарима и кршем све оне, који уживају у природи. Одвојена од дивног Јадрана гордим Велебитом, уз који се наслањају и огранци разних планина, има изглед станишта вукова; а поред свега, обдарена је лепим котлинама и висоравнима — по којима начичкани сури темељно сазидани домови дају насељима изглед соколових гнезда — у којима се рађају наши кршни и јуначки Личани.
     Као оазе, у личким кршевима, истичу се многобројна места, обдарена лепотом и чарима, у којима би човек могао сањарити и маштати. Камене свинге, китице од шумарака међу стенама, дивне шуме, бистра језерца и пуно чаробних пећина и вратоломних понора — чине овај крај посве привлачним. Провести иначе кратко лето у Лици значи прави одмор и задовољство; јер пријатни дани и лепе звездане ноћи олакшавају и миле живот не само странцима већ и домаћима, који имају така дугу и страшну зиму, у којој снежне вејавице, гоњене силном буром, онемогућавају сваки пролаз. Тада наши Личани са спремљеном зимницом — коју делом на страни зарађују за себе и своје благо, заклоњени у сигурним домовима, који као да пркосе бури, а заузети кућњим пословима, разговором пуним шале и духа као и песмама од садржаја — спокојно проводе дани и ноћи, очекујући лепше време.
     Саме теренске прилике створиле су код Личана у свему једноставност. Одећа код мушких је скоро посве народна и то затворене боје попут природе која их окружава; док је код женскиња стара и топла одећа сасвим напуштена што се и свети — јер због оштрине и наглих промена времена све оне, одевене дућанским крпама, попут свих помодарки често подлежу туберкулози. Нигде нема тако приметне разлике као у Лици: Људи као гора а кукуруз им висок тек до колена, стока ситна, мало издашна, али жилава и издржљива. Храна им је једноставна, јер кромпир, купус и суво месо као и млечни производи, са нешто зелени и воћа које слабо успева, свакодневна су исхрана. Лоза уопште не успева. Родне године, које могу бити издашне, развеселе ове наше планинце и задовољан стари Личанин тада запуши на дугачак камиш. Шуме нестају, јер се безобзирно сатиру, а и крче ради проширивања имања које им недостаје — што опет излаже земљиште бури и непогодама које често разнесу и оно мало, од камењара или крчевина, уграбљеног земљишта. Куће, лепо и чврсто саграђене, опкољавају све потребне стаје и друго, као и многе модерно уређење цистерне за воду. Све то пак даје утисак лепо уређеног господарства — које би требало да буде још појачано и модерним задругарством, чиме би био појачан отпор свима економско-културним недаћама.
     Пасивна у свему, ипак је Лика активна — али у многобројности чељади по домовима. „Цео свет насели, а себе не расели“ — вели се за кршну и доста сиромашну Лику. Данас се у свима крајевима наше простране Отаџбине, као раније по Америци, насељавају наши вредни и поштени Личани, и то са целим породицама које они својим марљивим трудом издржавају. Отуда је свакоме пријатно видети црвену личку капицу, па ма то било на простом раденику — који својом појавом одмах улива поверење. Отисне ли се Личанин само у свет, он ће у њему чуда створити својим трудољубљем и шарена личка торба, од које се он не одваја из малена, неће никада бити празна.
     Овакве прилике створиле су Личане снажним и издржљивим, лица озбиљног и на први поглед нешто замишљеног и неприступачног; али како се путник, којега прилике доведу у дом Личана, пријатно изненади и расположи, дочекан искреним, топлим и прибраним наступом домаћина, а и остале чељади коју уза све красе разведрена лица и топао осмех на уснама.
     Није ни чудо, да се код наших Личана, који обиђоше цео свет, и појаве многе новотарије; па ипак здрав дух и национална свест га одликују и он ту не лута; јер гусле о зиду, које никада не попада прашина, челиче и крепе његову душу песмама опеваних узорника. Никада од Косова до ослобођења он не беше задовољан. Радостан сада, видећи остварење својих идеала које је кроз борбу и смрт са осталом браћом остварио, он увек и много радосније пева. Мада је дуго робовање убило делимично иницијативу код овога нашега света, ипак се све то данас приметно поправља; и није далеко време када ће, благодарећи многим својим особинама, а са појачаним школством и другим, наш Личанин бити међу првима који ће држати крмило наше националне будућности. Очуван дух кроз песму, а радостан због своје слободе, он га преноси на своје млађе, и познавајући садању младеж у Лици, ја сам уверен да ће имати себи достојне хвале заменике.
