Uvod

Uvod

                                                                  „Mio brate, sve bi’ dao za te;
                                                                  „Do li konja i do li oružja —
                                                                  „Konja jašim,- oružjem se branim.“
     Gostoljubivi, prijatno razgovorni i uz to i vrlo rodoljubivi naši Ličani, u ovoj svojoj kratkoj ali punoj sadržaja pesmici, jasno naglašuju ove važne svoje osobine koje ih uglavnom i prikazuju.
     Lika, puna lepota i pustoši, privlači svojim prirodnim čarima i kršem sve one, koji uživaju u prirodi. Odvojena od divnog Jadrana gordim Velebitom, uz koji se naslanjaju i ogranci raznih planina, ima izgled staništa vukova; a pored svega, obdarena je lepim kotlinama i visoravnima — po kojima načičkani suri temeljno sazidani domovi daju naseljima izgled sokolovih gnezda — u kojima se rađaju naši kršni i junački Ličani.
     Kao oaze, u ličkim krševima, ističu se mnogobrojna mesta, obdarena lepotom i čarima, u kojima bi čovek mogao sanjariti i maštati. Kamene svinge, kitice od šumaraka među stenama, divne šume, bistra jezerca i puno čarobnih pećina i vratolomnih ponora — čine ovaj kraj posve privlačnim. Provesti inače kratko leto u Lici znači pravi odmor i zadovoljstvo; jer prijatni dani i lepe zvezdane noći olakšavaju i mile život ne samo strancima već i domaćima, koji imaju taka dugu i strašnu zimu, u kojoj snežne vejavice, gonjene silnom burom, onemogućavaju svaki prolaz. Tada naši Ličani sa spremljenom zimnicom — koju delom na strani zarađuju za sebe i svoje blago, zaklonjeni u sigurnim domovima, koji kao da prkose buri, a zauzeti kućnjim poslovima, razgovorom punim šale i duha kao i pesmama od sadržaja — spokojno provode dani i noći, očekujući lepše vreme.
     Same terenske prilike stvorile su kod Ličana u svemu jednostavnost. Odeća kod muških je skoro posve narodna i to zatvorene boje poput prirode koja ih okružava; dok je kod ženskinja stara i topla odeća sasvim napuštena što se i sveti — jer zbog oštrine i naglih promena vremena sve one, odevene dućanskim krpama, poput svih pomodarki često podležu tuberkulozi. Nigde nema tako primetne razlike kao u Lici: Ljudi kao gora a kukuruz im visok tek do kolena, stoka sitna, malo izdašna, ali žilava i izdržljiva. Hrana im je jednostavna, jer krompir, kupus i suvo meso kao i mlečni proizvodi, sa nešto zeleni i voća koje slabo uspeva, svakodnevna su ishrana. Loza uopšte ne uspeva. Rodne godine, koje mogu biti izdašne, razvesele ove naše planince i zadovoljan stari Ličanin tada zapuši na dugačak kamiš. Šume nestaju, jer se bezobzirno satiru, a i krče radi proširivanja imanja koje im nedostaje — što opet izlaže zemljište buri i nepogodama koje često raznesu i ono malo, od kamenjara ili krčevina, ugrabljenog zemljišta. Kuće, lepo i čvrsto sagrađene, opkoljavaju sve potrebne staje i drugo, kao i mnoge moderno uređenje cisterne za vodu. Sve to pak daje utisak lepo uređenog gospodarstva — koje bi trebalo da bude još pojačano i modernim zadrugarstvom, čime bi bio pojačan otpor svima ekonomsko-kulturnim nedaćama.
     Pasivna u svemu, ipak je Lika aktivna — ali u mnogobrojnosti čeljadi po domovima. „Ceo svet naseli, a sebe ne raseli“ — veli se za kršnu i dosta siromašnu Liku. Danas se u svima krajevima naše prostrane Otadžbine, kao ranije po Americi, naseljavaju naši vredni i pošteni Ličani, i to sa celim porodicama koje oni svojim marljivim trudom izdržavaju. Otuda je svakome prijatno videti crvenu ličku kapicu, pa ma to bilo na prostom radeniku — koji svojom pojavom odmah uliva poverenje. Otisne li se Ličanin samo u svet, on će u njemu čuda stvoriti svojim trudoljubljem i šarena lička torba, od koje se on ne odvaja iz malena, neće nikada biti prazna.
