UZ OVU KNjIGU
Ove lirske narodne pesme zapisivao sam od 1960. dn 1977. godine u selima oko Peći, Istoka i Kline, kao i u gradu Peći, a to je uglavnom severna Metohija, oblast kosovsko-resavskog dijalekta — prostor na kojem se mešaju i elementi zetsko-sjeničkog, s obzirom na česte migracije stanovništva u prošlosti, m sada, zatim i na raziovrsie kontakte, veze i prelivanja stanovništva iz ova dva susedna dijalekta. Otuda se u ovoj knjizi nalaze, istina u manjem broju, n tvorevine s refleksom starog glasa jat (ѣ) u pravcu je, ije. One su beležene od informatora doseljenika sa jekavskog područja, a neke i od informatora ekavskog govora koji su tvorevine preuzimali od svojih suseda doseljenih iz raznih krajeva Crne Gore. U nekim tvorevinama je, ije su prisutni samo radi potrebne dužine stiha, a u nekim i radi rimovanja pojedinih stihova, ali vrlo retko. Najviše lirskih torevina u ovoj knjizi zabeleženo je od starinaca (meštana — ekavaca), a manji deo od doseljenika (ijekavaca).
Lirski zapisi u ovoj knjizi čine deo bogatstva naših narodnih umotvorina i lep su primer koliko one i danas, u vreme urbano i moderno, žive neprekinutim tokovima. Posebno zadivljuju poetska lepota i jezičko bogatstvo ovih tvorevina.
Sakupljane su na terenu gde su skupljači ovoga blaga ranije zalazili vrlo retko, kao i po selima u koja do sada niko nije zalazio. Zapisivači su povremeno prolazili kroz Peć i Dečane, nisu se udaljavali od glavnih komunikacija, i sve što su beležili bilo je uzgredno.
Značaj ovih zapisa biće veliki za dalja izučavanja naše narodne književnosti, bez obzira što se neke pesme, kao varijante, nalaze u zbirkama skupljača po drugim krajevima. Sve je ovo značajno i s aspekta utvrđivanja dokle su pojedine tvorsvine dopirale, živele i nadživele svoje vreme i do danas se očuvale kao lirski fosili na metohijskoj zemlji. Uz to, mnoge usmene tvorevine nastajale su na ovom prostoru i odavde bile prenošene u druge krajeve u vreme seoba i drugih kretanja stanovništva, pa su ih skupljači tamo i zapisivali. Uglavnom veći deo tvorevina u ovoj knjizi zabeležen je prvi put.
Klasifikacija lirskih zapisa u ovoj knjizi nije bila primarna Jer je podela naših narodnih pesama izvršena i dobro poznata. Cilj ove knjige je da se prezentuje bogato iarodno stvaralaštvo Metohije i da se utvrdi njegovo današnje stanje. O karakteristikama pojedinih vrsta pesama takođe neće biti govora, jer je i to poznato, već samo o nekim obredima i običajima koji se još održavaju u nekim metohijskim selima, kao i o tvorevinama koje ove obrede i običaje prate.
Dodolske pesme se i danas pevaju u nekim selima oko Peći i Kline, a najviše u Drenovcu i Vidanju, zatim u Goraždevcu i Belom Polju. U ovim selima sačuvao se čitav ceremonijal u vezi s dodolskim obredom. Krstonoške pesme pevale su se nekada mnogo više, međutim danas se retko gde pevaju, ili se ne pevaju uopšte. U nekim selima njih su potisle dodolske pesme koje su se ponovo vratile u narodni život.
Velika Tomić iz Dugonjeva, stara oko 75 godina, kaže da je u mladosti znala mnogo dodolskih pesama, da je lepo pevala, a i sada voli da zapeva. Ona takođe kaže: „U Dreniku dojdole idu na Spasovdan, u Drenovcu na Markovdan, u Kijevu na Nikoljdan, a u Kljinavcu na Svetu Trojicu". Posle svakog stiha kod ovih pesama sledi pripev: „o dojdo, o dojdole". Ponegde se pripeva i ovako: „odoj do, odoj dole", što se, možda, vremenom shvatilo kao „odoh do, odoh dole — niz polje ili niz selo, preko polja ili preko sela.
