УЗ ОВУ КЊИГУ
Ове лирске народне песме записивао сам од 1960. дн 1977. године у селима око Пећи, Истока и Клине, као и у граду Пећи, а то је углавном северна Метохија, област косовско-ресавског дијалекта — простор на којем се мешају и елементи зетско-сјеничког, с обзиром на честе миграције становништва у прошлости, м сада, затим и на разиоврсие контакте, везе и преливања становништва из ова два суседна дијалекта. Отуда се у овој књизи налазе, истина у мањем броју, н творевине с рефлексом старог гласа јат (ѣ) у правцу је, ије. Оне су бележене од информатора досељеника са јекавског подручја, а неке и од информатора екавског говора који су творевине преузимали од својих суседа досељених из разних крајева Црне Горе. У неким творевинама је, ије су присутни само ради потребне дужине стиха, а у неким и ради римовања појединих стихова, али врло ретко. Највише лирских торевина у овој књизи забележено је од старинаца (мештана — екаваца), а мањи део од досељеника (ијекаваца).
Лирски записи у овој књизи чине део богатства наших народних умотворина и леп су пример колико оне и данас, у време урбано и модерно, живе непрекинутим токовима. Посебно задивљују поетска лепота и језичко богатство ових творевина.
Сакупљане су на терену где су скупљачи овога блага раније залазили врло ретко, као и по селима у која до сада нико није залазио. Записивачи су повремено пролазили кроз Пећ и Дечане, нису се удаљавали од главних комуникација, и све што су бележили било је узгредно.
Значај ових записа биће велики за даља изучавања наше народне књижевности, без обзира што се неке песме, као варијанте, налазе у збиркама скупљача по другим крајевима. Све је ово значајно и с аспекта утврђивања докле су поједине творсвине допирале, живеле и надживеле своје време и до данас се очувале као лирски фосили на метохијској земљи. Уз то, многе усмене творевине настајале су на овом простору и одавде биле преношене у друге крајеве у време сеоба и других кретања становништва, па су их скупљачи тамо и записивали. Углавном већи део творевина у овој књизи забележен је први пут.
Класификација лирских записа у овој књизи није била примарна Јер је подела наших народних песама извршена и добро позната. Циљ ове књиге је да се презентује богато иародно стваралаштво Метохије и да се утврди његово данашње стање. О карактеристикама појединих врста песама такође неће бити говора, јер је и то познато, већ само о неким обредима и обичајима који се још одржавају у неким метохијским селима, као и о творевинама које ове обреде и обичаје прате.
Додолске песме се и данас певају у неким селима око Пећи и Клине, а највише у Дреновцу и Видању, затим у Гораждевцу и Белом Пољу. У овим селима сачувао се читав церемонијал у вези с додолским обредом. Крстоношке песме певале су се некада много више, међутим данас се ретко где певају, или се не певају уопште. У неким селима њих су потисле додолске песме које су се поново вратиле у народни живот.
Велика Томић из Дугоњева, стара око 75 година, каже да је у младости знала много додолских песама, да је лепо певала, а и сада воли да запева. Она такође каже: „У Дренику дојдоле иду на Спасовдан, у Дреновцу на Марковдан, у Кијеву на Никољдан, а у Кљинавцу на Свету Тројицу". После сваког стиха код ових песама следи припев: „о дојдо, о дојдоле". Понегде се припева и овако: „одој до, одој доле", што се, можда, временом схватило као „одох до, одох доле — низ поље или низ село, преко поља или преко села.
У Дреновцу „дојдолице" се окупе на месту које се зове Црквине, рано, пре изласка сунца, а одатле „идеду" кроз село, па онда преко поља, и на крају враћају се поново преко села. Том приликом носе заставе и певају: „Ми идемо преко поља" — када су у пољу, „Ми идемо преко села" — када су у селу; „Има мајка мушко чедо" — пред кућом у којој је мало мушко дете, „Има мајка девојчицу" — пред кућом у којој је дете девојчица.
У Дреновцу „дојдолица" није одрасла девојка, већ девојчица. Њу девојке оките цвећем, лишћем и травом, а преко поља и кроз село „прате је краљ, девер, кум и остале дојдоле". Сваке године се бира нови додола. Када додоле стигну пред неку кућу, ту певају, а домаћица износи дарове: јаја, пасуљ, брашно, шећер, колаче, а ређе и новац. После додоле иду у кућу „дојдолице" и ту спремају ручак, једу, певају и играју.
У селу Будисавце бирали су за „дојдолицу" девојчицу од четири до пет година. Њој би скинули одећу, окитили је травом, па би је одрасле девојке пратиле преко села и преко поља и певале додолске песме. Није забележен случај да је поливају водом, али је домаћице хвале да је лепа и дарују све додоле.
Видањчани причају да су некада на средини њињеву више не иду крстоноше, али дојдолице иду преко поља и кроз село, и тога дана се не ради”.