     Ovakve prilike stvorile su Ličane snažnim i izdržljivim, lica ozbiljnog i na prvi pogled nešto zamišljenog i nepristupačnog; ali kako se putnik, kojega prilike dovedu u dom Ličana, prijatno iznenadi i raspoloži, dočekan iskrenim, toplim i pribranim nastupom domaćina, a i ostale čeljadi koju uza sve krase razvedrena lica i topao osmeh na usnama.
     Nije ni čudo, da se kod naših Ličana, koji obiđoše ceo svet, i pojave mnoge novotarije; pa ipak zdrav duh i nacionalna svest ga odlikuju i on tu ne luta; jer gusle o zidu, koje nikada ne popada prašina, čeliče i krepe njegovu dušu pesmama opevanih uzornika. Nikada od Kosova do oslobođenja on ne beše zadovoljan. Radostan sada, videći ostvarenje svojih ideala koje je kroz borbu i smrt sa ostalom braćom ostvario, on uvek i mnogo radosnije peva. Mada je dugo robovanje ubilo delimično inicijativu kod ovoga našega sveta, ipak se sve to danas primetno popravlja; i nije daleko vreme kada će, blagodareći mnogim svojim osobinama, a sa pojačanim školstvom i drugim, naš Ličanin biti među prvima koji će držati krmilo naše nacionalne budućnosti. Očuvan duh kroz pesmu, a radostan zbog svoje slobode, on ga prenosi na svoje mlađe, i poznavajući sadanju mladež u Lici, ja sam uveren da će imati sebi dostojne hvale zamenike.
     Shvatajući svu važnost naše narodne pesme, meni je drago kad sam dočekao, iako rođen pod plavom Avalom, da je čujem istu i u podnožju našega Velebita, pa me to pobuđuje da je delom iznesem u ovoj svojoj knjizi, pod imenom „Ličanke", sa željom da posluži kao podstrek i ostalima — da je kupe i čuvaju; jer sve ima svoj vek, i sve se menja, pa bi trebalo što toga od zaborava i sačuvati.
     Pesme „Ličanke“ pokupio sam ne samo od starijih već i mlađih. Stariji su je iskazivali često sačuvanu — kao pesmu svoje mladosti; mlađi pak, kao prkos svemu, kako to bujnosti priliči, jer mladi Likota dočekavši oslobođenje u pesmi svojoj, već dotrajalim austromađarskim predstavnicima, veli ovako:
                               „Zapjevaću debelo ko junac,
                               „Nek me čuje predstojnik i sudac!“
     Istina je da su stare pesme izgrađene i lepe kao jele na Velebitu; a mlađe su poput šikare iz koje se tek naziru stabla. Sve ove pesme koje sam uneo, izostavljajući epske za svoju drugu knjigu, pa bilo domaće ili nekoliko odomaćenih, obučene su uglavnom u jednu „ličku kabanicu“ te čine nešto zajedničko. Da ih čovek onako u molu, verovatno pod uticajem terenskih i istorijskih prilika, može otpevati, potrebno je imati ne samo ličko grlo, već i ličko uvo. Ja sam ih uneo i podelio ovako, i to:
     I Nacionalne — patriotske pesme
     II Momačke i devojačke pesme
     III „Prelice“
     IV „Rozgalice“
     V Pošalice
     VI Rugalice
     VII Vučarska pesma
    Pri unošenju pesama, prema ovoj podeli, nisam se opet držao naročitog reda već sam sve unosio skoro slobodno — prema ličnom raspoloženju; odnosno onako kako to obično pri pevanju iskrsne koja na red. Uneo sam i nekoliko zanimljivih snimaka kao karakterističnost lepote u ovome mnogo puta opisivanom pa ipak tako malo opisanom kraju.
