Тужба(Јован Пачић)
| Тужба Писац: Јован Пачић |
Лиру морам, јадан, оставити,
Смутно-гласне покидати жице,
Пјесна врсте мојих загладити,
Подрет пјеник, бацит ил’ у трице:
Јер ји љуба и не слуша моја.
Што ћу, тужан, Петровом у Граду,
Гибралтару славно-мађарскоме,
Што л’ у лепом искат Новом Саду,
Љубе ради земском рају моме.
Не гледа кад љуба мене моја.
Сва одела отворене боје,
Хаљине и све ћу блистне свући,
Плачно што је к’о и срце моје,
Сав с’ у чрно завит и обући:
Јер ме љуба и не љуби моја.
Зато скорим смрт ја желит, звати,
Прека да ме смакне што скорије;
Знам да љубве жртву оплакати,
Ожалит и неће оно чије:
Сама ни пак возљубљена моја.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 146
|