УВОДНЕ НАПОМЕНЕ (Да знајеш, моме мори...)
1. Врање је са својом пространом сељачком и ратничком околином одувек представљало изузетну стратегијску и политичку важност. „Раскрсница између три мора: све се ту заустављало. Нема скоро на Балкану нигде такве тачке, кроз коју је пројурило толико света: трговаца и Цигана, војника и скитница, авантуриста и пљачкаша, мегданџија и љубавника."1
2. Врање је некада било значајно турско насеље на Балканском полуострву. Мада је вера свему ударала свој печат, хришћани и муслимани су свакодневно долазили у додир. У врањски говор су продирали турцизми, чије се значење, понекад, изнијансирало. Турска бучна и оштра блех музика и страсне песме утицале су на врањске мелодије. У старом Врању певане су и радо слушане и песме на турском језику. Поједине су се односиле и на овај егзотични град. Савковић је једну објавио:
Капе Врање, Нине мори,
ђелд’м ђечт'м...
Аџи татли сујуни
ичт’м ичт’м...
(Убаво Врање, Нине мори,
дођох, одох...
Слатку воду аџијску
пијах, пијах...)2
У Врању су пре 1878. године певани и арапски меками. Вредносне податке о томе оставио нам је Јан. Билачанин: „Нарочито бата Мита, најстарији брат Нанин, беше јединствен весељак и голем севдалија. Његови арапски меками, који су трајали по читаве часове, веома су радо слушани од свију присутних, а нарочито од старијих људи, јер су ови те арапске севдалинке слушали баш у Цариграду и Солуну, куда су ишли за еспап и тамо nосили врањску ужариjу, коже, топљено масло и другу робу.”3
3. Иза високих зидова („дувара), у цветним баштама, поред шимшира и бунара с разливеном водом, у sенци високих јабланова, на доксатима, у раскошно намештеним хаџијским домовима и сниским кућама утонулим у зеленилу у Ковачкој махали певале су Врањанке тихо, али из дубине груди о узнемиреној човековој души, о неутољеној страсти, о мераку, севдаху и карасевдаху.
Чувене су биле староврањанске седељке, славе и свадбе на којима се певало и играло до изнемоглости. У приче су ушле светковине у моћним хаџијским и чорбаџијским домовима. Податке о томе можемо наћи и у „Нечистој крви” Борисава Станковића. После славе хаџи-Трифунови потомци наставили су весеље на чивлуку у Доњем Врању. „И тамо, затворени, у друштву чувених Грка, Цинцара и првих бегова, Турака, које због вере нису могли примити код куће, правили читав лом. Доводили чочеке из Скопља, метере, зурлаше из Масурице, и Циганке,и то не праве, ове из вароши, из циганске мале, него такозване Ђорговке, насељене по околним великим селима и хановима на друму, а чувене са својих кртих, топлих тела и разблудних очију."
4. Ослобођено Врање походио је и Милан Милићевић, који се интересовао и за завичају народну поезију. Иако је записао доста лепих песама, међу којима и антологијску романсу „Стојан и Љиљана", констатовао је: „Певало се мало у врањском округу кроз равне 423 године. Зато је и сада тамо мало песама”.4 После Милићевића, на врањском подручју су прибирали песме многи врсни скупљачи, па је његово мишљење оповргнуто. Најпотпунији преглед бележења врањских песама дао је Владан Недић.5
5. Права популарност врањског мелоса почиње од појаве Станковићевих књижевних дела. Према професору Недићу, велики писац је чулне и танане песме расуо „по Старим данима, по свим различитим издањима Коштане, по Нечистој крви — али расуо као месечину по своду, тако да оне добијају дубину од пространства у коме трепере, а пространство дубину од њих.”6 О функцији песме и певања у књижевним делима Борисава Станковића пише и Владимир Јовичић.7 „Мелодијски чисте, ритмички из дубине бректаве, ове песме су звучни ехо јужњачког менталитета прекрштеног патријархалном психологијом. У акустици егзотичног поднебља одјекују као поетско сазвучје тврде ћутње и горке исповести. Једино таква песма — гласовно наметљива, тонски тамна, ритмички пригушеиа и може бити израз и мелем Станковићевих потиштених душа. Иако фолклорне, и под патином давнина, речи ових песама брецају од живота, ломе се у грчевима непролазних страсти. Старост им је дала једноставност и простодушну искреност, али им није одузела животност: исполинском древношћу одјекују камени сводови врањског амама док се од њих одбијају акорди жалне девојачке песме, која је сигурно и испевана ту, у пари и мемли врањског купатила. Од памтивека до Софкиних дана, на том скровитом месту разлегао се један исти вапај девојака продатих или датих за недраге.”8
Песма снажно делује на Станковићеве личности. Стојан у „Певцима” пева топло и сетно:
Ако се женаш, мене да земаш,
каран, каранфилчето, трандафилчето,
цвеће шарено, цвеће носено!