     Sve se pesme skoro pevaju ili izgovaraju prema ličnom raspoloženju a u njima se, ma da sa malo reči, ocrtavaju ili opisuju najsloženiji događaji. Momačke i devojačke pesme imaju svaka svoju melodiju, koja opet mnogima, koji je sa strane slušaju, izgleda skoro jednolična. „Prelice" su ranije pevate nešto otegnuto i počinjate i završavane sa „oj“. Tako da navedem, ovu:
                               „Oj, diko mooja, toga dana nema,
                               „Diko mooja, toga dana nema;
                               „Oj, kad se meeni za tobom ne drema
                               „Kad se meeni za tobom ne drema — oj!“...
     Kad ih ovako kogod i danas zapeva — sa „oj“, mnogi starac i starica, sa dubokim uzdahom, se potsete na svoje minulo momkovanje ili devovanje. Danas se ova pesmica peva kao i sve „prelice"; i to slično bećarcu, naročito bez onoga „oj“ -- mnogo kraće, i to:
                               „Dođi, dragi, doveče sam sama,
                               „Nema nane, sjedićeš uza me.“
     Rozganje — „Rozgalica“ zauzima najvažnije mesto, jer se skoro sve pesme i pri svakom veselju najčešće rozgaju — „grokte“ ili kako kažu Ličani katolici — zvani Bunjevci, „orcaju“ — orcanje. Ako pesma ima više strofa onda jedan, koji predvodi, ispeva sam sve stihove dotične strofe. Obično počinje a završi sa „oj“ — tom prilikom naglašujući prvi a oduži drugi slog svake reči. Čim završi koju strofu obraća se odmah na druga sa:„Oj, Rade!“ — ili Mićo, Ranko, pobro-po imenu i tada Rade ili Mićo se prihvata sa ostalom družinom i pevaju otegnuto, naglašujući svaki glas, ooooooo... sve dok prvi ne stane radi uzimanja vazduha; pa po tom okrenu svi na izgovaranje eeeeee... i najzad svi završe, sa predvodnikom, naglo sa „oj“ ili „kres“. Pri završavanju, dok se čuje eeeee..., jedan od prisutnih vešto pripeva - ponavljajući zadnji stih iz strofe koja se tada peva.
     Kao i kod „prelica“ tako i kod „rozgalica" pevaju se kraći odlomci i iz narodnih pesama, na primer:
                               „Miloš ždrala za megdana rani,
                               „Da Srbiju od Turaka brani.“
     Ako je ono tačno da se po pesmi ceni i čovek, onda nije čudo što su, pod uticajem ove i ovakvih sličnih pesama, naši junački Ličani za vreme robovanja pod Austro-Mađarima — malali i krovove na svojim domovima srpskom trobojnicom, njome se javno kitili i kao barjak pri svima nacionalno-verskim obredima nosili. Na ćilimovima i zidnim tepisma ogledale su se kruna Dušanova, Ravanica i tome slično; istina su od devetsto četrnaeste do oslobođenja zbog ovakvih stvari bili buljucima internirani i mučeni po više godina — što su mnogi pak i životima plaćali. Naravno da se ovim nisu dali Ličani zastrašiti jer su im u svesti, uvek kroz pesmu usađeni, bili Dušan-Silni, Kosovo, Obilić, Janković Stojan, Smiljanić Ilija, Kralj Petar i mnogi drugi naši velikani i ju-naci. Vredno je istaći između mnogih i primer pokojnog Stevana Đeranića, bivšeg težaka iz okoline Gračaca — samozvani „Stevan Nemanja“. Svakodnevno izvođen iz zatvora za vreme svetskog rata, upitan od ondašnjeg predstojnika, šta je danas, odgovarao bi sa ponosom, ovo: „Ja sam Srbin, Stevan Nemanja“! Naravno, to mu je godinama produžavalo zatvor i skratilo vek, jer je po oslobođenju naskoro i umro.