     Схватајући сву важност наше народне песме, мени је драго кад сам дочекао, иако рођен под плавом Авалом, да је чујем исту и у подножју нашега Велебита, па ме то побуђује да је делом изнесем у овој својој књизи, под именом „Личанке", са жељом да послужи као подстрек и осталима — да је купе и чувају; јер све има свој век, и све се мења, па би требало што тога од заборава и сачувати.
     Песме „Личанке“ покупио сам не само од старијих већ и млађих. Старији су је исказивали често сачувану — као песму своје младости; млађи пак, као пркос свему, како то бујности приличи, јер млади Ликота дочекавши ослобођење у песми својој, већ дотрајалим аустромађарским представницима, вели овако:
                               „Запјеваћу дебело ко јунац,
                               „Нек ме чује предстојник и судац!“
     Истина је да су старе песме изграђене и лепе као јеле на Велебиту; а млађе су попут шикаре из које се тек назиру стабла. Све ове песме које сам унео, изостављајући епске за своју другу књигу, па било домаће или неколико одомаћених, обучене су углавном у једну „личку кабаницу“ те чине нешто зајeдничко. Да их човек онако у молу, вероватно под утицајем теренских и историјских прилика, може отпевати, потребно је имати не само личко грло, већ и личко уво. Ја сам их унео и поделио овако, и то:
     I Националне — патриотске песме
     II Момачке и девојачке песме
     III „Прелице“
     IV „Розгалице“
     V Пошалице
     VI Ругалице
     VII Вучарска песма
    При уношењу песама, према овој подели, нисам се опет држао нарочитог реда већ сам све уносио скоро слободно — према личном расположењу; односно онако како то обично при певању искрсне која на ред. Унео сам и неколико занимљивих снимака као карактеристичност лепоте у овоме много пута описиваном па ипак тако мало описаном крају.
     Све се песме скоро певају или изговарају према личном расположењу а у њима се, ма да са мало речи, оцртавају или описују најсложенији догађаји. Момачке и девојачке песме имају свака своју мелодију, која опет многима, који је са стране слушају, изгледа скоро једнолична. „Прелице" су раније певате нешто отегнуто и почињате и завршаване са „ој“. Тако да наведем, ову:
                               „Ој, дико мооја, тога дана нема,
                               „Дико мооја, тога дана нема;
                               „Ој, кад се меени за тобом не дрема
                               „Кад се меени за тобом не дрема — ој!“...
     Кад их овако когод и данас запева — са „ој“, многи старац и старица, са дубоким уздахом, се потсете на своје минуло момковање или девовање. Данас се ова песмица пева као и све „прелице"; и то слично бећарцу, нарочито без онога „ој“ -- много краће, и то:
                               „Дођи, драги, довече сам сама,
                               „Нема нане, сједићеш уза ме.“
     Розгање — „Розгалица“ заузима најважније место, јер се скоро све песме и при сваком весељу најчешће розгају — „грокте“ или како кажу Личани католици — звани Буњевци, „орцају“ — орцање. Ако песма има више строфа онда један, који предводи, испева сам све стихове дотичне строфе. Обично почиње а заврши са „ој“ — том приликом наглашујући први а одужи други слог сваке речи. Чим заврши коју строфу обраћа се одмах на друга са:„Ој, Раде!“ — или Мићо, Ранко, побро-по имену и тада Раде или Мићо се прихвата са осталом дружином и певају отегнуто, наглашујући сваки глас, ооооооо... све док први не стане ради узимања ваздуха; па по том окрену сви на изговарање ееееее... и најзад сви заврше, са предводником, нагло са „ој“ или „крес“. При завршавању, док се чује еееее..., један од присутних вешто припева - понављајући задњи стих из строфе која се тада пева.