а стари хаџија тумачи последњи стих, чија метафоричност много казује. „Шта је то цвеће носено и шарено. То је девојка, момак, који се одавно познају, воле, па већ се љубили, миловали, и онда морају да се узму. То је цвеће шарено, цвеће носено, што је већ миловано, љубљено, једном већ такнуто, начето, понесено, није чисто прошарано."
6. Кад је реч о врањским песмама, треба посебно поменути име Драгутина Илића. Он је дошао у Врање крајем октобра 1881. године и радио као судски писар. Није ни годину дана остао у пограничној паланци.
Мада је кратко време боравио у Врању, Драгутин Илић је прилично научио врањски говор и њиме писао стихове. „То су врло добро успеле имитације кародних песама и неке су од њих постале веома популарне, као „Стојанке, мори Стојанке” и „Шано душо, Шано”... Драгутин је био овде на добром путу да у слатком народном говору с југа створи књижевну поезију, само штета што није боље познавао врањски или који други јужни говор.”9
Опојно врањсо поднебље и врањске песме мерака и севдаха инспирисале су Драгутина Илића да напише севдалинку „Под пенџери-те”:
Стојанко, мори Стојанко,
Стојанко, бела Врањанко!
Кога те мајка родила,
на што је оком водила?
Да ли на с’нце сјајно?
Или јабланче танано?
Бре гиди, џан’м Стојанко,
Стојанко, бела Врањанко!
Ја с’ ли те гледам кроз мале,
у тија џанфес шалваре,
где тихо минаш у дворе,
како еленче кроз горе.
Не знајем ништо за себе,
бре леле, леле момиче,
момиче, зумбул девојче,
погибо, душо, за тебе!
Кога ти видам две очи,
две тамне очи, две ноћи,
каил сам много на тебе,
ја с’ да те водим за себе,
на куд ми мајка живује,
да ми те она милује,
да живиш како гидија,
да гучеш како кумрија,
Бре гиди, џан’м Стојанко,
Стојанко, бела Врањанко!10
Орску песму „Шано душо” („Ој леле, леле”) написао је, такође, у Врању. Напоменуо је: „Припев у овој песми узет је из једне врањсже песме.”11
За мелодије „Стојанке, бела Врањанке” и „Шано душо, Шано” Драгутин Илић тврди да „су оригиналне творевине Јосифа Маринковића.”12
Драгутин Илић је у „Отаџбини” објавио и песме на врањском говору „Големо либе” и „Пошета мома.” У првој се девојке јада потоку што је мајка не даје за „либе чобанче”.13 У другој се говори о љубавној патњи младића. Припев је: „Ој мори момо малена, (уби ме туга голема.”14
Песму „Мирјано” Драгутина Илића је 1882. године донео из Врања у Београд и певао је Јосифу Маринковићу и Стевану Мокрањцу. У Врању се певала под називом „Чочек аваси.” У тексту је Илић извршио извесне измене. („чије сам речи нешто прерадио”).15
Милоје Милојевић сматра да је „Мирјана” „народна мелодија из призренског краја”, коју је Зарије Поповић „донео у Врање и пресадио тако у нови крај...”16
7. У врањским песмама се осећа утицај македонске лирике. То је сасвим разумљиво, ако се зна да су Врањанци одржавали живе трговачке везе са Солуном и најразвијенијим македонским градовима. Од значаја су и миграциона кретања и географска близина.
