УЗ ОВУ ЗБИРКУ

МОЈИМ КАЗИВАЧИМА
Опростите ми, усахле очи,
што вас замутих,
одрвенеле руке,
што вас разнежих,
танана грла,
што вас заморих.

УЗ ОВУ ЗБИРКУ

     Села дољевачке општине шћућурила се у загрлзају трију река: Јужне Мораве, Топлице и Пусте Реке. Велике промене су захватиле све области живота и ових села, те су многе народне умотворине предане у „музеј заборава”. И зато пођох у жетву!
     Из дана у дан већ 15 година сакупљам зрнца и молим сунце да не залази — жетва још траје!
     Записати народну песму, на пример, из давних времена, равно је победи. Побеђено је време, побеђен је заборав.
     Посебну драж у прикупљању народних умотворина чине сусрети са казивачима. То су стари људи. Најчешће жене. Најчешће неписмене. Просечна старост казивача је око 70 година. Најстарији казивач била је баба—Рада Кулић из Орљана, рођена 1892. године.
     Како покренути /о/сећања? Како отворити давно зат- ворен ковчежић?
     У почетку се увек јавља отпор. „Ја сам све заборавила, здравље ми. И памет сам изгубила аметом”. „Ја кад пева — добро беше, него саг не ваља што не могу ни да одим!” То су најважнији тренуци, будимо упорни. И гле! У старим згаслим очима јављају се искре, пале се старе ватре. И груну сећања. Као да је снажна река провалила брану. Колико је сете и одушевљења уговоруових седокосих кад се сећају прохујале младости! „Водила сам десни крај. Па кад заведем оро ко овај соба!” „Барјак сам од песму носила!"
     Често се дешава да после неколико дана стигне позив за поновни сусрет, јер је у току ноћи из сећања наврло нешто ново. Једном је баба—Зорка Вучковић рекла: „Што не дођеш увече. Таг ми се откачи како жичка нека”.
     Сви они који народно стваралаштво још чувају у себи су нам врло драгоцени. Међутим, то аутентично наслеђе, благо непроцењиве вредности из дана у дан и они заборављају или га односе са собом заувек. Може се уочити како скраћују песме. Остављају само половину. Заборављају значење. Претварају их у љубавне.
     Као што је штета када род остане непокупљен са њива, тако је штета да народне умотворине не буду сакупљене и тако сачуване од заборава. У Основној школи „Јосип Броз Тито” у Дољевцу формирана је 1982. године Етнолошка секција КЛАДЕНЧЕ, дружина која се бави сакупљањем и проучавањем народног блага дољевачког краја. Вредна ђачка рука много је учинила да се роди ова и оваква књига.
     Ово је збирка, избор, руковет најлепших лирских песама из дољевачког краја. Записане су у протеклих 15 година у свих 16 села општине Дољевац, од стотину казивача.
     Највећи и најлепши део усменог стваралаштва овог краја представљају лирске народне песме. То је веома бујна и осећајна лирика, верна слика живота људи ових предела. Песма их је пратила и јачала, с песмом се дружили, с њом се радовали, њој се јадали, с њом се надали. Она је топла, широка, говори о најобичнијим тренуцима живота. Њом доминирају љубав и рад. Понекад блесне траг давно прош- лих паганских схватања живота.
     Најбројније песме су лазаричке. Певале су се на Лазареву суботу пред кућама славећи почетак сунчеве градације. Певале су о кући, укућанима, животињама, свему што би домаћица пожелела. До шездесетих година биле су популарне седељкарске песме, а њихове песмопојке још популарније. Знало се, на пример, ,,кад се поље смири, најесен, кад запоје Кева Перина из Кочане — чује се чак у Чечину!” Свакако најзанимљивије песме са посела биле су „препојувања”. То су најкраће народне лирске творевине овог краја. У њима се на крају стиха помињу имена момака и девојака којима су намењене. Оне су„ заправо, биле конкретне љубавне поруке младих. Пошто је ово пољопривредни крај, честе су и пољске песме, посленичке, о раду. Таласале су се са житом, конопљем, Моравом и Топлицом. Перутинке, Чечинке и Русанке песмом су улепшавале Селичевицу и увесељавале стада оваца. Казивачи су говорили и о песмама уз „совру", на весеље, о гајдашким, гостињским песмама које су биле саставни део свадби, краваја и слава.
     Дакле, певало се увек, свуда и сваком, из срца, надахнуто, песнички богато. Оно што се није могло или није смело речима, казивало се песмом. Мелодије су, на жалост, недоступне. Ретке су жене које ће их данас запевати. Неће. Стиде се старости и новог времена. Кажу: „Било па прошлоГ' Овде су само речи. Ипак, колико пута останемо задивљени треперавим звуком, необичном игром речи, лепотом изненадне риме...
     Ево, и данас пред нама искрсавају у новом сјају, у неначетој свежини, песме вековне. Нека из „Кладенчета” жуборе заједно, једна поред друге: и лазаричке, и љубавне, и седељкарске, и пољске, и додолске, и ђурђевданске, и славарске, и остале...
     У овој књизи песме нису намерно сврстане по врстама којима припадају. Поређане су у четири поетске групе: ЈУТРО, ПОДНЕ, СУМРАК И НОЋ. Циклус ЈУТРО садржи песме о радости и младости, о зеленилу, цвећу, сунцу и води, о свадбама и венцима; лазаричке и ђурђевданске понајвише. ПОДНЕ чине, пре свега, пољске, жеталачке, овчарске; у њима су орачи, копачи, жетеоци, овчари; сви су у послу; момци и девојке се надмудрују; чују се и крстоношке и додолске песме којима се моли бог да напоји жедно грло земље. СУМРАК — време посела. Зато су овде најбројније песме са посела; то је време одмора, опуштености после рада, време за шалу, разбибригу. НОЋ — мрак у пољу, мрак у души; песме овог поетског циклуса су песме о људским трагедијама, о мукама, о патњама и страдањима која су доносили и удаје, и Турци, и сиромаштво, и — живот. На крају овог циклуса су песме које се наслањају на ЈУТРО у коме има много топлине и сунца. И тако се затвара круг. И све се опет обнавља. Као живот!

                                                Власта Н. Ценић

Референце[уреди]

Извор[уреди]

Кладенче - лирске народне песме из дољевачког краја, сакупио Власта Н. Ценић, Дољевац, Дом културе "13. октобар", 1990., стр. 4-7.