      Liku u širem značenju sačinjavaju srezovi, čija su središta ova mesta: Gospić, Gračac, Brinje, Korenica, Lapac, Otočac, Perušić, Senj i Udbina. Ona je naseljena sa polovinom pravoslavnih i ako su, jedan veći deo porodica bivših četnika Petra Mrkonjića za vreme bosansko-hercegovačkog ustanka, 1875 godine i dobrovoljaca u srpskoj vojsci za vreme svetskoga rata, otseljeni kao koloniste na dodeljena im imanja skoro po celoj Jugoslaviji; druga polovina su katoličke veroispovesti. Katolici se većinom sami, a i pravoslavni ih nazivaju „Bunjevci" — koji međutim pravoslavne nazivaju „Vlasi“ — a ovi se pak sami, uvek sa ponosom izgovarajući, nazivali Srbi. Danas ih sve skupa kiti ime Jugosloven, Dolaskom na presto Blaženopočivšeg Kralja Petra Velikog Oslobodioca uzela je bila velikog maha srpskohrvatska kaolicija i u Lici među masom. Tako vidimo, na primer u Gračacu, da su tada i braća „Bunjevci“ bili uzeli aktivnog učešća čak i u ondašnjem Srpskom sokolu pod vođstvom pokojnog Nikole Ćuka, bivšeg trgovca, rodom iz M. Popine; te tada postaju članovi Srpskog sokola i nekoliko braće Hrvata ne samo težaka već i činovnika npr. Martin Curić, tadašnji sudija. Ovaj lep odnos bratske saradnje, koji nije bio u Lici tako usamljen, doživeo je po ubistvu Ferdinanda u Sarajevu, da bude poremećen, naravno uticajem dušmanske vlasti - na zadovoljstvo austromađarštine, a na naše veliko narodno zlo. Pritešnjeni ovako sa svih strana, nije čudo što su Srbi u Lici davali silan otpor, te ga izneli i kroz pesmu sa jakim nacionalnim izrazom, i dubinom osećajnosti, i naročitim isticanjem veza i uzdanje u braću Srbe preko Drine. Tako su pastiri na Otriću kod Zrmanje, gde duva silna bura, u želji da se oslobode ove prirodne napasti kao i tuđinskog gospodarstva, pevali pesmu u kojoj vele, ovako:
                               „Daj nam, Bože tija vjetra,
                               „I u vjetru Kralja Petra.“ — i naravno, ta im se želja srećno i ispunila.
     Kod katolika, nisam zapazio u pesmama naročito isticanje nacionalno-istorijskoga sadržaja, kao što je to slučaj kod pravoslavnih. Zato se u nedostatku kod jednih i drugih, hvala proviđenju — bar danas, mogu dopunjavati; tim pre, što se posle dosadanjih iskustava i lutanja bratski odnosi, popravljaju i iz dana u dan postaju sve jači i srdačniji, jer se čak pored ostalog i pri ženidbi, kumovanju i tome slično, sada mnogo i ne pita — čijega je ko „zakona“ — što i ne treba da deli jednu po krvi i jeziku — pravu braću.
     Ma da su u jednoj sredini ipak se i kod pravoslavnih i kod katolika razlikuje, u većem delu, govor po dijalektu. Pravoslavni govore ijekavštinom, a katolici, većim delom, ikavštinom. Kod ovih drugih sve pesme su lake i u njima preovlađuje pretežno lirski karakter --- jer su više ljubavne, a uz to imaju u njima i sklonosti ka verskom momentu, — recimo, ovako:
                               „Ide, Mile, strančicom,
                               „Nakićen je grančicom,
                               „Grančica mu treperi,
                               „Draga mu se veseli — . . .“
ili :
                               „Kad pogledam u oblak,
                               „U njemu je dragi moj,
                               „Ispred njega zlatan sto . . .“
     U glavnom se može reći da su pesme kod jednih i drugih prilično izmešane, zahvaljujući zajedničkom životu u onoj mešavini. Često se raspoznaju i po imenima lica u pesmama; pravoslvni imaju: Jovana i Jovanku, Radu i Milicu i druo; a kod katolika su, ova: Ive i Anica, Marija i Janko, i tome slično.
