UVODNE NAPOMENE (Da znaješ, mome mori...)

UVODNE NAPOMENE

1. Vranje je sa svojom prostranom seljačkom i ratničkom okolinom oduvek predstavljalo izuzetnu strategijsku i političku važnost. „Raskrsnica između tri mora: sve se tu zaustavljalo. Nema skoro na Balkanu nigde takve tačke, kroz koju je projurilo toliko sveta: trgovaca i Cigana, vojnika i skitnica, avanturista i pljačkaša, megdandžija i ljubavnika."1
2. Vranje je nekada bilo značajno tursko naselje na Balkanskom poluostrvu. Mada je vera svemu udarala svoj pečat, hrišćani i muslimani su svakodnevno dolazili u dodir. U vranjski govor su prodirali turcizmi, čije se značenje, ponekad, iznijansiralo. Turska bučna i oštra bleh muzika i strasne pesme uticale su na vranjske melodije. U starom Vranju pevane su i rado slušane i pesme na turskom jeziku. Pojedine su se odnosile i na ovaj egzotični grad. Savković je jednu objavio:
Kape Vranje, Nine mori,
đeld’m đečt'm...
Adži tatli sujuni
ičt’m ičt’m...
(Ubavo Vranje, Nine mori,
dođoh, odoh...
Slatku vodu adžijsku
pijah, pijah...)2
     U Vranju su pre 1878. godine pevani i arapski mekami. Vrednosne podatke o tome ostavio nam je Jan. Bilačanin: „Naročito bata Mita, najstariji brat Nanin, beše jedinstven veseljak i golem sevdalija. Njegovi arapski mekami, koji su trajali po čitave časove, veoma su rado slušani od sviju prisutnih, a naročito od starijih ljudi, jer su ovi te arapske sevdalinke slušali baš u Carigradu i Solunu, kuda su išli za espap i tamo nosili vranjsku užariju, kože, topljeno maslo i drugu robu.”3
3. Iza visokih zidova („duvara), u cvetnim baštama, pored šimšira i bunara s razlivenom vodom, u senci visokih jablanova, na doksatima, u raskošno nameštenim hadžijskim domovima i sniskim kućama utonulim u zelenilu u Kovačkoj mahali pevale su Vranjanke tiho, ali iz dubine grudi o uznemirenoj čovekovoj duši, o neutoljenoj strasti, o meraku, sevdahu i karasevdahu.
     Čuvene su bile starovranjanske sedeljke, slave i svadbe na kojima se pevalo i igralo do iznemoglosti. U priče su ušle svetkovine u moćnim hadžijskim i čorbadžijskim domovima. Podatke o tome možemo naći i u „Nečistoj krvi” Borisava Stankovića. Posle slave hadži-Trifunovi potomci nastavili su veselje na čivluku u Donjem Vranju. „I tamo, zatvoreni, u društvu čuvenih Grka, Cincara i prvih begova, Turaka, koje zbog vere nisu mogli primiti kod kuće, pravili čitav lom. Dovodili čočeke iz Skoplja, metere, zurlaše iz Masurice, i Ciganke,i to ne prave, ove iz varoši, iz ciganske male, nego takozvane Đorgovke, naseljene po okolnim velikim selima i hanovima na drumu, a čuvene sa svojih krtih, toplih tela i razbludnih očiju."