Видањчани причају да су некада на средини њиховог села Видња била два велика дуба („записа"). Ту се о празницима „коло вило”, певало се, а одатле су на Ђурћевдан полазиле додоле. Мештани, старинци, (не досељеници са „Копаоника" — Копаоника), су одатле уочи Јереминдана носили литије и певали песме. Додоле и данас с тога места полазе, на Ђурђевдан, иду кроз село, прекопоља и њива. Додоле су овде девојке од 15 до 20 година: једна од њих је главна додола, друга је снаша (млада), трећа је момак и зову је дедовац. Додоле и овде полазе рано, пре сунчева изласка, певају и беру јоргован, коприве, дрен, врбу и друго биље и цвеће, па се њиме ките — да би биле здраве и лепе. „Копривама девојке жаре домаћице по руке — да им кајмак буде дебљи”.
У Видању се девојке, на Ђурћевдан, пре изласка сунца, купају „у јазу" код места Јоргован. Ту је неко старо гробље, обрасло јоргованом који „дојдолице" беру само на Ђурђевдан, иначе га у другим приликама нико не бере, јер је, кажу, грех.
У неким селима девојке на Ђурћевдан, увек пре сунчева изласка, „узимају воду са воденичног витла”, у њу стављају разно биље и цвеће (коприву, врбу, дрен, јаглику, љубичицу) и том водом мајке купају децу испод какве шљиве или јабуке близу куће — да би деца била здрава и лепа.
Додоле такође иду и у селима Бело Поље и Гораждевац, код Пећи. Овде се девојке сакупе код цркве, изаберу барјактара и младу коју остале девојке дохвате под руку, обиђу око цркве, а затим крену прско поља и певају крстоношке и додолске песме, наизменично. Када стигну пред неку кућу, у селу, ту их сусретне домаћица с ведрицом у руци. У ведрици се налази вода са по једном гранчицом од сваког биља. Домаћица их попрска водом и говори: „Еј, господе, са срећом и са берићетом! Е, помогао ви бог дабогда! Е, тако те, девојке, бог ви дао здравље! Брзо ће, богме, киша да пада! Биће берићета! А где ви је младица?”.
Девојке одговарају: „Ево је!".
Домаћица затим каже: „У, жи' ми бог, силиа била! Машала, машала!
Нека је срећна, боже!”.
После тога сви уђу у кућу. Домаћица их послужи шећером и водом, а девојке јој говоре: „Хајде, бако, да ти пољуби снаха руку!” Домаћица им одговара: „У, хоћу богме, само запевајте! Девојке затим певају додолску песму „Ова соба борова, борова", па када заврше попово говоре домаћици: „Хајде, баба, још нешто нас даруј, ако хоћеш да ти певамо — да ти се роди унук!” Домаћица каже: „Хоћу, бога ми, само певајте!” Девојке потом певају додолску песму „Има мајка мушко чедо”.
У неким селима додоле иду преко њива, па када пролазе преко пшенице, чупају је по мало и бацају преко главе. Када се све то заврши, онда иду код оне куће чија је младица. Све што је у селу сакупљено, дају домаћици да спреми јела. Ако су сакупили и што новца, онда га поделе: пола међу собом, а друтом половином плате свирача. После се сакупе младићи и девојке из села, сви заједно седе уз сто и весело певају.
Варпце се певају о Светој Варвари, празнику после Божића, који траје само један дан и „тога дана се не узима секира у руке”. Такође „тога дана се кува кукуруз, носи се на воду и баца се неколико зрна, а онда се куван кукуруз даје кравама, па се тек после може јести и кући”. Том приликом се певају пригодни стихови.
Лирске народне творевине пратиле су и свакодневни живот старих Пећана и Пећанки. О многим догађајима се дуго причало и певало, а највише о љубави и лепоти многих девојака, затим о свадбама и другим весељима. Тако су настале и песме о лепој Цвети Калуши (Цвети Јовановић — Попадић), о лепој Ванки и њеној сестри Даши, затим о лепој Мукелефи, о Савастији, Ђурђини и многим другим знаним и незнаним девојкама у граду на Бистрици. Пећани су песме певали на свадбама, на теферичима, у баштама, по виноградима у време бербе грожђа, код Патријаршије на саборима, око Црне воде, код манастира у Дечанима; певало се о славама, на раду — о свему, а највише о љубави. Зато је једна од најлепших и најпопуларнијих љубавних песама у Пећи она о Цвети Калуши. Јавља се у више варијаната, пева се на сваком весељу, а уз њу се и коло игра — Цветино коло. „Цвета је била кћер познатог пећког еснафа Јаће Јовановића, пекара. Била је удата за Тушу Попадића, момка из старе пећке трговачке породице" — каже Роксанда Савић (стара око 75 година). Песма о њој настала је одмах после догађаја код Црне воде, близу Патријаршије, а срочио ју је неко од Цветиних обожавалаца. После су је прихватили сви Пећани, а затим и цела Метохија.
Поред љубавних песама, велики простор у овој књизи заузимају и песме о свадбама, а метохијске с свадбе су познате по лепоти игре, песме, по народној ношњој и богатству. У песмама ове врсте пева се о свему што је у вези са младенцима, обухваћена је широка панорама свадбеиих обичаја, од просидбе и заручивање двоје младих до завршетка свадбе и прилагођавање младе новом животу и новој породичној средини.
Лирски записи у овој књизи придружују се оном великом нашем народном књижевном благу и сведоче и његовом живом присуству у животу нашега народа до данас.
Алија Џоговић
Референце[уреди]
Извор[уреди]
- Џоговић, Алија: Народне лирске песме Метохије, Јединство, Приштина, 1979., стр. 7-11.