     Peva se u Lici svakom zgodom, i to: na slavama, svadbama i drugim priredbama; samo kada ima vina, pesma se prekida zdravicama, koje su naročito odomaćene. Tu su Ličani majstori u hvali i lepim željama koje govorom ističu prema domaćinu, a ovaj opet prema gostima, pa onda i sami gosti među sobom. Prihvatanje zdravica i odgovori na njih su u društvu obavezni, pa se mora i čaša muški prazniti i nalivati; zato Ličani, koji neobično vole društvo i sedeljke, iskreno i toplo zapevaju, onu:
                               „Odi, pobro, da ga zapjevamo,
                               „Milo mi je s tobom zapjevati —
                               „Još milije rujno vino piti.“
     Prela su izraz naročito duhovitosti, te i pesme pošalice i rugalice imaju punu vrednost, da bi prela bila sa više zabave i interesa; zatim i izazivalice su tu, e da bi se prelci duže zadržali. Ako, recimo, muževi dođu na prelo malo kasnije kod svojih žena, onda ih ove zadirkuju pesmom, na primer:
                               „Ne trebamo mi ljudi kod prela,
                               „Što dolaze iz sela od žena.“
     Naravno, dok se ljudi ljute na ovu pošalicu, dotle se duhovite Ličanke opravdavaju ovim:
                               „Što j’u pjesmi, pjevati se mora,
                               „Bena bio, ko bi zamjerio!“
     Peva se i u kolu, kada se takt podešava prema pesmi, i ono je uvek u krug sastavljeno. Ranije su se pri igranju držali za pojasom; ali kako ih sada više ne nose, to se igrači drže za ruke. Obično se kolo okreće s desna u levo, i stupa levom i desnom nogom i to bez ikakve svirke, jer im ona smeta. Zato u Lici po selima nisu nikakve svirke odomaćene, mada ih rado slušaju, razumeju i shvataju, izuzev ako bi došli iz grada ili sa strane slučajno kakvi svirači kao što to čine uvek svirači iz Šapca. Kolu se daje takt desnom nogom. Polaze svi levom nogom, zatim desnom, pa levom — sve u levo; odmah se učini balans desnom pa levom nogom, i to kao nešto slično južnosrbijanskom podskakivanju uz „tupan“. Pri pevanju se to sve ponovi sa leve i na desnu stranu, a kad se življe zaigra, onda se ovo radi na levu stranu sa velikim poskocima na zapovest: „Povrati i bježi!“
     Iznoseći sve ove prilike, vezane sa običajima, da bi se pesma razumela i videlo njeno bogatstvo motiva, ja sam u ovu svoju knjigu „Ličanke“ uneo lirske pesme koje do sada nisu u celosti izlazile a avnost; a pretežno izneo sam one koje nisu bile nikako, ni delom, a ni kao cele objavljivane. Gde je ceo motiv ili delimično radnja u motivima negde i izašla, ja sam to naznačio — jer sam pored takvih pesama naveo imena pisaca i nazive njihovih knjiga, broj pesme, njen naziv i stranu, i to: Vuk — knj. I i V; Srpske narodne pjesme — Rade Rapajića — u izdanju Manojla Kordunaša — 1891 god.; Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine — sakupio Bogoljub Petranović — izdanje Srp. uč. društva 1867 god.; Srpske narodne pjesme iz Like i Banije — knj. I — Nikola Begović, prota — Zagreb 1885; Zagorke — od Fra Luja Plepela — 1931 god.; Izabrane narodne pjesme od Dr. Nikole Andrića — Zagreb — 1913 god. Sve ove knjige sam izneo kao olakšicu posla onima koji se bave studijom same pesme.
      Želja mi je da ovim postaknem sve prijatelje narodnih umotvorina i obodrim na dalji rad, jer je naš narod u svemu, pa i u pesmi, neiscrpan. Zato ovim malim trudom prilažem još jednu ciglu veličine duha u našoj slobodnoj i ujedinjenoj Otadžbini Jugoslaviji.

                                                                              D. Aleksić

Reference

Izvor

Dragoslav Aleksić, Ličanke, pesme iz naroda, Štamparija M. Sibinkića, Gračac, 1934., str. 5-15.