     Као и код „прелица“ тако и код „розгалица" певају се краћи одломци и из народних песама, на пример:
                               „Милош ждрала за мегдана рани,
                               „Да Србију од Турака брани.“
     Ако је оно тачно да се по песми цени и човек, онда није чудо што су, под утицајем ове и оваквих сличних песама, наши јуначки Личани за време робовања под Аустро-Мађарима — малали и кровове на својим домовима српском тробојницом, њоме се јавно китили и као барјак при свима национално-верским обредима носили. На ћилимовима и зидним теписма огледале су се круна Душанова, Раваница и томе слично; истина су од деветсто четрнаесте до ослобођења због оваквих ствари били буљуцима интернирани и мучени по више година — што су многи пак и животима плаћали. Наравно да се овим нису дали Личани застрашити јер су им у свести, увек кроз песму усађени, били Душан-Силни, Косово, Обилић, Јанковић Стојан, Смиљанић Илија, Краљ Петар и многи други наши великани и ју-наци. Вредно је истаћи између многих и пример покојног Стевана Ђеранића, бившег тежака из околине Грачаца — самозвани „Стеван Немања“. Свакодневно извођен из затвора за време светског рата, упитан од ондашњег предстојника, шта је данас, одговарао би са поносом, ово: „Ја сам Србин, Стеван Немања“! Наравно, то му је годинама продужавало затвор и скратило век, јер је по ослобођењу наскоро и умро.
      Лику у ширем значењу сачињавају срезови, чија су средишта ова места: Госпић, Грачац, Бриње, Кореница, Лапац, Оточац, Перушић, Сењ и Удбина. Она је насељена са половином православних и ако су, један већи део породица бивших четника Петра Мркоњића за време босанско-херцеговачког устанка, 1875 године и добровољаца у српској војсци за време светскога рата, отсељени као колонисте на додељена им имања скоро по целој Југославији; друга половина су католичке вероисповести. Католици се већином сами, а и православни их називају „Буњевци" — који међутим православне називају „Власи“ — а ови се пак сами, увек са поносом изговарајући, називали Срби. Данас их све скупа кити име Југословен, Доласком на престо Блаженопочившег Краља Петра Великог Ослободиоца узела је била великог маха српскохрватска каолиција и у Лици међу масом. Тако видимо, на пример у Грачацу, да су тада и браћа „Буњевци“ били узели активног учешћа чак и у ондашњем Српском соколу под вођством покојног Николе Ћука, бившег трговца, родом из М. Попине; те тада постају чланови Српског сокола и неколико браће Хрвата не само тежака већ и чиновника нпр. Мартин Цурић, тадашњи судија. Овај леп однос братске сарадње, који није био у Лици тако усамљен, доживео је по убиству Фердинанда у Сарајеву, да буде поремећен, наравно утицајем душманске власти - на задовољство аустромађарштине, а на наше велико народно зло. Притешњени овако са свих страна, није чудо што су Срби у Лици давали силан отпор, те га изнели и кроз песму са јаким националним изразом, и дубином осећајности, и нарочитим истицањем веза и уздање у браћу Србе преко Дрине. Тако су пастири на Отрићу код Зрмање, где дува силна бура, у жељи да се ослободе ове природне напасти као и туђинског господарства, певали песму у којој веле, овако:
                               „Дај нам, Боже тија вјетра,
                               „И у вјетру Краља Петра.“ — и наравно, та им се жеља срећно и испунила.
     Код католика, нисам запазио у песмама нарочито истицање национално-историјскога садржаја, као што је то случај код православних. Зато се у недостатку код једних и других, хвала провиђењу — бар данас, могу допуњавати; тим пре, што се после досадањих искустава и лутања братски односи, поправљају и из дана у дан постају све јачи и срдачнији, јер се чак поред осталог и при женидби, кумовању и томе слично, сада много и не пита — чијега је ко „закона“ — што и не треба да дели једну по крви и језику — праву браћу.