„Ђурђено моме”, на пример, врло је слична македонској песми. У Врању се пева као љубавна, а најстарији Врањанци памте да је била велигденска.
8. Песма „Куда си била, мори кара Коцо” омиљена је у Врању, и пева се и на врањским севдасима. Уверио сам се за време службовања у Гњилану 1958. године да је у овом граду врло популарна, као „Бело Ленче”, на пример, у Врању. Слушао сам од старијих Гњиланаца да се односи на играорца и певача Илију Андрејевића, кога, уосталом, помињу и сестре Јанковић.17 Мислим да је песма импортована из гњиланског краја. Иначе, у Врању ју је много ширио Димитрије Ђорђевић „Нумерка”.
Колико сам могао да се информишем, ова љубавна песма и данас се може чути у Горњој Морави, Изморнику и у Новобрдској Кривој Реци. Снимио сам на магнетофонску траку варијанту коју је певао Миливоје Михајловић, рођен 1926, почетком ове године у Доморовцу (у Изморнику):
— Куде си била, мори кара Коцо,
цели дан те дома нема,
кара Коцо, цели дан те дома нема?
— Ја сам си била, мори снаво Кате,
код нашег кума Илије,
снаво Кате, код нашег кума Илије.
— А зашто си била, мори кара Коцо,
Илија кућу нема?
— Илија кућу нема, сјајне путине има,
снаво Кате, сјајне путине има.
Илија да ми дође, снаво Кате,
мерак, мори, да ми прође,
снаво Кате, мерак, мори, да ми прође!
9. Милан Милићевић је у врањском округу забележио изванредну романсу „Стојан и Љиљана”. Песме са сличном структуром познате су у Македонији, на Косову и у источној Србији. Својом поетском лепотом истиче се, на пример, македонска песма „Стојан и Бојана”.18 По Јастребову у Призрену је ова романса свадбена песма.19 Једну варијанту записале су сестре Јанковић у гњиланском селу Церници.20 Из источне Србије је један запис Косте Манојловића,21 и др.
Песма се и сада може чути по врањским селима. Ево једног одломка:
— Учи ме, мајке, леле, карај ме,
како да узнем Диљану,
Диљану мому убаву.
— Учим те, сине, леле, карам те,
исхочи горњу чаршију,
погоди стари мајстори,
подигни чешму шарену,
доведи воду студену.
Све ће девојке да дођев,
и Диљана ега би дошла.
— Учи ме, мајке, леле, карај ме,
како да узнем Диљану,
Диљану мому убаву.
— Учим те, сине, леле, карам те,
искочи горњу чаршију,
купи си црни биволи,
изори њиве смолнице,
посеј си беле пченице,
набедви бедву голему.
Све ће девојке да дођев,
и Диљана ега би дошла.
10. У Извештају врањске гимназије за школску 1895/96. годину, професор Светислав Симић је објавио у целости песму „Месечино, царева девојко" с мотивом: чежња за породом. Варијанте ове песме записиване су и у насељима лесковачког краја. Драгутин Ђорђевић је сврстао у циклус сељачких песама.22 Запис Миодрага Васиљевића је скоро идентичан Симићевом. Према Васиљевићу, то је „кравајарска или стрижбарска песма”.23
У врањским селима још није ишчезла. Песмопојка Марија Стојменовић из Доњег Жапског је деценијама пева као жетелачку (у постату). Памте је и жене у Несврти и Кривој Феји, а донедавна су је и певале за време жетве. Први полустих изговара се два пута:
Месечино,
месечино, царева девојко.
Уместо полустиха „царева девојко" чује се и „царева неверо”.
11. „Станика ми болна легнала” је врањска варијанта севдалинке која је раније много певана по хановима Грделичке клисуре. Према Д. Ранчићу, Станика је била најлепша грделичка девојка, а песма о њој спевана је крајем XIX века.24
12. Врањски севдах је за народног певача представљао снажну инспирацију за стварање танане и сензуалне лирике. Није мали број песама за које се тачно може утврдити да су настале у врањској (градској) средини.