4. Oslobođeno Vranje pohodio je i Milan Milićević, koji se interesovao i za zavičaju narodnu poeziju. Iako je zapisao dosta lepih pesama, među kojima i antologijsku romansu „Stojan i Ljiljana", konstatovao je: „Pevalo se malo u vranjskom okrugu kroz ravne 423 godine. Zato je i sada tamo malo pesama”.4 Posle Milićevića, na vranjskom području su pribirali pesme mnogi vrsni skupljači, pa je njegovo mišljenje opovrgnuto. Najpotpuniji pregled beleženja vranjskih pesama dao je Vladan Nedić.5
5. Prava popularnost vranjskog melosa počinje od pojave Stankovićevih književnih dela. Prema profesoru Nediću, veliki pisac je čulne i tanane pesme rasuo „po Starim danima, po svim različitim izdanjima Koštane, po Nečistoj krvi — ali rasuo kao mesečinu po svodu, tako da one dobijaju dubinu od prostranstva u kome trepere, a prostranstvo dubinu od njih.”6 O funkciji pesme i pevanja u književnim delima Borisava Stankovića piše i Vladimir Jovičić.7 „Melodijski čiste, ritmički iz dubine brektave, ove pesme su zvučni eho južnjačkog mentaliteta prekrštenog patrijarhalnom psihologijom. U akustici egzotičnog podneblja odjekuju kao poetsko sazvučje tvrde ćutnje i gorke ispovesti. Jedino takva pesma — glasovno nametljiva, tonski tamna, ritmički prigušeia i može biti izraz i melem Stankovićevih potištenih duša. Iako folklorne, i pod patinom davnina, reči ovih pesama brecaju od života, lome se u grčevima neprolaznih strasti. Starost im je dala jednostavnost i prostodušnu iskrenost, ali im nije oduzela životnost: ispolinskom drevnošću odjekuju kameni svodovi vranjskog amama dok se od njih odbijaju akordi žalne devojačke pesme, koja je sigurno i ispevana tu, u pari i memli vranjskog kupatila. Od pamtiveka do Sofkinih dana, na tom skrovitom mestu razlegao se jedan isti vapaj devojaka prodatih ili datih za nedrage.”8
     Pesma snažno deluje na Stankovićeve ličnosti. Stojan u „Pevcima” peva toplo i setno:
Ako se ženaš, mene da zemaš,
karan, karanfilčeto, trandafilčeto,
cveće šareno, cveće noseno!
a stari hadžija tumači poslednji stih, čija metaforičnost mnogo kazuje. „Šta je to cveće noseno i šareno. To je devojka, momak, koji se odavno poznaju, vole, pa već se ljubili, milovali, i onda moraju da se uzmu. To je cveće šareno, cveće noseno, što je već milovano, ljubljeno, jednom već taknuto, načeto, poneseno, nije čisto prošarano."
6. Kad je reč o vranjskim pesmama, treba posebno pomenuti ime Dragutina Ilića. On je došao u Vranje krajem oktobra 1881. godine i radio kao sudski pisar. Nije ni godinu dana ostao u pograničnoj palanci.
     Mada je kratko vreme boravio u Vranju, Dragutin Ilić je prilično naučio vranjski govor i njime pisao stihove. „To su vrlo dobro uspele imitacije karodnih pesama i neke su od njih postale veoma popularne, kao „Stojanke, mori Stojanke” i „Šano dušo, Šano”... Dragutin je bio ovde na dobrom putu da u slatkom narodnom govoru s juga stvori književnu poeziju, samo šteta što nije bolje poznavao vranjski ili koji drugi južni govor.”9
     Opojno vranjso podneblje i vranjske pesme meraka i sevdaha inspirisale su Dragutina Ilića da napiše sevdalinku „Pod pendžeri-te”:
Stojanko, mori Stojanko,
Stojanko, bela Vranjanko!
Koga te majka rodila,
na što je okom vodila?
Da li na s’nce sjajno?
Ili jablanče tanano?
Bre gidi, džan’m Stojanko,
Stojanko, bela Vranjanko!
Ja s’ li te gledam kroz male,
u tija džanfes šalvare,
gde tiho minaš u dvore,
kako elenče kroz gore.
Ne znajem ništo za sebe,
bre lele, lele momiče,
momiče, zumbul devojče,
pogibo, dušo, za tebe!