     Ма да су у једној средини ипак се и код православних и код католика разликује, у већем делу, говор по дијалекту. Православни говоре ијекавштином, а католици, већим делом, икавштином. Код ових других све песме су лаке и у њима преовлађује претежно лирски карактер --- јер су више љубавне, а уз то имају у њима и склоности ка верском моменту, — рецимо, овако:
                               „Иде, Миле, странчицом,
                               „Накићен је гранчицом,
                               „Гранчица му трепери,
                               „Драга му се весели — . . .“
или :
                               „Кад погледам у облак,
                               „У њему је драги мој,
                               „Испред њега златан сто . . .“
     У главном се може рећи да су песме код једних и других прилично измешане, захваљујући заједничком животу у оној мешавини. Често се распознају и по именима лица у песмама; правослвни имају: Јована и Јованку, Раду и Милицу и друо; а код католика су, ова: Иве и Аница, Марија и Јанко, и томе слично.
     Пева се у Лици сваком згодом, и то: на славама, свадбама и другим приредбама; само када има вина, песма се прекида здравицама, које су нарочито одомаћене. Ту су Личани мајстори у хвали и лепим жељама које говором истичу према домаћину, а овај опет према гостима, па онда и сами гости међу собом. Прихватање здравица и одговори на њих су у друштву обавезни, па се мора и чаша мушки празнити и наливати; зато Личани, који необично воле друштво и седељке, искрено и топло запевају, ону:
                               „Оди, побро, да га запјевамо,
                               „Мило ми је с тобом запјевати —
                               „Још милије рујно вино пити.“
     Прела су израз нарочито духовитости, те и песме пошалице и ругалице имају пуну вредност, да би прела била са више забаве и интереса; затим и изазивалице су ту, е да би се прелци дуже задржали. Ако, рецимо, мужеви дођу на прело мало касније код својих жена, онда их ове задиркују песмом, на пример:
                               „Не требамо ми људи код прела,
                               „Што долазе из села од жена.“
     Наравно, док се људи љуте на ову пошалицу, дотле се духовите Личанке оправдавају овим:
                               „Што ј’у пјесми, пјевати се мора,
                               „Бена био, ко би замјерио!“
     Пева се и у колу, када се такт подешава према песми, и оно је увек у круг састављено. Раније су се при игрању држали за појасом; али како их сада више не носе, то се играчи држе за руке. Обично се коло окреће с десна у лево, и ступа левом и десном ногом и то без икакве свирке, јер им она смета. Зато у Лици по селима нису никакве свирке одомаћене, мада их радо слушају, разумеју и схватају, изузев ако би дошли из града или са стране случајно какви свирачи као што то чине увек свирачи из Шапца. Колу се даје такт десном ногом. Полазе сви левом ногом, затим десном, па левом — све у лево; одмах се учини баланс десном па левом ногом, и то као нешто слично јужносрбијанском подскакивању уз „тупан“. При певању се то све понови са леве и на десну страну, а кад се живље заигра, онда се ово ради на леву страну са великим поскоцима на заповест: „Поврати и бјежи!“
     Износећи све ове прилике, везане са обичајима, да би се песма разумела и видело њено богатство мотива, ја сам у ову своју књигу „Личанке“ унео лирске песме које до сада нису у целости излазиле а авност; а претежно изнео сам оне које нису биле никако, ни делом, а ни као целе објављиване. Где је цео мотив или делимично радња у мотивима негде и изашла, ја сам то назначио — јер сам поред таквих песама навео имена писаца и називе њихових књига, број песме, њен назив и страну, и то: Вук — књ. I и V; Српске народне пјесме — Раде Рапајића — у издању Манојла Кордунаша — 1891 год.; Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине — сакупио Богољуб Петрановић — издање Срп. уч. друштва 1867 год.; Српске народне пјесме из Лике и Баније — књ. I — Никола Беговић, прота — Загреб 1885; Загорке — од Фра Луја Плепела — 1931 год.; Изабране народне пјесме од Др. Николе Андрића — Загреб — 1913 год. Све ове књиге сам изнео као олакшицу посла онима који се баве студијом саме песме.
      Жеља ми је да овим постакнем све пријатеље народних умотворина и ободрим на даљи рад, јер је наш народ у свему, па и у песми, неисцрпан. Зато овим малим трудом прилажем још једну циглу величине духа у нашој слободној и уједињеној Отаџбини Југославији.

                                                                              Д. Алексић

Референце

Извор

Драгослав Алексић, Личанке, песме из народа, Штампарија М. Сибинкића, Грачац, 1934., стр. 5-15.