U Drenovcu „dojdolice" se okupe na mestu koje se zove Crkvine, rano, pre izlaska sunca, a odatle „idedu" kroz selo, pa onda preko polja, i na kraju vraćaju se ponovo preko sela. Tom prilikom nose zastave i pevaju: „Mi idemo preko polja" — kada su u polju, „Mi idemo preko sela" — kada su u selu; „Ima majka muško čedo" — pred kućom u kojoj je malo muško dete, „Ima majka devojčicu" — pred kućom u kojoj je dete devojčica.
U Drenovcu „dojdolica" nije odrasla devojka, već devojčica. Nju devojke okite cvećem, lišćem i travom, a preko polja i kroz selo „prate je kralj, dever, kum i ostale dojdole". Svake godine se bira novi dodola. Kada dodole stignu pred neku kuću, tu pevaju, a domaćica iznosi darove: jaja, pasulj, brašno, šećer, kolače, a ređe i novac. Posle dodole idu u kuću „dojdolice" i tu spremaju ručak, jedu, pevaju i igraju.
U selu Budisavce birali su za „dojdolicu" devojčicu od četiri do pet godina. Njoj bi skinuli odeću, okitili je travom, pa bi je odrasle devojke pratile preko sela i preko polja i pevale dodolske pesme. Nije zabeležen slučaj da je polivaju vodom, ali je domaćice hvale da je lepa i daruju sve dodole.
Vidanjčani pričaju da su nekada na sredini njinjevu više ne idu krstonoše, ali dojdolice idu preko polja i kroz selo, i toga dana se ne radi”.
Vidanjčani pričaju da su nekada na sredini njihovog sela Vidnja bila dva velika duba („zapisa"). Tu se o praznicima „kolo vilo”, pevalo se, a odatle su na Đurćevdan polazile dodole. Meštani, starinci, (ne doseljenici sa „Kopaonika" — Kopaonika), su odatle uoči Jeremindana nosili litije i pevali pesme. Dodole i danas s toga mesta polaze, na Đurđevdan, idu kroz selo, prekopolja i njiva. Dodole su ovde devojke od 15 do 20 godina: jedna od njih je glavna dodola, druga je snaša (mlada), treća je momak i zovu je dedovac. Dodole i ovde polaze rano, pre sunčeva izlaska, pevaju i beru jorgovan, koprive, dren, vrbu i drugo bilje i cveće, pa se njime kite — da bi bile zdrave i lepe. „Koprivama devojke žare domaćice po ruke — da im kajmak bude deblji”.
U Vidanju se devojke, na Đurćevdan, pre izlaska sunca, kupaju „u jazu" kod mesta Jorgovan. Tu je neko staro groblje, obraslo jorgovanom koji „dojdolice" beru samo na Đurđevdan, inače ga u drugim prilikama niko ne bere, jer je, kažu, greh.
U nekim selima devojke na Đurćevdan, uvek pre sunčeva izlaska, „uzimaju vodu sa vodeničnog vitla”, u nju stavljaju razno bilje i cveće (koprivu, vrbu, dren, jagliku, ljubičicu) i tom vodom majke kupaju decu ispod kakve šljive ili jabuke blizu kuće — da bi deca bila zdrava i lepa.
Dodole takođe idu i u selima Belo Polje i Goraždevac, kod Peći. Ovde se devojke sakupe kod crkve, izaberu barjaktara i mladu koju ostale devojke dohvate pod ruku, obiđu oko crkve, a zatim krenu prsko polja i pevaju krstonoške i dodolske pesme, naizmenično. Kada stignu pred neku kuću, u selu, tu ih susretne domaćica s vedricom u ruci. U vedrici se nalazi voda sa po jednom grančicom od svakog bilja. Domaćica ih poprska vodom i govori: „Ej, gospode, sa srećom i sa berićetom! E, pomogao vi bog dabogda! E, tako te, devojke, bog vi dao zdravlje! Brzo će, bogme, kiša da pada! Biće berićeta! A gde vi je mladica?”.