Koga ti vidam dve oči,
dve tamne oči, dve noći,
kail sam mnogo na tebe,
ja s’ da te vodim za sebe,
na kud mi majka živuje,
da mi te ona miluje,
da živiš kako gidija,
da gučeš kako kumrija,
Bre gidi, džan’m Stojanko,
Stojanko, bela Vranjanko!10
     Orsku pesmu „Šano dušo” („Oj lele, lele”) napisao je, takođe, u Vranju. Napomenuo je: „Pripev u ovoj pesmi uzet je iz jedne vranjsže pesme.”11
     Za melodije „Stojanke, bela Vranjanke” i „Šano dušo, Šano” Dragutin Ilić tvrdi da „su originalne tvorevine Josifa Marinkovića.”12
     Dragutin Ilić je u „Otadžbini” objavio i pesme na vranjskom govoru „Golemo libe” i „Pošeta moma.” U prvoj se devojke jada potoku što je majka ne daje za „libe čobanče”.13 U drugoj se govori o ljubavnoj patnji mladića. Pripev je: „Oj mori momo malena, (ubi me tuga golema.”14
     Pesmu „Mirjano” Dragutina Ilića je 1882. godine doneo iz Vranja u Beograd i pevao je Josifu Marinkoviću i Stevanu Mokranjcu. U Vranju se pevala pod nazivom „Čoček avasi.” U tekstu je Ilić izvršio izvesne izmene. („čije sam reči nešto preradio”).15
     Miloje Milojević smatra da je „Mirjana” „narodna melodija iz prizrenskog kraja”, koju je Zarije Popović „doneo u Vranje i presadio tako u novi kraj...”16
7. U vranjskim pesmama se oseća uticaj makedonske lirike. To je sasvim razumljivo, ako se zna da su Vranjanci održavali žive trgovačke veze sa Solunom i najrazvijenijim makedonskim gradovima. Od značaja su i migraciona kretanja i geografska blizina.
     „Đurđeno mome”, na primer, vrlo je slična makedonskoj pesmi. U Vranju se peva kao ljubavna, a najstariji Vranjanci pamte da je bila veligdenska.
8. Pesma „Kuda si bila, mori kara Koco” omiljena je u Vranju, i peva se i na vranjskim sevdasima. Uverio sam se za vreme službovanja u Gnjilanu 1958. godine da je u ovom gradu vrlo popularna, kao „Belo Lenče”, na primer, u Vranju. Slušao sam od starijih Gnjilanaca da se odnosi na igraorca i pevača Iliju Andrejevića, koga, uostalom, pominju i sestre Janković.17 Mislim da je pesma importovana iz gnjilanskog kraja. Inače, u Vranju ju je mnogo širio Dimitrije Đorđević „Numerka”.
     Koliko sam mogao da se informišem, ova ljubavna pesma i danas se može čuti u Gornjoj Moravi, Izmorniku i u Novobrdskoj Krivoj Reci. Snimio sam na magnetofonsku traku varijantu koju je pevao Milivoje Mihajlović, rođen 1926, početkom ove godine u Domorovcu (u Izmorniku):
— Kude si bila, mori kara Koco,
celi dan te doma nema,
kara Koco, celi dan te doma nema?
— Ja sam si bila, mori snavo Kate,
kod našeg kuma Ilije,
snavo Kate, kod našeg kuma Ilije.
— A zašto si bila, mori kara Koco,
Ilija kuću nema?
— Ilija kuću nema, sjajne putine ima,
snavo Kate, sjajne putine ima.
Ilija da mi dođe, snavo Kate,
merak, mori, da mi prođe,
snavo Kate, merak, mori, da mi prođe!
9. Milan Milićević je u vranjskom okrugu zabeležio izvanrednu romansu „Stojan i Ljiljana”. Pesme sa sličnom strukturom poznate su u Makedoniji, na Kosovu i u istočnoj Srbiji. Svojom poetskom lepotom ističe se, na primer, makedonska pesma „Stojan i Bojana”.18 Po Jastrebovu u Prizrenu je ova romansa svadbena pesma.19 Jednu varijantu zapisale su sestre Janković u gnjilanskom selu Cernici.20 Iz istočne Srbije je jedan zapis Koste Manojlovića,21 i dr.
     Pesma se i sada može čuti po vranjskim selima. Evo jednog odlomka:
— Uči me, majke, lele, karaj me,
kako da uznem Diljanu,
Diljanu momu ubavu.
