UZ OVU ZBIRKU
MOJIM KAZIVAČIMA
Oprostite mi, usahle oči,
što vas zamutih,
odrvenele ruke,
što vas raznežih,
tanana grla,
što vas zamorih.
Sela doljevačke opštine šćućurila se u zagrlzaju triju reka: Južne Morave, Toplice i Puste Reke. Velike promene su zahvatile sve oblasti života i ovih sela, te su mnoge narodne umotvorine predane u „muzej zaborava”. I zato pođoh u žetvu!
Iz dana u dan već 15 godina sakupljam zrnca i molim sunce da ne zalazi — žetva još traje!
Zapisati narodnu pesmu, na primer, iz davnih vremena, ravno je pobedi. Pobeđeno je vreme, pobeđen je zaborav.
Posebnu draž u prikupljanju narodnih umotvorina čine susreti sa kazivačima. To su stari ljudi. Najčešće žene. Najčešće nepismene. Prosečna starost kazivača je oko 70 godina. Najstariji kazivač bila je baba—Rada Kulić iz Orljana, rođena 1892. godine.
Kako pokrenuti /o/sećanja? Kako otvoriti davno zat- voren kovčežić?
U početku se uvek javlja otpor. „Ja sam sve zaboravila, zdravlje mi. I pamet sam izgubila ametom”. „Ja kad peva — dobro beše, nego sag ne valja što ne mogu ni da odim!” To su najvažniji trenuci, budimo uporni. I gle! U starim zgaslim očima javljaju se iskre, pale se stare vatre. I grunu sećanja. Kao da je snažna reka provalila branu. Koliko je sete i oduševljenja ugovoruovih sedokosih kad se sećaju prohujale mladosti! „Vodila sam desni kraj. Pa kad zavedem oro ko ovaj soba!” „Barjak sam od pesmu nosila!"
Često se dešava da posle nekoliko dana stigne poziv za ponovni susret, jer je u toku noći iz sećanja navrlo nešto novo. Jednom je baba—Zorka Vučković rekla: „Što ne dođeš uveče. Tag mi se otkači kako žička neka”.
Svi oni koji narodno stvaralaštvo još čuvaju u sebi su nam vrlo dragoceni. Međutim, to autentično nasleđe, blago neprocenjive vrednosti iz dana u dan i oni zaboravljaju ili ga odnose sa sobom zauvek. Može se uočiti kako skraćuju pesme. Ostavljaju samo polovinu. Zaboravljaju značenje. Pretvaraju ih u ljubavne.
Kao što je šteta kada rod ostane nepokupljen sa njiva, tako je šteta da narodne umotvorine ne budu sakupljene i tako sačuvane od zaborava. U Osnovnoj školi „Josip Broz Tito” u Doljevcu formirana je 1982. godine Etnološka sekcija KLADENČE, družina koja se bavi sakupljanjem i proučavanjem narodnog blaga doljevačkog kraja. Vredna đačka ruka mnogo je učinila da se rodi ova i ovakva knjiga.
Ovo je zbirka, izbor, rukovet najlepših lirskih pesama iz doljevačkog kraja. Zapisane su u proteklih 15 godina u svih 16 sela opštine Doljevac, od stotinu kazivača.
Najveći i najlepši deo usmenog stvaralaštva ovog kraja predstavljaju lirske narodne pesme. To je veoma bujna i osećajna lirika, verna slika života ljudi ovih predela. Pesma ih je pratila i jačala, s pesmom se družili, s njom se radovali, njoj se jadali, s njom se nadali. Ona je topla, široka, govori o najobičnijim trenucima života. Njom dominiraju ljubav i rad. Ponekad blesne trag davno proš- lih paganskih shvatanja života.
Najbrojnije pesme su lazaričke. Pevale su se na Lazarevu subotu pred kućama slaveći početak sunčeve gradacije. Pevale su o kući, ukućanima, životinjama, svemu što bi domaćica poželela. Do šezdesetih godina bile su popularne sedeljkarske pesme, a njihove pesmopojke još popularnije. Znalo se, na primer, ,,kad se polje smiri, najesen, kad zapoje Keva Perina iz Kočane — čuje se čak u Čečinu!” Svakako najzanimljivije pesme sa posela bile su „prepojuvanja”. To su najkraće narodne lirske tvorevine ovog kraja. U njima se na kraju stiha pominju imena momaka i devojaka kojima su namenjene. One su„ zapravo, bile konkretne ljubavne poruke mladih. Pošto je ovo poljoprivredni kraj, česte su i poljske pesme, posleničke, o radu. Talasale su se sa žitom, konopljem, Moravom i Toplicom. Perutinke, Čečinke i Rusanke pesmom su ulepšavale Seličevicu i uveseljavale stada ovaca. Kazivači su govorili i o pesmama uz „sovru", na veselje, o gajdaškim, gostinjskim pesmama koje su bile sastavni deo svadbi, kravaja i slava.
Dakle, pevalo se uvek, svuda i svakom, iz srca, nadahnuto, pesnički bogato. Ono što se nije moglo ili nije smelo rečima, kazivalo se pesmom. Melodije su, na žalost, nedostupne. Retke su žene koje će ih danas zapevati. Neće. Stide se starosti i novog vremena. Kažu: „Bilo pa prošloG' Ovde su samo reči. Ipak, koliko puta ostanemo zadivljeni treperavim zvukom, neobičnom igrom reči, lepotom iznenadne rime...
Evo, i danas pred nama iskrsavaju u novom sjaju, u nenačetoj svežini, pesme vekovne. Neka iz „Kladenčeta” žubore zajedno, jedna pored druge: i lazaričke, i ljubavne, i sedeljkarske, i poljske, i dodolske, i đurđevdanske, i slavarske, i ostale...
U ovoj knjizi pesme nisu namerno svrstane po vrstama kojima pripadaju. Poređane su u četiri poetske grupe: JUTRO, PODNE, SUMRAK I NOĆ. Ciklus JUTRO sadrži pesme o radosti i mladosti, o zelenilu, cveću, suncu i vodi, o svadbama i vencima; lazaričke i đurđevdanske ponajviše. PODNE čine, pre svega, poljske, žetalačke, ovčarske; u njima su orači, kopači, žeteoci, ovčari; svi su u poslu; momci i devojke se nadmudruju; čuju se i krstonoške i dodolske pesme kojima se moli bog da napoji žedno grlo zemlje. SUMRAK — vreme posela. Zato su ovde najbrojnije pesme sa posela; to je vreme odmora, opuštenosti posle rada, vreme za šalu, razbibrigu. NOĆ — mrak u polju, mrak u duši; pesme ovog poetskog ciklusa su pesme o ljudskim tragedijama, o mukama, o patnjama i stradanjima koja su donosili i udaje, i Turci, i siromaštvo, i — život. Na kraju ovog ciklusa su pesme koje se naslanjaju na JUTRO u kome ima mnogo topline i sunca. I tako se zatvara krug. I sve se opet obnavlja. Kao život!
Vlasta N. Cenić
Reference[uredi]
Izvor[uredi]
- Kladenče - lirske narodne pesme iz doljevačkog kraja, sakupio Vlasta N. Cenić, Doljevac, Dom kulture "13. oktobar", 1990., str. 4-7.