Devojke odgovaraju: „Evo je!".
Domaćica zatim kaže: „U, ži' mi bog, silia bila! Mašala, mašala!
Neka je srećna, bože!”.
Posle toga svi uđu u kuću. Domaćica ih posluži šećerom i vodom, a devojke joj govore: „Hajde, bako, da ti poljubi snaha ruku!” Domaćica im odgovara: „U, hoću bogme, samo zapevajte! Devojke zatim pevaju dodolsku pesmu „Ova soba borova, borova", pa kada završe popovo govore domaćici: „Hajde, baba, još nešto nas daruj, ako hoćeš da ti pevamo — da ti se rodi unuk!” Domaćica kaže: „Hoću, boga mi, samo pevajte!” Devojke potom pevaju dodolsku pesmu „Ima majka muško čedo”.
U nekim selima dodole idu preko njiva, pa kada prolaze preko pšenice, čupaju je po malo i bacaju preko glave. Kada se sve to završi, onda idu kod one kuće čija je mladica. Sve što je u selu sakupljeno, daju domaćici da spremi jela. Ako su sakupili i što novca, onda ga podele: pola među sobom, a drutom polovinom plate svirača. Posle se sakupe mladići i devojke iz sela, svi zajedno sede uz sto i veselo pevaju.
Varpce se pevaju o Svetoj Varvari, prazniku posle Božića, koji traje samo jedan dan i „toga dana se ne uzima sekira u ruke”. Takođe „toga dana se kuva kukuruz, nosi se na vodu i baca se nekoliko zrna, a onda se kuvan kukuruz daje kravama, pa se tek posle može jesti i kući”. Tom prilikom se pevaju prigodni stihovi.
Lirske narodne tvorevine pratile su i svakodnevni život starih Pećana i Pećanki. O mnogim događajima se dugo pričalo i pevalo, a najviše o ljubavi i lepoti mnogih devojaka, zatim o svadbama i drugim veseljima. Tako su nastale i pesme o lepoj Cveti Kaluši (Cveti Jovanović — Popadić), o lepoj Vanki i njenoj sestri Daši, zatim o lepoj Mukelefi, o Savastiji, Đurđini i mnogim drugim znanim i neznanim devojkama u gradu na Bistrici. Pećani su pesme pevali na svadbama, na teferičima, u baštama, po vinogradima u vreme berbe grožđa, kod Patrijaršije na saborima, oko Crne vode, kod manastira u Dečanima; pevalo se o slavama, na radu — o svemu, a najviše o ljubavi. Zato je jedna od najlepših i najpopularnijih ljubavnih pesama u Peći ona o Cveti Kaluši. Javlja se u više varijanata, peva se na svakom veselju, a uz nju se i kolo igra — Cvetino kolo. „Cveta je bila kćer poznatog pećkog esnafa Jaće Jovanovića, pekara. Bila je udata za Tušu Popadića, momka iz stare pećke trgovačke porodice" — kaže Roksanda Savić (stara oko 75 godina). Pesma o njoj nastala je odmah posle događaja kod Crne vode, blizu Patrijaršije, a sročio ju je neko od Cvetinih obožavalaca. Posle su je prihvatili svi Pećani, a zatim i cela Metohija.
Pored ljubavnih pesama, veliki prostor u ovoj knjizi zauzimaju i pesme o svadbama, a metohijske s svadbe su poznate po lepoti igre, pesme, po narodnoj nošnjoj i bogatstvu. U pesmama ove vrste peva se o svemu što je u vezi sa mladencima, obuhvaćena je široka panorama svadbeiih običaja, od prosidbe i zaručivanje dvoje mladih do završetka svadbe i prilagođavanje mlade novom životu i novoj porodičnoj sredini.
Lirski zapisi u ovoj knjizi pridružuju se onom velikom našem narodnom književnom blagu i svedoče i njegovom živom prisustvu u životu našega naroda do danas.
Alija Džogović
Reference[uredi]
Izvor[uredi]
- Džogović, Alija: Narodne lirske pesme Metohije, Jedinstvo, Priština, 1979., str. 7-11.