— Učim te, sine, lele, karam te,
ishoči gornju čaršiju,
pogodi stari majstori,
podigni češmu šarenu,
dovedi vodu studenu.
Sve će devojke da dođev,
i Diljana ega bi došla.
— Uči me, majke, lele, karaj me,
kako da uznem Diljanu,
Diljanu momu ubavu.
— Učim te, sine, lele, karam te,
iskoči gornju čaršiju,
kupi si crni bivoli,
izori njive smolnice,
posej si bele pčenice,
nabedvi bedvu golemu.
Sve će devojke da dođev,
i Diljana ega bi došla.
10. U Izveštaju vranjske gimnazije za školsku 1895/96. godinu, profesor Svetislav Simić je objavio u celosti pesmu „Mesečino, careva devojko" s motivom: čežnja za porodom. Varijante ove pesme zapisivane su i u naseljima leskovačkog kraja. Dragutin Đorđević je svrstao u ciklus seljačkih pesama.22 Zapis Miodraga Vasiljevića je skoro identičan Simićevom. Prema Vasiljeviću, to je „kravajarska ili strižbarska pesma”.23
     U vranjskim selima još nije iščezla. Pesmopojka Marija Stojmenović iz Donjeg Žapskog je decenijama peva kao žetelačku (u postatu). Pamte je i žene u Nesvrti i Krivoj Feji, a donedavna su je i pevale za vreme žetve. Prvi polustih izgovara se dva puta:
Mesečino,
mesečino, careva devojko.
Umesto polustiha „careva devojko" čuje se i „careva nevero”.
11. „Stanika mi bolna legnala” je vranjska varijanta sevdalinke koja je ranije mnogo pevana po hanovima Grdeličke klisure. Prema D. Rančiću, Stanika je bila najlepša grdelička devojka, a pesma o njoj spevana je krajem XIX veka.24
12. Vranjski sevdah je za narodnog pevača predstavljao snažnu inspiraciju za stvaranje tanane i senzualne lirike. Nije mali broj pesama za koje se tačno može utvrditi da su nastale u vranjskoj (gradskoj) sredini.
     a) Jelena Stamenković (belo Lenče) rođena je u Vranju, u Gornjoj čaršiji, oko 1877. godine. Udala se 1898. godine za Kostu Stošića, bakalina. S porodicom se odselila u Beograd. Muž joj je radio kao tramvajski radnik i kondukter. Poginula je 6. aprila 1941. godine od bombardovanja. „U Beogradu je umrla, ali je daleko za njom ostala nežna njena pesma „Otvori mi, belo Lenče”, koja je dolazila do izražaja tek u oru, kad bi grneta zasvirala tiho, a kolovođa polako mekamlijski poveo kolo i zapevao: „Otvori mi, belo
Lenče, vratanca”. Ostavila nam je spisateljica Vuka Pop-Mladenava i ove rečenice o njoj:
     „Srela sam je jednog dana u Beogradu; bila je još uvek gizdava i bela kao sneg.
     — Leno, zašto otide i ostavi tvoju pesmu i grad?
     — Ne, gospođo, čovek ide po leb... deca nastanaše, valja da se živi...
     — Pa jes, težak je život... odoše porte, kapidžici i lepota našega grada.
     — A... ne, — odgovorila mi je Lenče s naglaskom. — Ja sam si prošla, a sve je sstalo kao što beše: ubavinja, pesme što gi nigde nema, — uzdahnula je Lenka duboko i oborila glavu.”
     Milan Tasić (Ristić) „Mile Pile” rođen je u Vranju 1877. a umro 1960. godine. Sahranjen je na Šapranačkom groblju, a na nadgrobom spomeniku piše — „Mile Pile!”.
     Belo Lenče i Mile Pile voleli su se strasno i doživotno. Milan Tasić, jašući belca, prolazio je pored Jelenine kuće i odlazio da obiđe svoje imanje. Nju, čuvenu „ne toliko po svojoj lepoti koliko po svojoj belini”, viđao je na kapidžiku. Tako su se upoznali i zavoleli. Otac i mati opominju svoju kćer i zabranjuju joj da izlazi na sokak. Ljubav je, međutim, bila moćna i neuništiva kao strujanja života u proleće. Za nju je ubrzo saznalo celo Vranje i oboje su „tureni u pesmu.”