а) Јелена Стаменковић (бело Ленче) рођена је у Врању, у Горњој чаршији, око 1877. године. Удала се 1898. године за Косту Стошића, бакалина. С породицом се одселила у Београд. Муж јој је радио као трамвајски радник и кондуктер. Погинула је 6. априла 1941. године од бомбардовања. „У Београду је умрла, али је далеко за њом остала нежна њена песма „Отвори ми, бело Ленче”, која је долазила до изражаја тек у ору, кад би грнета засвирала тихо, а коловођа полако мекамлијски повео коло и запевао: „Отвори ми, бело
Ленче, вратанца”. Оставила нам је списатељица Вука Поп-Младенава и ове реченице о њој:
„Срела сам је једног дана у Београду; била је још увек гиздава и бела као снег.
— Лено, зашто отиде и остави твоју песму и град?
— Не, госпођо, човек иде по леб... деца настанаше, ваља да се живи...
— Па јес, тежак је живот... одоше порте, капиџици и лепота нашега града.
— А... не, — одговорила ми је Ленче с нагласком. — Ја сам си прошла, а све је сстало као што беше: убавиња, песме што ги нигде нема, — уздахнула је Ленка дубоко и оборила главу.”
Милан Тасић (Ристић) „Миле Пиле” рођен је у Врању 1877. а умро 1960. године. Сахрањен је на Шапраначком гробљу, а на надгробом споменику пише — „Миле Пиле!”.
Бело Ленче и Миле Пиле волели су се страсно и доживотно. Милан Тасић, јашући белца, пролазио је поред Јеленине куће и одлазио да обиђе своје имање. Њу, чувену „не толико по својој лепоти колико по својој белини”, виђао је на капиџику. Тако су се упознали и заволели. Отац и мати опомињу своју кћер и забрањују јој да излази на сокак. Љубав је, међутим, била моћна и неуништива као струјања живота у пролеће. За њу је убрзо сазнало цело Врање и обоје су „турени у песму.”
Милан Тасић се оженио Љубицом, голочевском лепотицом. Био је према њој пажљив и нежан, називао је „мој каранфил”, али бело Ленче није могао да заборави. Своју младу жену водио је на забаве и весеља, али чим би одјекнула мекамлијска песма „Отвори ми, бело Ленче”, Љубица, љутита и љубоморна, хватала је мужа за руку и одлазила с њим кући. Године су пролазиле, али разговори пред капиџиком нису ишчезавали из сећања... Ленче је страсно желела да се њен син ожени ћерком Милана Тасића. И кад је требало да се реализује њена замисао, одлучно је интервенисала вечито љубоморна Љубица: „Нећу за
њојнога сина да дам ћерку! Зар ја да се љубим сас бело Ленче?!’
б) „Кажи, Суто” опева догађај који се десио између 1890. и 1895. године. Тодор из Ћуприје се налазио у војном логору Гложју код Бунушевца. Он се упознао са скромном девојком Сутом из Текије, доњег дела Врања, и „преварија” је.
в) Позната песма „Трипут ти чукна”, коју је Коштана најрадије певала, настала је у Врању одмах после ослобођења од Турака. Коста Поповић из Преображења са својом женом Анком, учитељицом из Београда, службовао је у Врању и за време турске власти. Еманципована Анка носила је европоке хаљине и разгозарала с мушкарцима слободно на улици. За патријархалне Врањанке и Врањанце то је било посве необично. Године 1878. њен муж је био извесно време ван Врања. Лепота учитељице Анке и њено отмено понашање очарали су многе младиће. Једнога дана на њеној капији освануо је натпис:: „Трипут ти чукна на пенџер, мори даскалице”. Ускоро је почела да се разлеже у кривудавим сокацима кратка песма пуна севдаха. У Врању живи Анкина кћер Каја Бунић („Каја даскалова”), глумица у пензији, у деведесетој години живота, али крепког здравља и живог духа.
г) Песму „Ја синоћ прођо, прошета” испевала је Стана Аврамовић Карамингина и у њој изразила чежњу за својим момком који је служио војску у Ваљеву.