     Milan Tasić se oženio Ljubicom, goločevskom lepoticom. Bio je prema njoj pažljiv i nežan, nazivao je „moj karanfil”, ali belo Lenče nije mogao da zaboravi. Svoju mladu ženu vodio je na zabave i veselja, ali čim bi odjeknula mekamlijska pesma „Otvori mi, belo Lenče”, Ljubica, ljutita i ljubomorna, hvatala je muža za ruku i odlazila s njim kući. Godine su prolazile, ali razgovori pred kapidžikom nisu iščezavali iz sećanja... Lenče je strasno želela da se njen sin oženi ćerkom Milana Tasića. I kad je trebalo da se realizuje njena zamisao, odlučno je intervenisala večito ljubomorna Ljubica: „Neću za
njojnoga sina da dam ćerku! Zar ja da se ljubim sas belo Lenče?!’
     b) „Kaži, Suto” opeva događaj koji se desio između 1890. i 1895. godine. Todor iz Ćuprije se nalazio u vojnom logoru Gložju kod Bunuševca. On se upoznao sa skromnom devojkom Sutom iz Tekije, donjeg dela Vranja, i „prevarija” je.
     v) Poznata pesma „Triput ti čukna”, koju je Koštana najradije pevala, nastala je u Vranju odmah posle oslobođenja od Turaka. Kosta Popović iz Preobraženja sa svojom ženom Ankom, učiteljicom iz Beograda, službovao je u Vranju i za vreme turske vlasti. Emancipovana Anka nosila je evropoke haljine i razgozarala s muškarcima slobodno na ulici. Za patrijarhalne Vranjanke i Vranjance to je bilo posve neobično. Godine 1878. njen muž je bio izvesno vreme van Vranja. Lepota učiteljice Anke i njeno otmeno ponašanje očarali su mnoge mladiće. Jednoga dana na njenoj kapiji osvanuo je natpis:: „Triput ti čukna na pendžer, mori daskalice”. Uskoro je počela da se razleže u krivudavim sokacima kratka pesma puna sevdaha. U Vranju živi Ankina kćer Kaja Bunić („Kaja daskalova”), glumica u penziji, u devedesetoj godini života, ali krepkog zdravlja i živog duha.
     g) Pesmu „Ja sinoć prođo, prošeta” ispevala je Stana Avramović Karamingina i u njoj izrazila čežnju za svojim momkom koji je služio vojsku u Valjevu.
     d) Živeli su u Vranju i Kosta Crešnjar, Nasta i Vase o kojima je reč u pesmi „Zašto, Vase”. Lepu Nastu (Nacu) zavoleo je Vase, ali ona se opredelila za Kostu Mihajlovića. S njim se venčala 1879. godine i rodila devetoro dece. U Vranju živi njihov sin Petar Mihajlović, u osamdeset i šestoj godini, i potanko priča „o starim zemanima”. Kosta je jednom prilikom u trešnje odveo devojke iz grada, što je pogodilo ljubomornu Nastu, pa je vikala na sav glas: „Takoj... druge devojke u crešnje vodiš, a mene l’žeš, crešnjaru jedan!” Nadimak Crešnjar ostao je i potomcima. Kosta terzija je bio prilično poznat čovek. Znao je turski, albanski i ciganski jezik. Pre balkanskih ratova često se viđao u društvu s turskim i albanskim trgovcima, koji su kupovali stoku u Srbiji za pijace u Turskoj. Turci su ga nazivali Kosta Duzendžija. O Nasti su postojale i druge pesme. Prema jednoj nepotpunoj verziji, Vase ju je video „na goleme porte” i priča ujni kako je izgledala:
Obukla je tej đuzel šalvare,
obukla je srmano jeleče,
obukla je svilenu košulju,
obula je vezene papuče,
vrzala je čajče nišavljansko.
     đ) Opštepoznatu pesmu „Dimitrijo sine Mitre” ispevala je Stana Avramović Karamingina 1919. godine. Pevala ju je decenijama, vršeći pri tom izvesne izmene, tako da se zna za dve-tri varijante. Kao osnova za stvaranje ove pesme poslužio je istinit događaj, koji je nekada uzbudio Vranje. U Karaminginoj porodici često se pričalo za tragediju Dimitrija i njegove lepe žene Stane. Dimitrije je bio trgovac i krijumčar. Kuća mu se nalazila blizu česme Đerenke (u Gornjoj čaršiji). Oženio se devojkom o kojoj se u celom gradu govorilo: „Od Vranje pa do Niš jedna je čapk’n Stana." On je sestrmć Tome Karaminge, oca Stane Avramović. Dimitrije je bio nežan muž, ali njegova žena nije imala decu i to mu je zagorčavalo život. Postupci svekrve Bose postajali su sve nepodnošljiviji. Ujesen bi govorila snasi: „Ajde, snavo, ajde, s’g se koljav jalovice na kasapnicu!" Kad bi sin pošao u crkvu, baba Bosa bi dovikivala bolno i uvredljivo: „Ajde, sine, ajde, pa i dete povedi, najmalo, srednjo ili najstaro!” Te su reči izazivale potres u duši Stane bezdetnice. Pod stalnim uticajem majke, počeo je i Dimitrije da se menja. Govorio je: „Badava, Stano, tvoja ubavinja kad nesi rodila muško ili žensko. Svi se kunev u deca, a ja u tebe!" Kad su psihičke patnje dostigle kulminaciju, Stana je uzela konopac i odlučila da se obesi, ali Sofka Vanina joj predložila drugojačije rešenje: „Stano, ćerko Stano, kršni malko, kršni. Ne turaj konopac na gušu. Gre neka je na njinu šiju!” Našavši se u bezizlaznoj situaciji, usplahirena Stana je prihvatila Sofkin predlog. Svekrva i muž su nežni prema njoj i obasipaju je miloštima. Ne daju joj da radi i da se kreća. No, Stana umire na porođaju. Sedam dana posle sahrane Toma Karaminga je utučenom Dimitriju otkrio istinu: „Znači, ona je bila rodia, a ti nesi. Ti si za sve kriv!” Dimitrije je sebi oduzeo život na grobu svoje žene. Od velike žalosti i griže savesti umrla je i baba Bosa.
     Šteta je što ovu Karaminginu pesmu mnogi menjaju i deformišu. Evo kako, na primer, izgleda pesma „Dimitrijo, sine Mitre'” u „Politici” od 20. II 1972. godine:
Dimitrije, sine Mitre,
majkina budalo,
znaš li, sine,
da te žena vara?
Ako, majko, ako vara,
moma je ubava.
13. Malo je podataka o vranjskim pevačima. Svet. Simić pominje u svojem radu nepismenog pevača Todora Ilića iz Solačke Sene, koji je bio „vrlo bistar čovek jakog pamćenja”. Znao je mnogo narodnih pesama.25 Ne zaboravlja se pevač Stojan iz nedovršenog Stankovićevog romana „Pevci”. Kakvo je bilo njegovo pevanje? „Unošenje, vatra, i to kao keka odavio naslućivana, velika, strasna, kao živ žar, a opet pritajena, uzdržavana čežnja, bol”. I nakon drugog svetskog rata pojedine starije žene oduševljavale su svoju okolinu pesmom i melodijom. Da pomenemo ovom prilikom samo dve. Stana Avramović Karamingina sa zanosom je pevala starovranjske pesme sve do svoje smrti 1969. godine. Za vreme „Borine nedelje” 1967. godine kad je ona zapevala toplo i s tugom u glasu, jedan ugledan gost iz Beograda je uzviknuo: „Antika... ovo je antika!" A ko se ne seća Stojane Jovanozić iz planinskog sela Beliševa! U Belanovcu, Ravnoj Reci, Jovcu, Beliševu i u drugim okolnim selima nije bilo cenjenije pesmopojke.