д) Живели су у Врању и Коста Црешњар, Наста и Васе о којима је реч у песми „Зашто, Васе”. Лепу Насту (Нацу) заволео је Васе, али она се определила за Косту Михајловића. С њим се венчала 1879. године и родила деветоро деце. У Врању живи њихов син Петар Михајловић, у осамдесет и шестој години, и потанко прича „о старим земанима”. Коста је једном приликом у трешње одвео девојке из града, што је погодило љубоморну Насту, па је викала на сав глас: „Такој... друге девојке у црешње водиш, а мене л’жеш, црешњару један!” Надимак Црешњар остао је и потомцима. Коста терзија је био прилично познат човек. Знао је турски, албански и цигански језик. Пре балканских ратова често се виђао у друштву с турским и албанским трговцима, који су куповали стоку у Србији за пијаце у Турској. Турци су га називали Коста Дузенџија. О Насти су постојале и друге песме. Према једној непотпуној верзији, Васе ју је видео „на големе порте” и прича ујни како је изгледала:
Обукла је теј ђузел шалваре,
обукла је срмано јелече,
обукла је свилену кошуљу,
обула је везене папуче,
врзала је чајче нишављанско.
ђ) Општепознату песму „Димитријо сине Митре” испевала је Стана Аврамовић Карамингина 1919. године. Певала ју је деценијама, вршећи при том извесне измене, тако да се зна за две-три варијанте. Као основа за стварање ове песме послужио је истинит догађај, који је некада узбудио Врање. У Карамингиној породици често се причало за трагедију Димитрија и његове лепе жене Стане. Димитрије је био трговац и кријумчар. Кућа му се налазила близу чесме Ђеренке (у Горњој чаршији). Оженио се девојком о којој се у целом граду говорило: „Од Врање па до Ниш једна је чапк’н Стана." Он је сестрмћ Томе Караминге, оца Стане Аврамовић. Димитрије је био нежан муж, али његова жена није имала децу и то му је загорчавало живот. Поступци свекрве Босе постајали су све неподношљивији. Ујесен би говорила снаси: „Ајде, снаво, ајде, с’г се кољав јаловице на касапницу!" Кад би син пошао у цркву, баба Боса би довикивала болно и увредљиво: „Ајде, сине, ајде, па и дете поведи, најмало, средњо или најстаро!” Те су речи изазивале потрес у души Стане бездетнице. Под сталним утицајем мајке, почео је и Димитрије да се мења. Говорио је: „Бадава, Стано, твоја убавиња кад неси родила мушко или женско. Сви се кунев у деца, а ја у тебе!" Кад су психичке патње достигле кулминацију, Стана је узела конопац и одлучила да се обеси, али Софка Ванина јој предложила другојачије решење: „Стано, ћерко Стано, кршни малко, кршни. Не турај конопац на гушу. Гре нека је на њину шију!” Нашавши се у безизлазној ситуацији, усплахирена Стана је прихватила Софкин предлог. Свекрва и муж су нежни према њој и обасипају је милоштима. Не дају јој да ради и да се крећа. Но, Стана умире на порођају. Седам дана после сахране Тома Караминга је утученом Димитрију открио истину: „Значи, она је била родиа, а ти неси. Ти си за све крив!” Димитрије је себи одузео живот на гробу своје жене. Од велике жалости и гриже савести умрла је и баба Боса.
Штета је што ову Карамингину песму многи мењају и деформишу. Ево како, на пример, изгледа песма „Димитријо, сине Митре'” у „Политици” од 20. II 1972. године:
Димитрије, сине Митре,
мајкина будало,
знаш ли, сине,
да те жена вара?
Ако, мајко, ако вара,
мома је убава.
13. Мало је података о врањским певачима. Свет. Симић помиње у својем раду неписменог певача Тодора Илића из Солачке Сене, који је био „врло бистар човек јаког памћења”. Знао је много народних песама.25 Не заборавља се певач Стојан из недовршеног Станковићевог романа „Певци”. Какво је било његово певање? „Уношење, ватра, и то као кека одавио наслућивана, велика, страсна, као жив жар, а опет притајена, уздржавана чежња, бол”. И након другог светског рата поједине старије жене одушевљавале су своју околину песмом и мелодијом. Да поменемо овом приликом само две. Стана Аврамовић Карамингина са заносом је певала староврањске песме све до своје смрти 1969. године. За време „Борине недеље” 1967. године кад је она запевала топло и с тугом у гласу, један угледан гост из Београда је узвикнуо: „Антика... ово је антика!" А ко се не сећа Стојане Јованозић из планинског села Белишева! У Белановцу, Равној Реци, Јовцу, Белишеву и у другим околним селима није било цењеније песмопојке.