14. Prema sadržini i momentu pevanja pesms se mogu ovako podeliti:
     lazaričke: br. 1, 9, 11, 16, 19, 20, 21, 58;
     kraljičke: br. 7, 24, 60;
     svatovske: br. 30, 52, 53, 54, 55;
     žetelačke: br. 22, 33, 34, 59, 65;
     ovčarske: br. 13;
     hamamske: br. 8;
     ljubavne: br. 2, 3, 4, 5, 6, 10. 12. 14, 15, 17, 18, 23 25, 26, 27, 28, 29. 31, 32, 35, 36, 37, 38, 39, 40, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 50, 51, 56, 61, 62;
     balade: br. 70;
     romanse: br. 57;
     različne: br. 63, 64, 67, 68, 69.

BELEŠKE

1. Miloš Savković, Pisma iz Vranja, Misao, sveska 321-324, Beograd, 1933, str. 192.
2. Miloš Savković, nav. rad. str. 190
3. Jan. Jov. Bilačanin, Naša Nana, Beograd, 1921, str. 12.
4. M. Đ. Milićević, Kraljevina Srbita, Beograd, 1884, str. 317.
5. Vladan Nedić, Narodne pesme iz vranjskog kraja, Igliče venče nad vodu cveta, Vranje, 1967, str. I-V.
6. Vladan Nedić, nav. rad, str. III.
7. Vladimir Jovičić, Pesma i pevanja u književnom delu Borisava Stankovića, Letopis Matice
srpske, Novi Sad, novembar 1969, str. 545-554.
8. Vladimir Jovičić, nav. rad, str. 546.
9. Relja Z. Popović, Dragutin J. Ilijć, Brastvo, XVI, Beograd, 1931, str. 121.
10. Dragutin J. Ilijć, Pod pendžeri-te, Otadžbina, knjiga deveta, Beograd, 1882, str. 185.
11. Dragutin Ilijć, Oj lele, lele, Srbadija, Beograd, 1882, str. 32.
12. Drag. J. Ilijć, Stojanke-Šana-Mirjana. Kako su postale ove tri popularne pesme? Muzički glasnik, br. 4, Beograd, 1922, str. 5.
13. Dragutin J. Ilijć, Golemo libe, Otadžbina, knjiga jedanaesta, Beograd, 1882, str. 86.
14. Dragutin J. Ilijć, Pošeta moma, Otadžbina knjiga jedanaesta, Bograd, 1882, str. 184.
15. Drag. J. Ilijć, Stojanke Šana-Mirjana. Kako su postale ove tri popularne pesme? Muzički glasnik, br. 4, Beograd, 1922, str. 4.
16. Dr Miloje Milojević, Muzičke studije i članci, knjiga prva, Beograd, 1926, str. 105.
17. Ljubica S. Janković i Danica S. Janković, Narodne igre, VI knjiga, Beograd, 1951, str. 184.
18. Miladinovci, Zbornik, Skopje, 1962, br. 185.
19. I. S. Яstrebovь, Obыai i njҍsni tureckihь serbovь Peterburg, 1886, str. 303—304.
20. Ljubica S. Janković i Danica S. Janković, nav. delo, br. 73.
21. Kosta P. Manojlović, Narodne melodije iz istočne Srbije, Beograd, 1953, br. 203.
22. Dr. M. Đorđiveć, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, Bedžgrad, 1958, str. 612/III.
23. Miodrag A. Vasiljević, Narodne melodije leskovačkog kraja, Beograd, 1960, br. 238.
24. D. Rančić, Kako je postala popularna pesma „Stanika mi, lele, džanam, bolna legaše”, Politika od tika od 21. januara 1941, str. 11.
25. Svet. St. Simić, Beleške o narodnoj epskoj poeziji u vranjskom okrugu, Izveštaj vranjske gimnazije za školsku 1895/96.godinu, str. 3.

Reference

Izvor

• Momčilo Zlatanović, Miroslav Milovanović: Da znaješ, mome mori..., vranjske pesme, izbor; Obelisk, Beograd, 1972., str. 5-16.