14. Према садржини и моменту певања песмс се могу овако поделити:
лазаричке: бр. 1, 9, 11, 16, 19, 20, 21, 58;
краљичке: бр. 7, 24, 60;
сватовске: бр. 30, 52, 53, 54, 55;
жетелачке: бр. 22, 33, 34, 59, 65;
овчарске: бр. 13;
хамамске: бр. 8;
љубавне: бр. 2, 3, 4, 5, 6, 10. 12. 14, 15, 17, 18, 23 25, 26, 27, 28, 29. 31, 32, 35, 36, 37, 38, 39, 40, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 50, 51, 56, 61, 62;
баладе: бр. 70;
романсе: бр. 57;
различне: бр. 63, 64, 67, 68, 69.
1. Милош Савковић, Писма из Врања, Мисао, свеска 321-324, Београд, 1933, стр. 192.
2. Милош Савковић, нав. рад. стр. 190
3. Јан. Јов. Билачанин, Наша Нана, Београд, 1921, стр. 12.
4. М. Ђ. Милићевић, Краљевина Србита, Београд, 1884, стр. 317.
5. Владан Недић, Народне песме из врањског краја, Игличе венче над воду цвета, Врање, 1967, стр. I-V.
6. Владан Недић, нав. рад, стр. III.
7. Владимир Јовичић, Песма и певања у књижевном делу Борисава Станковића, Летопис Матице
српске, Нови Сад, новембар 1969, стр. 545-554.
8. Владимир Јовичић, нав. рад, стр. 546.
9. Реља З. Поповић, Драгутин Ј. Илијћ, Браство, XVI, Београд, 1931, стр. 121.
10. Драгутин Ј. Илијћ, Под пенџери-те, Отаџбина, књига девета, Београд, 1882, стр. 185.
11. Драгутин Илијћ, Ој леле, леле, Србадија, Београд, 1882, стр. 32.
12. Драг. Ј. Илијћ, Стојанке-Шана-Мирјана. Како су постале ове три популарне песме? Музички гласник, бр. 4, Београд, 1922, стр. 5.
13. Драгутин Ј. Илијћ, Големо либе, Отаџбина, књига једанаеста, Београд, 1882, стр. 86.
14. Драгутин Ј. Илијћ, Пошета мома, Отаџбина књига једанаеста, Боград, 1882, стр. 184.
15. Драг. Ј. Илијћ, Стојанке Шана-Мирјана. Како су постале ове три популарне песме? Музички гласник, бр. 4, Београд, 1922, стр. 4.
16. Др Милоје Милојевић, Музичке студије и чланци, књига прва, Београд, 1926, стр. 105.
17. Љубица С. Јанковић и Даница С. Јанковић, Народне игре, VI књига, Београд, 1951, стр. 184.
18. Миладиновци, Зборник, Скопје, 1962, бр. 185.
19. И. С. Ястребовь, Обыаи и њҍсни турецкихь сербовь Петербург, 1886, стр. 303—304.
20. Љубица С. Јанковић и Даница С. Јанковић, нав. дело, бр. 73.
21. Коста П. Манојловић, Народне мелодије из источне Србије, Београд, 1953, бр. 203.
22. Др. М. Ђорђивећ, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, Беџград, 1958, стр. 612/III.
23. Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, Београд, 1960, бр. 238.
24. Д. Ранчић, Како је постала популарна песма „Станика ми, леле, џанам, болна легаше”, Политика од тика од 21. јануара 1941, стр. 11.
25. Свет. Ст. Симић, Белешке о народној епској поезији у врањском округу, Извештај врањске гимназије за школску 1895/96.годину, стр. 3.
Напомена
[уреди]Референце
[уреди]Извор
[уреди]- Момчило Златановић, Мирослав Миловановић: Да знајеш, моме мори..., врањске песме, избор; Обелиск, Београд, 1972., стр. 5-16.